Poslednjih dana sam imala užasnu krizu koja se tiče pisanja. Ne zato što mi je manjkalo ideja. Radim to već dvadeset i kusur godina, trenirana sam, i mozak mi radi kao perpetuum mobile. Svašta imam i mogu da izvučem iz sebe. Dakle… to nikako nije bila stvar inspiracije. Mislim da ljudi sa bogatim unutrašnjim životom, i sa dovoljno praxisa ne boluju od tih slabićkih formi.
Razlog moje dvojbe a koji se zvao, nastaviti pisanje ili ne, ticao se ljudi. Znate, ja ne brusim rečenice. Ne uživam u svojoj hiljadu puta glasno ponovljenoj rečenici. Ne trebaju mi aplauzi koji su u tesnoj vezi sa mojim literarnim darom. Ili mojim baždarenim metaforama, i zvonkosti i melodije koju moje reči proizvode. To mi se postalo od perfiernog značaja davnih godina. Znam ja svoje kapacitete. Pisati zarad lepote reči može neko ko je ili samoljubiv, ili dokon. Odavno pišem da bih nešto rekla. Oduvek pišem da bih razgrnula neku istinu. Protkala neku poruku. Saopštila svetu nešto što mislim da je važno, ma kako to pretenciozno izgledalo, a što bi učinilo da svet postane neko lepše mesto.
Znam, znam, ovo nije gorepomenuta sitna, narciosoidna sujeta. Ovo je sujeta nad sujetama, jer dala sam sebi za pravo da navodeći primere iz običnog, malog života, pričam o nekim sitnim stvarima za koje sam takođe gordo zaključila da su od presudne važnosti za čovekovu dušu i njegovo, najpre, mentalno zdravlje. Znam ja ko sam, nemajte brige o tome.
Ergo, pišem ja tako o oblacima, i vetru, i vrapcima, i o tome da se Bog može svuda naći ako mu se da šansa. Pišem o deci, o neodustajanju, o hrabrosti, o borbi. Pišem o ljubavi, o bratstvu, o nesebičnosti, o prevazilaženju straha. Ja, neki smešni, samoproklamovani arbitar. I mislim sve vreme da to ipak dopire do ljudi. Pegla im bore. Daje im podstrek. Kuraži ih. Raznežuje. Odgovara im na nikada postavljena pitanja, koja iz manjka hrabrosti samo tužno lebde, poput oblaka nad njihovim glavama. Postane mi time ova kolumna jako važna. Mislim, razumeli smo se. Evo, zajedno ćemo da se menjamo. Da slavimo lepotu. Da se radujemo danu. Da praštamo i pevamo, čak i kada plačemo. A onda… i srušiše se lepi snovi moji. ( Uzgred, pretpostavljam da neretko davim lirskim citatima, ali Velimir Rajić je naprosto morao ovde da se dene. )
Dešavanje oko incidenta u Srebrenici me je izulo iz cipela. Odjednom sam videla silnu mržnju, nikada zakopanu, nikada sahranjenu, nikada opelom, ili rekvijumom, ili dženazom osveštanu pa utihnulu. Počeše aveti pokojnika da se dižu, i preplaviše društvene mreže. Na svim stranama. Sa puno gneva i gnoja. Učinih se sama sebi najvećim idiotom. Shvatih uzaludnost svoga pisanja. Shvatih uzaludnost priče o Bogu koji je sve ono lepo u nama. I pokosi me to. Pokosiše me sedamdeset godina stari kosturi, i oni od pre dvadeset godina, koje ljudi još uvek ne žele da puste da odahnu. Razli se smrad pred mojim očima i zatrova mi dušu. Ne mirotočivi zadah žrtava. Smrad živih ljudi koji ni u tom bolnom času nisu mogli da se suzdrže, da zaćute, da odaju počast. Da se pomire. Da se ujedine u bolu i sramoti. Da učine pokojnicima pravo. Da ih jednom za svagda oslobode, i prihvate ih kao ljude, a ne brojeve, a ne imena, a ne veru, rasu ili nacionalnost. I razbole me to. Razbole me nikada utihli građanski rat…
Za koga ja to pišem? Zašto ja pišem? Bezumnicima koji bacaju i primaju kamenice na nekoj zemlji koja treba da bude sveta. Čemu se oni raduju i kome? Novom sukobu? Prolivenoj krvi? Kamo Sunce, i Mesec i moji pretužni vrapci? I njih smo rasterali. Na vrapce mislim, a kamoli ljude.
