Usnila sam težak san… Na pustoj „Marakani“, uočavam četiri lika. Na startnoj poziciji Jovan Marić, Jovo Toševski i Miroslav Lazanski.
Ruška Jakić pucnjem označava početak trke. Jovo Toševski ubedljivo pobedjuje, Jovan Marić, još uvek u belom lekarskom mantilu, stiže drugi, a Lazanski, pod teretom minobacača, bazuki i maskirne uniforme, jedva prolazi kroz cilj.
Ne treba biti Frojd: sanjala sam muškarce kojima je teoretisanje na seksualne teme opsesija.
List „Politika“ jeste legenda. Jovo Toševski je nesumnjivo mit. Nije pravilo, ali spoj legende i mita može ponekad za posledicu da ima i — tragikomediju. Ili kolumnu čiji bi najpodesniji naslov bio — „Kako kalauzom otvoriti žensku bravu (da ‘onu’ stvar tako nazovem)“. Takav imperatorski odnos prema fenomenu žene nije imao ni Cezar. Dobro, kapiram, čovek je i anatom, i seksolog, i psihijatar, i neurofiziolog i ginekolog. Jovo je još i kantautor i pjeva~. Trubadur, takoreći. On ima teorije bukvalno o svemu. Od nastanka kosmosa, preko tranzicije čoveka u majmuna, sve do ženske erekcije. Primera radi, u poredjenju sa njegovom, Kant–Laplasova teorija deluje tako demodirano i istrošeno. Da je nekim slučajem Kant živ, on bi Laplasa odmah ubio, a nakon toga i sebe. Onako kategorički. Imperativno.
Posle Jovovih tekstova u „Politici“, nista više nije kao što je nekad bilo. Muškarci su dobili „Uputstvo za upotrebu žene“, tako da žene više nemaju nikakvu tajnu. Nemaju nijedan adut. Gotovo je sa zavodjenjem. Nema više ni zaljubljivanja, a ljubav postoji samo medju vevericama. Naprosto, Jovo Toševski je zaveo polni komunizam — svi imamo iste organe. Sve su veze izmedju muškaraca i žena, koje ostvare u svom životu, iste. „Znači, pred prirodom smo svi jednaki, svi isto važni, ali medju ljudima postoji zabluda da su neke ljubavi važnije od drugih“, kaže Toševski, pred čijim zaključkom padoše i Šekspir, i Gete, i Flober, i Tolstoj… samo se Marks, doduše bez Engelsa, mnogo obradovao.
Jovo je i ženama i muškarcima raspršio sve iluzije jer je zaključio da „prošlost u seksu nema nikakvog značenja, kao i budućnost. U seksu se sve odvija sad.“ A evo leka za muškarca koji ne može nikako spravicu da podigne sad, niti je to mogao u prošlosti, niti će, sve i da pribavi kran, moći da je uspravi u budućnosti: „Priroda erekcije i njena nervna regulacija je najrelativnija muška radnja.“ Samo da još nije i najredja muška radnja, pa bi to bilo utešno i za muškarce i za žene. Za muškarce zato što bi seks upražnjavali bar ponekad a ne nikad, a za žene zato što bi umesto vibratora kupovale ventilatore. Da se rashlade posle pristojnog preznojavanja. Inače, Jovo seks definiše na ubedljivo najoriginalniji nacin: „Seks nije isto što i disanje ili varenje hrane, čija regulacija ne trpi odstupanja, pre je imperativna nego relativna.“ Pošto sam dosada živela u zabludi da je seks isto što i disanje ili varenje hrane, ja od sada ljubav vodim bez kiseonika, a na dijetu se bacam sedam dana pre žudjenog čina sa muškarcem mog života, koji to u stvari nije jer je isti kao i svi prethodni, i svi koji (tako barem prema Jovu Toševskom) slede.
