Boravak u bilo kom primorskom mestu van regiona, u mestu, dakle, na čijem jeziku nisam odrasla, budi u meni potrebu da pričam na španskom. Trenutno sam u Grčkoj, i grizem jezik svaki dan, ovaj moj jezik koji je oduvek brži od pameti, teškom se mukom suzdržavajući da se ne obratim vlasnici vile, koja se zove Maria (naravno, kako i doliči vlasnici vile na nekom, bilo kom primorju) sa: “Hola, Maria, buen dia, como te va hoy? Todo bien? Que tengas un dia estupendo!“.
Gledam u muža, potajno sumnjajući da me odavno smatra tupavom, želeći da mi da objašnjenje a na ovu temu. Još tajnije se nadam da će da me pogleda blago, kako se gledaju tupave, a romantične žene, i da mi kaže da je to „Priča sa zapadne strane“ ostavila neizbrisiv trag na mojoj ranjivoj dušici. Jok. On me gleda pragmatičnim pogledom i konstatuje da je to normalno i logično sa obzirom na to da sam godine provela uz obale španskog govornog područja. Nekako me taj odgovor ne zadovoljava, i kopam po sebi zašto baš sada, boraveći u ovom samoniklom turističkom mestu bez tradicije i istorije, ja imam želju da govorim na španskom. Onda se setih, sama za sebe, da sam tokom svog boravka po srednjoj Americi nailazila na stotine ovakvih instant turističkih mestašaca, napravljenih, jasno, samo za oskudno platežne turiste, a koja imaju svoj život samo tokom sezone. Dobro, latinosi uvek idu korak dalje jer je njima sezona uvek, čak i u vreme uragana. Mislim, takvi su ljudi, nisu probirljivi, a vole da se naseljavaju.
I evo nas. Terasa, betonske građevine, tremovi i ja, njušimo se u nekom opskurnom prepoznavanju, u nekom isečku memorije. Gledam u vrapce koje bespoštedno hranim svaki dan i primećujem da su se lepo zaokruglili. Smejuljim se, jer su mi preslatki. Muževljev pogled penetrira kroz mene i vidim da me je provalio. Vrapčići me podsećaju na kolibre. Pita me o kolibrima sa kojima sam se družila po ostrvima srednje Amerike. I njegov brk se smeši. On voli živuljke. Zbog toga ga, između ostalog i volim. Zašto imam ovu smešu osećanja i sećanja, tananih a potentnih, u ovoj veštačkoj naseobini na obali mora? Zato što sam se setila, da sam jedared davno, a pre deset godina, među autohtonim betonskim građevinama jednog tropskog ostrva, nastalim u blizini tvrđave podignute na mestu na kome se Kolumbo iskrcao 1492., susrela Boga lično.
Te 2005. godine živela sam u Puerto Plati, gradu u severoistočnom delu Dominikanske Republike. Živela sam u betonskoj zgradi, građenoj pedesetih godina, čiji su stanovi imali prozore sa drvenim, zelenim šalonima. Zgrada nije ličila na tipične dominikanske zgrade, imala je neki kubanski prozvuk u svom habitusu i to je bio razlog zbog koga sam se u nju i uselila. Osim što je delovala kubanski, zgrada je imala još nekoliko preimućstava zbog kojih je bila odabrana kao moj habitat, iako je, pravo rekuć, bila krajnje disfunkcionalna. Naime, zgrada se nalazila nedaleko od Malekona, ali nedaleko i od centra grada. Malekon je, ako niste znali, šetalište uz obalu. Na kraju Malekona nalazi se već pomenuta tvrđava, sa višestotina godina starim đuladima i topovima. U mojoj vizuri, sklonoj paralelisanju, taj položaj zgrade, činio je da imam utisak da živim na Dorćolu, blizu Kalemegdana. Kako sam bila prilično usamljena tih godina, iako sam imala brdo ljudi oko sebe, izgleda sam imala potrebu da budem na nekom mestu koje prepoznajem kao svoje. Da imam utisak da me Beograd ušuškava na mnogo hiljada kilometara razdaljine.
