Zetskim putem Brskovo je dodirnulo Mletačku republiku i doprlo do majstora filigrana Francuske, Španije i Engleske. Spojio je planine kontinenta i morske pučine. Obronke Bjelasice i Veneciju
I
Bedemi i tišina zaliva nijemi su čuvari čudesnih kotorskih tajni, a legende o postanku grada zavjerenički pripovijedaju kao da je stalno iznova i iznova nastajao.
Kada se zatvore Vrata na more, Vrata na rijeku i Vrata od Gurdića, a sat otkuca ponoć, mjesečina oživi kotorske uspomene. Dodirnu se sjenke palata i starih kamenih kuća, a uskim ulicama na tren prominu sjene davnašnjih gradjana. I svak ostavi cvijet sa svoje bokeljske kape. A onda se ispredaju priče o vremenima prošlim. Ilirima i Rimljanima. Vizantincima i Rašanima. Mlečanima, Francuzima, Rusima i Austro-Ugarima. O dolasku svetog Tripuna. Nemoći Barbarose pred gradskim bedemima. O čudesnim kotorskim majstorima. Zlatarima, mačarima, oklopničarima, brodograditeljima. O Novaku kovaču. Mornarima i trgovcima. O jedrenjacima koji su zauvijek otplovili.
Ili, o čudesnom putu srebra i zlata. Zetskom putu.
II
Negdje u brdima, na obroncima planine Bjelasice, rudari Sasi, u malenim oknima, sa dlijetom i čekićem, spuštali su se u utrobu zemlje idući tragom srebrene i zlatne žice.
Tamo, na kraju ili početku Zetskog puta, događala se bajkovita priča rudara, velmoža, zlatara, krčmara i proroka davno izgubljenog grada…
U zidinama Brskova, ostale su danas, samo vile i čarobnjaci da ponekad, u noćima punog mjeseca, čuvaju okna, čuvaju Vignjište, Pržište, Žarište, Doganjicu, zaboravljena groblja starih Brskovljana, spuštaju se niz usnule brzake Rudnice i, na Mjedenom guvnu, sjećaju starih vremena.
III
„Ајде на, ајде на – ш.“
„Шипка.“
Јагодицом кажипрста додирну му браду.
„Шихта.“
Лагано подиже прст и додирну му нос.
„Шараф.“
Њен смијех одјекну шумом.
„И то си све научио у твојој рупи?“, помилова га по образу. „А јеси ли научио и нешто друго?“, напући усне и заводљиво га погледа.
Он опрезно примаче руку њеним грудима. Полако је спусти. Испод кошуље на длану осјети брадавицу, чврсту, набреклу.
„Бруст.“
Осјети како уздрхта, а онда хитро мало узмаче. Лице јој се зарумење.
„Деса“, изговори прозуклим гласом и ухвати га за руку спуштајући је на траву. „Деса.“
Осјетио је како јој рука дрхти. Како сва дрхти. Цијелим тијелом.
И тад се чу звоно.
Његов звук одлијеже шумом. Зачу се лепет птица које полетјеше из крошњи околног дрвећа.
Не одзвања као кад овце истјераш на испашу. Кад ован крене напријед, а стадо и за њим и за звоном. Тај звук је весео, циликтав. Скоро да се и не прекида. Мало је звоно испод врата, кратке овнујске ноге и кораци. Не звони ни као звоно на цркви што јави да је празник или се неко прати на гробље. Оно одлијеже дубоко да помири два свијета. И овај и онај. Да не поремети мир ни на једном. Ни као оно на бедему града кад се однекуд појави невоља. Звони, звони, звони… Чује се и под земљом, у окнима, и до планинских врхова. Тражи спас колико и црквено, само што не мири никога, тражи једино земаљски спас.
Ово звоно равномјерно одјекује. У једном ритму. Као кад чељаде на дугом путу корача. Много је пута пред њим, па не жури. Штеди снагу. Као и мисли у које је упловио – споре и уједначене. Како му жито зријева. Како пчеле стварају саћ.
Ни стогодишњу шуму не ремети.
Неколико птица је прхнуло кад се звоно зачуло, а потом се све смирило. Звоно је умирујуће, његов звук је равномјеран. Није превише бучан, чак пригушен. Није велико, ни прегласно. Не иду за њим војске, ни куге, ни разбојници, ни хајке.
На звук звона Деса се тргнуо. Окренуо главу лијево-десно. Ослушнуо. Пар тренутака касније осмијех му озари лице.
Она га упитно погледа.
„Караван. Трговци“, узвикну. „Которани или Дубровчани?“
„Которани“, спусти му Милица главу на прса.
„Дубровчани“, тихо изговори Деса и спусти руку на њене груди.
Она уздахну и снажно му стеже шаку. Онда хитро устаде.
“Ајде”, узвикну и потрча уз брдо.
Деса појури за њом. Видио је испред само листове њених ногу који би се на трен забјеласали испод дуге хаљине која би их открила на сваки њен дужи корак. Милица је трчала свом снагом, жељела је да стигне прва на врх брежуљка, а он само да је пар корака иза ње и да хаљина лепрша и лепрша.
“Бржа сам”, рече, покушавајући да удахне што више ваздуха. “Ено га”, окрену се према падини и испружи руку показујући прстом онамо гдје је из шуме извирао пут.