– Za koga ja to pišem? pitam, onako slomljenog morala, raspršenih iluzija, svoju prijateljicu.
– Za mene. I sebe. I Boga.
Oćutim to. Oćutim jer znam. Pišem za svoga sina. Za onoga koji treba da se rodi. Da bi bio plemenitiji i časniji nego svet u koji ga majka sebično dosnosi. Da bi bio promena koja treba da se desi. Da ne bi umeo da mrzi. Da ne bi umeo da bude zavidan i zao. Da ne bi umeo da bude nizak i bedan u nekim primalnim radnjama. Za njega pišem. Da bi bio bolji nego ja. Da bi češće grizao jezik, kada pomisli da nekome treba sasuti istinu u lice. Da bi bio blag i pravedan, ali pun razumevanja. Da bi bio dostojan poštovanja. Da bi znao da je odgovoran za svaku reč koju izgovori. Da bi shvatio da reč ima moć. Da ih ne baca olako kao bisere pred svinje. I da zna da je drži. Jer reč je jedino što zaista posedujemo. Reč izgovorena i neizgovorena. I to je sve što beše u početku, zar ne? Reč.
Hoće li sin moj biti kao i njegova majka bolestan svaki put kada neko upotrebi neke bodljikave i rogobatne reči pune mržnje? Hoće li i njemu padati lakše štapovi i kamenice koji mu se odbijaju o kičmu? Hoće li duboko i jezovito patiti kada oni koje voli pogaze svoje reči? Hoće. Na žalost. Moj je. Krv moje krvi, meso moga mesa. A svoje se meso ne jede.
Neću uspeti da ga naučim da bude drugačiji, sve i kada bih htela. A ne želim. I žao mi je, unapred, što će gorko propatiti sve dok ne bude došao do istine. A istina uvek ima isto svojstvo – da je ista.
Svet je pogrešan. Svet je poguban. Svet je pun bezdušnika, iako je pojam duše jedino što nas razlikuje od životinje. Duša diktira moralne skrupule. Duša određuje granice koje se ne prelaze. Istina, dakle.
Sine moj dragi, od kada sam te videla, a videla sam te jer mi je to omogućila tehnologija dvadeset i prvog veka a ne neka prikaza u snu, shvatila sam da ličiš na mene. Isto oko, arkada, oblik lica i nos. Isti oblik glave, uho i stopalo. I tada sam shvatila, voljeno moje nezaštićeno biće, da te ja od sveta ionako neću moći zaštititi. To ne može niko. Nisu ni mene mogli moji roditelji. Ali znam da ću te učiti ispravno, pa kako ti Bog dragi da. Bori se dobrotom, i bori se lepim. Ne vraćaj kamenice. Ne odgovaraj u leđa. Ionako ćeš, sine, ako budeš imao tu nesreću da se rodiš pametan (a sada ću ti ponoviti reči moje majke, tvoje pokojne babe koju nikada nećeš upoznati), „ceo život biti pomalo filozofski nesrećan“.
Svesna bića nisu srećna. Ona gledaju svet četvorih očiju otvorenih. Ali, svesna bića umeju da prepoznaju lepotu, milinu, radost i dragost, u nekim malenim stvarima. I to, ti bleskovi, momenti, možda su jedini dokaz da Boga ima, i možda su kratkotrajne erupcije upravo te sreće za kojom tragamo, a nećemo je potpunu, nikada doseći. Možda bi dosezanje kao takvo upravo i bilo dokaz oblapornosti. Možda sreća treba da kaplje, sporadično, ne bi li se čovek, s vremena na vreme osvrnuo u gnevu.
To ti želim, sine moj, da imaš dovoljno svesti da te trenutke blagoslovene pohraniš u sebi. Oni će ti biti štit, i zid, i mač od poganosti sveta. Biće tvoja oaza u koju ćeš da pobegneš, tvoj mali zabran, kada ti te sličice blesnu pred očima. I ako budeš plakao, i ako bude bolelo, i ako ti se duša bude na komade kidala… seti se kiše, i vrabaca, i zalazaka, i muzike, i poljubaca, i šaputanja, i dodira… Seti se da uvek ima za šta da se živi…
Danica Nikolić Nikolić