Drugi razlog zbog koga sam živela u ovoj zgradi bile su moje komšije, sapatnici u tropskom raju, koji je mirisao na bedu, memlu i onu tešku, ostrvsku prašinu trećeg sveta. Bilo je tu Francuza, Nemaca, Amerikanaca, Kanađana, čak i jedna Hrvatica. Svi su, listom, pobegli od neke svoje lične muke u ovaj kraj sveta koji su im prospekti reklamirali kao najbolje čuvanu tajnu, kao Eden sam. Niko od nas nije znao, ni slutio, zapravo, da je ostrvski raj stvaran, ali dostupan samo onima sa daleko dubljim džepovima no što smo ih mi imali. Svi smo radili neke poslove, ne preterano dobro plaćene. Ja sam, recimo radila u privatnoj američkoj školi i moja plata je bila šeststotina dolara. Na stan i režije je odlazila polovina. Izdržavala sam tadašnjeg muža koji nije radio, dakle, bilo je to čupavo preživljavanje.
Stan u kome sam živela nalazio se na četvrtom spratu. Lifta, naravno, nije bilo. U Dominikanskoj Republici, naročito na severoistočnoj obali, je konstantna nestašica struje. Ova zgrada nije imala čak ni male generatore za svaki stan ponaosob, a kamoli veliki generator za zgradu. U takvim uslovima lift je izlišan. Svaki drugi dan sam vukla boteljon vode, težak 30 kilograma na četvrti sprat. Bivši muž je uglavnom jurio sojke, tako da je njegovih 90 kilograma bilo krajnje neupotrebljivo za naš opstanak. I, svašta bih mogla da pričam, o poluautomatskim mašinama za veš koje se rentiraju, jer ih nema u stanovima koje iznajmljujete, o protočnim bojlerima, loše sklepanim, koje kačite za tuš u stalnoj bojazni da će vas udariti struja. O drvenim čatrljama koje se zovu “kolmado”, a koje bi trebalo da predstavljaju bakalnice, koje ne bi prošle nijednu sanitarnu inspekciju ma koliko inspektori bili korumpirani. O pacovima koji volšebno špartaju noću ulicama. O komarcima koji prenose denge. O jednom internacionalnom očaju koji se skupio tu, pod okrilje karipskog sunca, da se napoji energijom domaćina. Jer, to sam naučila, u ovoj zemlji ljudi ne oboljevaju od raka. To nema veze sa ishranom. To nema veze sa vodom. To ima veze sa odsustvom stresa. Dominikanci su pretežno veoma siromašni, ali imaju jednu neuništivu životnu radost koja se napaja suncem i melodijama salse, melasom i rumom. Ulice su preplavljenje otužnim, lepljivim, preslatkim mirisom voća koje gnjili. Neka teška prašina puna smoga se prosipa po tim istim ulicama, i to je jedna papazjanija mirisa i ukusa, od koje bi se nepripremljenom konzumentu tropskog ostrva zemlje trećeg sveta najradije slošilo. Ali, u tom karuselu boja, kiča, preglasne muzike i gadnih mirisa, vi prepoznajete bleštave osmehe. U sred te bede potpuno nepoznate Evropejcima. Dominikanci žive, i smeju se, i dele hranu sa komšijama, i igraju, i pevaju po ulici. I strasni su i glasni, i seksualni. Najčešće ne poseduju ništa osim svojih putenih, temeljno gojenih telesa i sve što čine, čine njima u čast. Nemaju novac ali umeju da zadovoljavaju svoja čula. Nemaju oboljenja srca, nemaju kancerogena oboljenja, ali žive po sto godina.