Деса је пратио погледом.
Из шуме изрони коњаник. Наслоњен рукама на седло, око њих овлаш омотане узде. О врату му окачено звоно. Тијелом прати гибање коња. Прати коњска копита. Како коњ закорачи тако се и он помјери на страну. Он прати коња, а бренац на звону њега. Коњ је уморан, од зоре до сада, касног поподнева, носи коњаника. Креће се споро, уједначено. Тако се и јахач њише. Тако и звоно одјекује.
За њим се појавише још три коњаника. Један за другим, за пола коњске дужине. У правилном реду. У рукама им копља. Наслоњена на рамена тек да распореде њихову тежину. О појасу мачеви.
За њима натоварени коњи. Један за другим израњају из шуме. Сваки уларом везан за реп ономе што је пред њим. Самари се и не виде. Ни терет. Прекривени конопљаним поњавама, увезаним на сваком крају. Види се само коњска глава, сапи и реп. И кратке, жилаве ноге. Нису они за битке и господске јахаче. За широке путеве, галоп и дику. И главу држе ниско, а све што виде испред себе је земља и камен. И коњски реп. Мали планински коњи. Навикли на самар и брдо.
И звук звона који је крамару о врату. Он даје ритам. Да се има снаге од зоре до сумрака. Цијелу караванску обданицу. Од падалишта до падалишта.
За њима још неколико поносника. Близу су краја пута па копља чврсто стегли шакама. За наоружаном пратњом десетак коњаника. Десину пажњу привукоше двојица. У господским одијелима и на господским коњима.
Отегао се караван на чистини. Иако су близу Брскова и даље се прати звоно. Тако ће и доћи до зидина града. Као и било које раније падалиште Зетског пута. Прво да се коњи растоваре, да се напоје и нахране. Да се робе обезбиједе и чувају. Тек, онда, може да се вечера и попије пиво или медовина. Из Брскова ће опет, сјутра или прексјутра, чим се нагоде трговци опет за звоном.
„Ко ли су она двојица“, испружи Деса руку према њима. „Господа ријетко иду са караваном.“
Милица слегну раменима.
„Идем кући, љутиће се отац ако окасним.“
„Остани још мало, да дочекамо караван.“
„Деса, отац зна колико ми времена треба да предам мед. Колико довде и натраг. Трчала сам са товаром до града и одавде ћу до куће колико имам снаге. Да украдем и себи и путу тренутак да те видим. Идем.“
Додирну га овлаш по образу, окрену се и журно оде.
Он остаде између њеног мириса, звука звона и пролећног сунца.
Погледом је отпрати док замаче, заусти да јој бар нешто довикне, али одустаде. Окрену се према каравану.
Крамар већ дојахао близу зидина града. Зачу се и потмули звук рога са зидина Брскова. Јавља да стижу робе са приморја. Да се и град и подграђе тргну из учмалог поподнева. Да све у трену оживи. За све ће се нешто наћи и за трговце, и златаре, и сељаке и крчмаре. И за сиротињу. Ваља притрчати прихватити узде и помоћи неком да сјаше. Помоћи да се коњи растоваре, раседлају и расамаре. Уморни су и коњи и коњаници.
Урош потрча да стигне прије каравана. На невеликом тргу, испред капија тврђаве већ се многи окупили. И још их, журно, пристиже.
Пође према царинарници и стаде близу утега, мало с краја да, када стигну, не буде на сметњи.
Данас му се посрећило, стиже караван, а он није у окну. У полумраку и прашини.
Поново чу звук звона. На тргу се појави коњаник са звоном око врата…
IV
Brskovo je, daleko u brdima, živjelo svoj čudesni život.
Tvrđava – grad, podgrađe i naselja.
Ispred kapije grada – trg.
Na njemu utege. Carina.
Nedaleko saška crkva.
Zanatlije, krčmari… Kovnica groša… Kuće kotorskih i dubrovačkih trgovaca…
U tvrđavi palata kefalije… I crkva… I zvono…
Tu stoluje i dubrovački konzul.
U naseljima – domaćini i sirotinja…
Umjesto srebra, zlata, olova, oni pripitomljavaju pčele… Oni su med i vosak, medovina, šumske borovnice, kupine i jagode, vuna i koža, meso…
Uz metale, Zetskim putem, karavani Kotoranima nose i to blago iz Brskova.
Za so, tkanine i sva dostignuća tadašnjeg svijeta.
Kotor je prozor u svijet. Mletačke gospe nose najfinije filigrane od brskovskog srebra. U crkvi svetog Nikole u Bariju, gdje su pohranjene mošti sveca, oltar je izradio kotorski majstor od brskovskog srebra. U zapisima tadašnjih notara, u ugovorima, stoji – „da kupljeno srebro ima primjesa zlata kao srebro iz Brskova“.
Zetskim putem Brskovo je dodirnulo Mletačku republiku i doprlo do majstora filigrana Francuske, Španije i Engleske.
Zetski put, prije sedam vjekova, bio je najznačajnija saobraćajnica na teritoriji današnje Crne Gore.
Spojio je planine kontinenta i morske pučine.
Obronke Bjelasice i Veneciju.
V
Kotor su oči.
Prozor u svijet.
Početak ili kraj Zetskog puta.
Brskovo tajna.
Kraj ili početak Zetskog puta.
Mirko Rakočević
