Foto: bibledreamer.com
Postoji jedna zamišljena planina u životu svakoga od nas do koje treba doći, i sa koje treba sagledati svet. Što se više uzdignemo, moćićemo više i dalje da vidimo, a i teže će moći da nas pronađu, i da nam uđu u trag.
Nema tu neke misterije, samo distanca prema svetu ali ne skrivanje, i bekstvo u ne znam kakve visine, već produbljeniji uvid o svemu i svima.
Sve je manje onih spremnih da pođu na taj dalek put, nemaju snage ili vremena, ili naivno misle da se može bez toga. Misle da mogu da zaobiđu sve to, da im neko drugi prepriča, da ih uvede, ili povede.
Može, naravno da može, ali onda oni postaju neko drugi, a kada se izmakne taj neko, nema ih.
Sve je manje onih sa pogledom u daljinu, samo svakodnevica, samo plitke emocije, razgovori, knjige. A to je dosadno. Užasno dosadno. To može svako, to je i stvoreno za svakoga.
Zašto bih išao tamo gde svi idu?
Zašto bih prepričavao ono što svi pričaju, i to zovu nekakvim svojim mišljenjem?
Nema tu nikakvog mišljenja, samo interpretacije jednog istog u bezbroj varijanti…
A i kako da objasniš nebo nekome ko zna samo za zemlju?
Treba na vreme krenuti ka toj planini, vrh se vidi i pre nego što kreneš, ali što više ideš ka njemu shvataš da je sve dalji, gotovo nedostižan. Otvaraju se uvek novi i novi pogledi.
Upravo se najveće zadovoljstvo nalazi u trenucima dok tragaš, i otkrivaš nove svetove.
To je umetnost. To je sloboda. To je stimulans kakav se retko gde sreće…
Svako treba da krene ka svojoj planini, i traga…
