Mi smo narod koji ni u šta ne veruje. Ali redovno odlazimo u crkve, palimo sveće, a onda odlazimo na trgove da urlamo i da slušamo profitere. Pevače koji koriste priliku što su nam gradski oci seljaci i što organizuju ova… seljaštva i od naroda otimaju novac da plate te pevače. Po dvorištima koljemo svinje. Dok su još tople, na roštilju pečemo njihovu džigericu. Na svečanim trpezama uz pečenje obavezno prilažemo dokaz da smo vandali – mrtvu, pečenu svinjsku glavu sa sprženim očima i povučenom kožom iznad vidljivih zuba. Za dečicu otkidamo reš pečeno uvo ili rep. A onda odemo u crkvu i palimo sveće. Smučila mi se ova zemlja!
Za sve to vreme umiru nam penzioneri od gladi po stanovima u kojima nema ni vode, ni struje, ni šporeta, ni kreveta. Po sumnjivim privatnim klinikama umiru nam deca. Sve je više očeva koji siluju sopstvenu decu pred majkama i onda dobiju 45 dana zatvora. Gradjani u velikom broju nemaju ni šta da jedu ni šta da obuku. Ne mogu da plate skupu struju, a o hrani koja je u ovoj zemlji luxuz neću ni da govorim. Umiru nam starci od gladi i zime. Mladi su željni svega. Nemaju nikakvu perspektivu, a profil stanovništva ovog prenaseljenog dela planete na koji su mogli da dodju i mogu još uvek, svi ološi, je normalno, ogorčen, pun besa i zla koje se kao virus širi Srbijom.
Ovde, u Srbiji, koja je poznata po želji “da komšiji crkne krava” je epidemija zla. Pogotovo što komšije, više ne da nemaju krave, nego nemaju ni mačke, a ni pacove, pošto nemaju ni hrane. Novokomponovani svet nas vodi u propast. Idoli su raspale pevaljke koje se frljaju sa pAdežima i smrde kroz ekran. Ortodoksne crnke pretvorene po svaku cenu u plavuse…Tresi sise i bulju… to je moto… A onda ćeš postati i kraljica. Emisija tipa „kids“ trebalo bi da se zovu Porno kids. Voditeljke su devojčice koje izgledaju kao devojke a imaju glas detenceta. Dakle to su dečica namaskirana u devojke… Uzas… Deca su deca, zar ne? Bar bi tako trebalo da bude. Nikako se ne bi smelo zanemarivati detinjstvo. Ali kad već u petoj godini počnemo od devojčica da stvaramo RIBE, e onda treba da se zapitamo šta se dogadja sa nama i da odemo kod psihijatra da nam pomogne, da se suočimo sa tragičnom činjenicom da nam je cilj PORNO!!! Te devojčice, našminkane i obučene kao devojke se nude. Pevaju pesme sa tekstovima o ljubavi i sexu. Puće usne i ističu još nerazvijene grudi… znajuci da ih za 18-ti rodjendan čeka poklon… silikonske proteze! Odvratno je što iz tih nedovršenih dečjih tela, nakaradno odevenih, izbija dečji glasić pa izgledaju kao, ne daj Bože kreteni!!! I onda se čudimo zašto ima toliko silovanja maloletnica?Često ambiciozne i neostvarene majke žele da svoje devojčice, još pre puberteta ponude trzištu.To trzište je prepuno sponzora. Pogledajte samo izbore za miss. Pogledajte gomile škola za talente… Koje talente? Za podvodjenje???
I onda kad monstrum iz Surčina ubije dete, malu Tijanu. Siluje, pa zadavi… stave ga u zatvor, čuvaju ga od drugih zatvorenika da ga ne bi linčovali, i još ga zovu OSUMNJIČENI… I brani ga advokat… Ej brani ga. Pa gde će duša tom advokatu, i da li bi ga branio da je njegovo dete bilo u pitanju.
Onda mudonjin sin ubije devojčicu na pešačkom prelazu. I pobegne kod tate.
Posle kažu da je prošao kroz zeleno… hahahahaha u vreme post produkcije gde mogu da nam kompjuterski naprave oči na roze i plave pruge.
I još ga pravdaju i kažu nije kriv što je zbrisao i nije se ni osvrnuo jer je devojčica bila na mestu mrtva. Javila mu baba Vanga malom govancetu preko Ifona.
Onda ubiše dečka na mostu… Kantrimenom… Kantrimen nestao, pa ga našli, ali „nije to bio taj sa tragovima zločina“ nego neko drugi koga nema. A posle neki bračni par zbrisao iz zemlje.