E, u takvoj jednoj zemlji, ja sam te godine bila veoma tužna. Lelujala sam na ivici anoreksije, iako sam uredno jela. Očajno telo je jelo sebe samo. Ceo moj život se bio raspao. Imala sam čitavih dvadeset i šest godina, a već sam izgubila i zemlju, i karijeru, i porodicu,i brak, i sva materijalna dobra. Hodala sam jednog dana u potpunom rastrojstvu ulicama Puerto Plate, gacajući po svom malodušju kao po nekoj prolećnoj bari. Očaj je bio povezan sa činjenicom da nisam mogla niti da ostanem na tom mestu, niti da se vratim u Srbiju. Znate one periode kada pred sobom ne vidite put nego zid? Ako ste pride u dvadesetim, ako ste preponosni a skloni dramljenju, na sigurnom ste putu da duševno obolite. Elem, hodam ja tako ulicom, ulazim u Parque Indepedencia i kukakam, i jecam tako da bi me moja majka u Srbiji čula, samo da je htela. Nije htela. Bila je tip ličnosti koji je smatrao da svako treba da se sam pobrine za svoje probleme. Ronzam ja tako, gušeći se u suzama, zvezda upekla, tabani me peku… ma najradije bih da me nema. Gledam psa koga držim na povocu. Ni on nije moj. Nemam ništa svoje, ni ja više nisam ja. Negde u slepom crevu sveta. Belkinja u crnoj zemlji koja se zaglavila u sopstvenom životu i nema gde. Po rukama mi modrice, a kao bračna tekovina. Sedam na klupu, zavijam kao da me je ujeo besni vuk. Međutim… Ispostavlja se da nisam bila sama u parku. Prilazi mi čovek, neugledan. Jedan od uličnih odrpanaca, neobrijan i neprijatnog mirisa. Nema pola vilice. Ali ima osmeh koji može da otopi glečer. Gleda me svojim očima, tamnim kao crne masline. Dubokim. Oko mu je dobro i blago. Miluje me pogledom na onaj bezazleni način na koji bi to anđeo uradio. Govori mi: ”Muchacha, no te llores, Dios te ama mucho! ”. Drska koliko mi mojih dvadeset i kusur dozvoljava, a da ne bude preterano neukusno, zacenjujem se od smeha. I smejem se, smejem, kao luda na brašno, gledajući uličnog propovednika ispod oka. Pravim reminiscenciju svega što mi se desilo u životu u svome zakržljalom mozgiću, ljuta na sebe (a tek na Boga), i odlazim sa podsmešljivim izrazom na licu. Ne propustim da dobacim ubogom, blagorodnom propovedniku na srpskom (a što bi ovaj eventualno mogao da razume samo na energetskom nivou) : ” Ma, ubilo se koliko me voli!”. Odlazim u sigurnost svog narikanja nad samom sobom, u svoju slabićku omamu. U svoju ljutnju na svet i na Boga. U svoju krivnju usmerenu na roditelje. I, eto… Odem.
Prva dva dana se nije desilo ništa značajno. Treći dan mi se život okrenuo tumbe. Treći dan sam poverovala u propovednikove reči, iako nikada nisam bila religiozna osoba. Ja, koja sam često gladovala po pet dana, a nisam imala pijaću (flaširanu) vodu po tri; koja nisam znala odakle će i kada stići sledeći obrok; koja nisam znala hoću li i kako platiti rentu; kojoj je povratna karta za Srbiju bila misaona imenica i koja sam živela u konstantnom strahu od ostajanja na ulicama dominikanskog geta, bez kreveta i pokrivača; za samo jedan dan sam zaradila novac koji bi me pokrio za sledećih šest meseci lagodnog života. Posao koji sam mrzela, a prihvatila ga u nemanju druge opcije jer od profesure nisam mogla da živim, dakle posao u time share-u, ispostavio se najednom kao moje spasonosno rešenje. I srce razlupano na komade, i moj promašeni, destruktivni brak, počeli su da blede u naletu nove energije koja je dolazila.
Posle te scene u parku, u pupku (trećeg) sveta, počela sam da život gledam i prihvatam drugačije. Počela sam da razmišljam o energiji i o tome da privlačiš ono čime zračiš. Dešavalo mi se svašta. Razne situacije dostojne neke latinoameričke serije. Ne znam koliko puta sam se nogama odrazila o dno. Ne znam odakle sam crpela snagu za nove i nove početke. Ali znam da nisam bila sama. I da sam sigurna da me voli. Slao mi je svoje emisare u ljudskom obličju. Svako od njih me je nečemu naučio i nešto mi dao. Tako sam i stekla mnogo prijatelja u životu. U svakome od njih sam videla lice Boga. A onda sam to lice počela da prepoznajem i u drugim obličjima. Recimo u mojim buckastim vrapčićima. Sada se neprestano osmehujem čak i kada je gadno. Znam da će proći. Uvek prođe, ako veruješ da hoće. A on, on mi nikada nije zatvorio jedna vrata, a da nije otvorio druga. Bog. Univerzum. Kako se god zvao. Zato, ako vam bude baš teško u životu, potražite vrapčiće pogledom. Spremite im neku mrvicu u slučaju da nalete. A kada vam priđu, i uzmu svoj mali zalogaj, zagledajte im se u oči. Videćete sve što treba da vidite, i saznaćete sve što treba da znate. Voljeni ste, uvek. A u tome možete osujetiti samo sami sebe. Niko drugi vam to ne može učitiniti. Niko ne može da poništi vezu čoveka i višeg entiteta od čoveka samog.
Sada vas ostavljam. Muž servira ručak. Nešto za nas, nešto za naše grčke vrapce…
Danica Nikolić Nikolić