Da u Jovovim seksološkim teorijama odista ima svega i svačega, da je to stvarno jedna leksička urnebes–salata i jezička papazjanija, najbolje pokazuje njegov pokušaj da razotkrije narcističku prirodu žene: nasuprot njenoj opsednutosti spoljašnjim izgledom i zavisnosti od ogledala koje tu opsednutost stalno potvrdjuje, „ženu nikada ne interesuju otvori i prirodne šupljine na telu. Većinu savršeno ne zanima naročito onaj glavni i one ga često neće videti ne zato što ne mogu, već zato što neće.“ Mene, kao i većinu žena, jako zanima da „glavna prirodna šupljina“ ne bude dugo neispunjena i „usamljena“, ali mi još nije palo na pamet da u tu „šupljinu“ gledam, da u nju, sakloni Bože, virim. Nije to palo na pamet ni običnim ženama, a ni onim koje slove za „fatalne“. Toševski priznaje postojanje ovih poslednjih, koje su za njega fatalne „kada iz njih nešto zrači, a da pritom nije sasvim jasno šta je to“. Eto, i on ostavlja mogućnost da postoje žene iz kojih nešto zrači. Doduše, ni on ne zna šta to zrači. Niti precizira iz kojih se „prirodnih šupljina“ to nešto emituje. On samo zna da „žena nije fatalna dok je sama, na primer, u kupatilu ili dok spava, već samo kad je okružena muškarcima“. Stvarno svašta! Pa valjda se podrazumeva da je „fatalna“ samo u muškom okruženju, u opštenju sa muškarcem, a ne dok se u saharskoj pustinji klati na dvogrboj kamili i opaljuje joj čežnju jer je za istu (kamilu) ona „fatalna“.
Nemam ništa protiv Jova Toševskog. Čak mi je i simpatičan. Možda je on jedini homo universalis na ovim prostorima, budući da su Tesla i Pupin odavno mrtvi. Ali, uz toliku količinu banalnosti, opštih mesta uvijenih u naučne visokoparne izraze koji bi trebalo da zasene prostotu, i, povrh svega, jezičke aljkavosti, ne može se pisati tehnologija osvajanja žene. Ne možete, s diplomom Medicinskog fakulteta u džepu, i praznim jezikom seksoloških teorija u glavi, osvojiti ženu. Ni svoju, ni tudju, pa čak ni virtuelnu. To nju mnogo vredja. To vredja Ideju o ženi. Ideju o smislu sjedinjavanja sa muškarcem.
Papričica – Jelena Tinska
U stvari, što rekao Mateja, ljudi preko pedesete, trebalo bi mnogo skromnije i tiše da govore o tajni tela. Pogotovu ženskog. Jer, „najgore je simulirati mladost do kraja života. Kad pregore žlezde nadoknadjujemo ih duhom. Ko hoće uvek da bude mladić, liči na isključeni rešo, na koji je stavljena posuda i strpljivo se čeka da voda proključa.“ Toliko su me iznenadili i obeznanili tekstovi Jova Toševskog, njegova umišljena superiornost i sigurnost u iznošenju sudova o ženi, da sam se postidela što do sada još nijednom nisam doživela erekciju.
Dakle po Vujakliji:
FATALAN-LNA (lat.fatum-sudbina, fatalis-sudbinski); sudbonosan, neizbežan, koban, nesrećan.
I tako, biti fatalan, nije osobina. Ako je nekom jedna žena fatalna, ona je to njemu, a ne svima. Jedna žena može biti fatalna samo jednom čoveku. Jer je i on fatalan za nju. Jer su njih dvoje fatalni, sudbinski spojeni. Nije fatalna žena neka Betty Boop, sa crvenim noktima, koja hoda na štiklama njišući kukovima, puštajući mirise i mašući svojim dugačkim i kao krv crvenim noktima pred očima muškaraca, lomeći im srca iz obesti.
Ta žena se zove drugačije.
Zavodnica. Tek da se zna.
Jelena Tinska