E ja bih to ovako. Recimo kasapina iz Surčina u kavez pa na trg… golog… pa neka mu sudi narod, mamu mu njegovu jebem.
Dakle uvesti ponovo Dušanov zakonik. Oko za oko, zub za zub.
‘Aj’mo malo na svetlost dana, ‘aj’mo malo da se lepo izražavamo. Da mirišemo, da se osmehujemo. Da učimo gramatiku, da nam na trgovima sviraju Đole i tamburaši, a ne svaki dođoš, koji nas odere jer zna de će ovaca biti sve dok bude bilo i džempera toliko potrebnih jadnim, gladnim i smrznutim nekim novim klincima, koji nemaju pojma ni ko su, ni šta su, ni odakle su. Hajde da ih iskompleksiramo. Došlo je vreme da se priznaju vrednosti. Da se uklone amebe s mesta na koja su pale s Marsa ili su ih platile. Sa mesta koja pripadaju onima koji ne mogu dole od onih ispod, ali ne mogu ni gore, na mesto koje im pripada, i pored snage i znanja, jer su bili vezani i vaspitanjem i stidom i nasilno za dno, samo da bi pristali da se odreknu sebe. Hoćemo da pobede najbolji. Hoćemo da budemo bolji. Hoćemo da nam se prizna da smo bolji i pametniji.
Skoro u ulici koja se nekada zvala Krunska, pa zatim Proleterskih Brigada, pa opet danas Krunska, dve zle i proste prodavačice, sa bosanskim naglaskom, ponižavale su jednu staru ženu, sivog lica i prosede kose, ali evidentno nekada damu, sa velikim podočnjacima i tužnim očima, jer je kažu “htela da ukrade bocu ulja”!
A nekoliko dana pre toga ja sam čekala na red u apoteci i ispred mene je tražio lekove jedan starac u grombi kaputu i starim cipelama koje je bio izglancao ostatkom Ilirija imalina, i kad je čuo koliko je lek poskupeo, najpre je brojao pare drhtavom rukom u svom izandjalom novčaniku, a onda se izvinio rekavši da nema dovoljno. Oni iza nas u redu su negodovali što čekaju i neko je dobacio: ”Ajde deda ili umri ili pozuri”, našta se ceo red nasmejao. A on je gledajući u daljinu samo pošao ka izlazu. Ja sam onda kupila dva leka za njega i istrčala napolje da mu ih dam. On me je pogledao očima bez nade, ali sa sjajem svog bivšeg zivota i bilo ga je sramota, videlo se. Ali ja sam mu kazala: “Uzmite gospodine, molim vas, mog oca više nema, pa neka ovo bude kao da je za njega”. “Hvala ti sine”, prozborio je sa suzicom u svom starom, penzionerskom oku, i kao da se pravda izgovorio: “Ja sam profesor srpskog”. Kao da se pravda.
Život počinje udahom i završava se izdahom. Između su, po rečima oca Tadeja, a pod uslovom da živimo 120 godina, četiri milijarde sekundi. Ili, ako to podelimo na dva, na realno trajanje prosečnog života pod stresom, dakle na 60 godina, svega dve milijarde sekundi. S tim što se u ovoj našoj civilizaciji umorimo i ostarimo mnogo ranije. Živimo teško. Prestrogi smo prema drugima. Olako ih osuđujemo. Sebe često ne vidimo u pravom svetlu. Licemerni smo. Lažljivi. Teško pronalazimo mir u sebi. Sticajem okolnosti, jer sam izgubila drago biće, bila sam u zgradi socijalnog osiguranja u Nemanjinoj ulici. Sećamo se svi te ruinirane zgradurine socijalističkog izgleda. Međutim, ona kao da je nestala odnesena nekom magijom. Umesto sumornih hodnika, čeka vas neverovatno iznenađenje. Sjaj. Roze teraco mermer i mesing. SVE je u mermeru. Sve sija. Ali pre nego što zakoračite ka takođe novim liftovima, na samom ulasku, da biste znali kuda da krenete, morate da priđete šalteru za informacije. Tu vas, iza zatvorenog stakla, čeka jedna spodoba, koja vas uopšte ne gleda u oči, dok vam sa punim ustima bureka, zalivanog, valjda, kafom iz velike crvene šolje, mumla nešto uz pomoć mikrofona, što vi, naravno, ne razumete. Neljubazna, neuredna, ljuta na ceo svet, prostakuša par ecellence. Ne daj bože da joj kažete da je niste razumeli. Trebalo bi na tom šalteru da piše ‘’ČITAJ SA USANA’’. I tako, pošto je bilo nemoguće ući u lift