Ovih dana se pitam da li su žene više zaštićene u patrijarhatu ili matrijarhatu?
Uvek sam mislila da su u matrijarhatu žene zaštićenije, imaju veća prava, pobogu, sama reč „matrijarhat“ govori nešto. Kako, onda, da Španija ima jedan od najvećih svetskih procenata ubistava žena unutar braka? Govorimo o matrijahalnoj zemlji koja ima ogroman broj raznih vladinih i nevladinih organizacija za zaštitu žena, sistem zaštite za maltretirane žene i pomoć za one koje su prošle ličnu golgotu u obliku prebijanja, silovanja i maltretiranja bilo koje vrste.
Iz činjenice da bračni drugovi olako potežu za pištoljem ili nekim drugim sredstvom, tvrdnje španskih feministkinja da žive u mačističkom društvu nije neosnovano i sasvim je opravdano što traže veće učešće u vlasti i stranačkoj politici.
No, da li razvojem civilizacije raste i svest o ravnopravnosti polova?
Osvrnuću se ponovo na, meni omiljen, nigerijski Igbo narod, zato što su jedini pagani koje sam imala priliku u životu sresti. Doduše, u poslednjih par decenija najveći je deo naroda pokršten, ali se oni u većini i dalje pridržavaju svojih plemenskih običaja i tradicija.
Igbo narod ima vrlo jednostavan princip obračunavanja s bračnim nasilnicima. Ukoliko muž pretuče ženu, ona pobegne svojoj porodici. Skupe se svi muški članovi porodice, uzmu palije i potraže nasilnika. Kada ga nađu postave tradicionalno pitanje: „Imaš li ti familiju?“. Onda ubiju boga u njemu, da mu pokažu kako izgleda biti pretučen.
Ostave mu par nedelja za oporavak i razmišljenje, potom ima pravo doći pred svoju ženu s flašom vina i zatražiti razgovor. Ukoliko ona prihvati vino, razgovorom pokušavaju naći rešenje i pomirenje, ukoliko ne prihvati, žena je razvedena i može da se uda za koga hoće.
No, šta je sa ženama u srpskom društvu?
Pošto sam po pitanju srpske stranačke politike u potpunosti tabula raza, interesovalo me koliko i kako su srpske žene uključene u vladine i nevladine organizacije, koliko učestvuju u podeli vlasti i koliko se s te pozicije trude da zaštite ostatak srpskih žena.
Bolje da me nije interesovalo, jer podatke koje mi je gugl ponudio neću dugo vremena moći da izbacim iz svog probavnog trakta, a nije da mi se nije povraćalo.
Na upit o srpskim političarkama, najviše stranica ima o Željki Radeti iz Izborne komisije. Pozlilo mi je dok sam gledala snimak na kome predsednica Skupštine prekida govor da bi se javila na telefon i sve to posle priče o neozbiljnosti predsedničkog kandidata Preletačevića i držanja „piksle“ o tome kako je politika i vođenje države ozbiljan posao. Dugo se nisam osećala tako neugodno i osramoćeno, bilo me stid pripadnosti i narodu i ženskom rodu.
Na drugom mestu su javne prepirke Maje Gojković,predsednice Skupštine Srbije, razni naslovi o njenim ispadima, svađama i odmorima, sve sa slikama u bikiniju.
O njihovim političkim uspesima, doprinosu razvoju srpskog društva ili angažmanu o zaštiti srpskih žena nisam našla podatke. Može biti da je gugl nacionalno orjentisan, pa namerno selektivno prikazuje rezultate.
U Vladi Srbije, samo tri žene su na čelu ministarstava i to dve su predstavljene kao „ministarke“, a jedna kao „ministar“. O toj, koja je oslovljena kao ministar, najviše se priča o njenoj seksualnoj pripadnosti. Prvi ministar – lezbejka u srpskoj Vladi!
Dobro, da li je krevet radno mesto jednog ministra, pa taj podatak služi kao referencija? Bitna je seksualnost jednog ministra ili njegovi uspesi na poslovnom planu? Govorimo li mi o Vladi ili porno filmovima?
Ni ovde nećemo pričati o angažovanosti da se brani integritet srpske žene, sem, ako tu ne pripadaju naslovi o modnim uspesima ili promašajima dotičnih ministarki, njihovim letovanjima ili skandalima.Još tragičnije su njihove svađe i prepucavanje putem medija, pa čovek više ne zna da li da žene u politici doživljava kao komičnu ili tragičnu pojavu.
Razne naslove koje se bave temom makroa i prostitucije u politici, neću ni spominjati.
No, jedna od najdestruktivnijih ličnosti, koja svakodnevno doprinosi negativnoj konotaciji feminizma u srpskom narodu je Jelena Mićić. Svašta sam čula i videla, ali toliku pohlepu za vlašću pod okriljem priče o brizi za srpskom ženom i narodom vidim prvi put u životu. To više nije glad za pozicijom, to je bezgranična proždrljivost, kojom guta sve oko sebe i čini se da ne namerava stati dok ne proždere i samu sebe. Tragično je što njene izjave i stavovi imaju suprotan efekat i samo narušavaju ugled feminističkim pokretima.
I sve druge političarke su manje-više ista priča. Kao kada zabasaš u grupu kineskih turista pa su ti svi isti. Isti pokreti, reči, garderoba… Dan mrmota!
O političarkama u Republici Srpskoj je smešno i pričati. One su samo čitačice tuđih govora i ništa više. Jedina feministiknja u BiH kojoj treba skinuti kapu je Lana Jajčević, koja vodi sigurnu kuću u Banjaluci. Poslanice u Skupštini i ne kriju da su tamo zbog love, razno-razne „majke“ poginulih su teške profiterke, a aktivistkinje vode blogove o perlicama.
Izjava mlade feministkinje, Slađane Simić, svakako me ubedila da ne treba ni u budućnosti očekivati ništa lepo.
„Ja sam feministkinja i ne stidim se da priznam to. Moje dojke neće nahraniti ni jedno muško dete, ako budem te nesreće da rodim sina. Hraniću ga kravljim mlekom i biće obrezan kako bih mu uskratila seksualno zadovoljstvo kada odraste.“
Bilo bi zanimljivo čuti razmišljanje majke ove mlade feministkinje. Baš me zanima da li bi pocrvenela… Barem malo?
Matrijarhat ili patrijarhat? Svejedno je. Žene stradavaju svuda, a suludo ponašanje pojedinaca doprinosi da stanje bude i gore.
Tučene, silovane i ubijane, žene imaju slabu zaštitu od takvih zveri i zverstava. Sreća je što su te bolesne pojave ograničene na manji broj zastupljenosti u svakom društvu.
Izgleda da napredna, civilizovana društva, bez obzira na socijalne i društvene sisteme, nose više mraka sa sobom, nego zaostala, paganska.
U primitivnom društvu će se, barem, uvek naći rodbina koja će uzeti paliju u ruke i upitati:
„Imaš li ti familiju?
Daliborka Kiš-Juzbaša