jer je bio zaglavljen na nekom od spratova, otišla sam peške na šesti sprat i umalo ispustila dušu. Kad sam se popela, pogledala sam ka liftu. Još uvek je bio zaglavljen. Dok sam stajala u redu, čula sam razgovor jedne mlađe i jedne starije žene. Obema je bila umrla majka i u njihovom očajnom razgovoru saznala sam da je ukinut izvesni ček na 10.000 dinara, koji se davao preminulim penzionerima, kao pomoć za troškove sahrane. Takođe sam saznala da je, da bi se dobio dug iz prethodne godine, u 48 rata, potrebno pokrenuti ostavinski postupak, čak i ako vam pokojnik nije ništa ostavio. Pošto je rata tog duga u proseku 300 dinara, trebalo bi, dakle, za tih 14.400 dinara platiti sudske troškove, koji iznose verovatno baš toliko, izgubiti vreme i ne dobiti ništa. Tako da se verovatno većina ‘’naslednika’’ odriče te ponižavajuće svote u korist države. Kad neko umre, minimalna cena sahrane iznosi oko 500 evra. Prosečna penzija je 100 evra. Sa tom svotom ne možete ni da živite ni da budete sahranjeni na dostojan način.Tragedija je dvojaka. Umesto da život ljudi koji su celog života radili u jednoj zemlji – i kojima je polovina plate odlazila u dva fonda: penzioni fond i u fond za zdravstveno osiguranje – bude obezbeđen i spokojan, penzioneri nemaju mogućnost čak ni da budu sahranjeni. Bukvalno. Da ne govorim o tome da u zdravstvenim ustanovama ne mogu ni da se leče, niti imaju novac da kupe skupe lekove, jer onih ‘’na recept’’ uglavnom nikada nema. To je prvi deo tragedije. Drugi je izgled zgrade u Nemanjinoj. Ona je, kažem, velelepna. Dakle, ta njena restauracija je koštala mnogo. Neko je to morao da plati. Potpuno je irelevantno ko. Jer taj NEKO je trebalo da taj novac da ljudima u trećem dobu. Ljudima koji su ovde ostali, radili i davali svoj doprinos. Jadni, jadni naši stari. U svojim demodiranim i izanđalim cipelicama, uglačanim imalinom ILIRIJA. U svojim propalim kaputićima. Gladni, željni, nemoćni, pomireni, a dostojanstveni čekaju u redovima kod lekara na recepte, na šalterima banaka za svojih 50 evra u dve rate i rezignirano posmatraju izloge sa đakonijama iz njihovog poslednjeg sna. U drugom, završnom delu svog sna, preživeli bračni drugovi pred kancelarijama penzionog osiguranja lamentiraju i plaču nad činjenicom da ne mogu da sahrane svoju preminulu polovinu, jer nemaju čime. A zgrada u Nemanjinoj bezobrazno šljašti i bode njihove umorne oči. Ako ništa drugo, u njoj zimi mogu bar da se ogreju. I pregreju, jer se greje kao da smo u Sibiru. A uskoro, dok se okrenemo, će početi još jedna “Zima našeg nezadovoljstva”. Polomiše nam bagrenje i postaviše megamarkete. Skloniše kaldrme i zameniše ih betonom. U kući obešenog šire konopce. Jebe se nama koliko je koštala kuhinja nekog tamo političara, kojom može da se pokrije Fond za nacionalne penzije onih koji imaju mozga i talenta. Po srušenim mostovima bacaju petarde. Nad rekom punom neeksplodiranih bombi pucaju u nebo vatrometima. Ne bi li nas dokrajčili. Ne bi li nam i ovo malo preostalog srca iščupali. Ovo malo dostojanstva pogazili. Ovo malo hrabrosti zastrašili. Pa dokle, bre, braćo i sestre? Zar zaista mislite da Bog ne postoji? Ne mogu više da se stidim što znam srpski. Što mi je tata bio jezički mag. Što sam gradsko dete. Hoću da budem fina, a da mi ne kažu da sam folirant. Hoću da idem dalje, jer sam daleko stigla. Nisam slina koja zna da pliva u govnima. Hoću da se sećam ko sam, šta sam i odakle sam. Dosta je šlajfovanja zarad dodvoravanja mediokritetima, da se, siroti, ne uvrede. Ovo je apel u kome nisam namerno pisala o životinjama za koje se borim. Prava na život ovde nema više niko. Niko častan i pošten. Svi su ugroženi. I deca i majke i starci i životinje.
Jelena Tinska
