Pošto se u balkanskom vilajetu odavno ne zna ko kosi, vodu nosi, pije i plaća, stvorila se jedna potpuno šizofrena (ne)svest o značaju arheološkog blaga sa ovih prostora, kao i o suštinskom značaju povesnog pamćenja za izgradnju bilo kakve budućnosti.
Naime, skorašnji ratovi i stalne nacionalne razmirice, upravo svoj uzrok imaju u ovoj (ne)svesti.
Velike imperije u prošlosti, pa tako i danas, opstajale su na staroj izreci „zavadi, pa vladaj“, koja se pripisuje Filipu II Makedonskom, a osobito je bila delotvorna u cilju širenja rimske imperije, koja je uvek imala problema s nepokornim Ilirikumom, iako je čak 17 imperatora bilo rođeno na njegovom, tj. našem, tlu.
Kako Latini, tako su i Romeji, voleli da premeštaju čitave skupine naroda u svrhu svojih političkih igara i centralizacije carske moći. Srbija je u tom smislu uvek bila loš primer. Ratovala sa Vizantijom u više navrata. Bilo da se zvala Mezija, Trakija, Ilirija, Raška, Duklja, Zeta, Travunija, Podunavlje, ili kako god…
Vazda loš primer!
Čitav srednji vek protekao je u znaku srpskih državica na Balkanu i oblasnih gospodara gladnih moći i poreza, što su čas sedeli na avarsko-hunskoj, posle ugarskoj i austrougarskoj, vizantijskoj i turskoj, stolici, a čas s njima ratovali, dok je Vatikan vukao konce preko ucena hrvatskih i bosanskih banova. Tako je Nemanja 1172. godine posle propalog pohoda na Vizantiju sazvao crkveno-državni sabor protiv Bogumila, proterao i pobio pola svog naroda nevernog Crigradu i nikejskom kredu. Pomor takozvanih Bogumila verovatno je bio zalog za slobodu koju mu je dao car Manojlo I Komnin u čijem zarobljeništvu je dotle trunuo.
Međutim, uopšte ne čudi što san o jedinstvu nije bio ostvariv ni tada, a kamoli danas. Videli smo devedesetih koliko je taj san nemoguć i opasan! A, možda je to modus vivendi, koji nam nameće naša „kuća na sred puta“ (po rečima Jovana Cvijića), a možda nismo naučili nijednu istorijsku lekciju…
Teza ovog teksta je da se do današnjih dana princip nije promenio – samo imena, pa čak ni to. Jednina konstanta je da se smanjivanjem pamćenja, smanjuje telo do potpunog nestanka, čije blizine takođe nismo svesni.
Veoma jasnu poruku o tome da se sa Imperijom blisko poznajemo još od njenih početaka, a ne od V, ili famoznog VII veka (kada ona je ona odavno prestala da postoji), uputio je nedavno izraelski premijer Bedžamin Netanjahu, već u prvoj rečenici obraćanja, totalno preneraženom i zbunjenom, srpskom premijeru. Kolosalan značaj ove dobronamerne izjave premijer nije razumeo, a malo ko u Srbiji shvatio da ona predstavlja savet braće Jevreja da preispitamo svoj identitet, kao i stremljenja, jer oni, takođe, imaju problema sa istokrvnom braćom druge vere, ali su saborni do mere da im i Arbanasi pozavide, te bi se možda mogli malo ugledati na njih, kad smo već toliko nastradali rame uz rame i kad lamentiramo više nad Aušvicom nego nad Jasenovcem, mada se takvi nepojamni, stravični, zločini ne mogu stepenovati.
Dakle, u novijoj istoriji, naši narodi i narodnosti od berlinskog kongresa, tj. hercegovačke bune i ustanka, na ovamo, a verovatno i mnogo pre toga, predstavljaju obične pokusne kuniće za raznorazne osvajačke eksperimente.
Primamljiva je bila bogata despotovina koja je, uprkos Osmanlijama, cvetala na izdašnim neolitskim rudnicima, od kojih većina više nije u našem posedu, sem Avale, koja služi za vikendice, da emituje TV smeće i da se kočoperi masonskim Meštrovićevim mauzolejom po ugledu na Kirovu grobnicu.
Baš čudno!
I baš slučajno što se kralju Aleksandru Karađorđeviću, ujedinitelju jugoslovenskih naroda i narodnosti, ushtelo da poruši srednjovekovni zamak Žrnov (po kome se Havala zvala pre Turaka).
Stoga, bespoštedna krađa i šverc arheoloških artefakata u ovom širem kontekstu, nisu ni malo naivni, pogotovo ako se zna da je u njoj učestvovao srpski, makedonski, hrvatski i bugarski vojni, bezbednosni i policijski vrh devedesetih, a zapravo je sve počelo tada kada je Austrougarska imperija podivljala posle Rusko-turskog rata (u stvari rata Srba uz pomoć Rusa za oslobađanje Bosne od Osmanlija), a Engleska srušila Sanstefanski mir berlinskim kongresom, u paranoidnom strahu od prejakog ruskog upliva na Balkan.
Al’, avaj, glavna krivica danas ne pada na Imperije, već na alave seljake koji, što slučajno, što u vidu nadriarheologa, preko svojih rođaka iz dijaspore (najčešće Nemačke), otuđuju naše drevno blago. Uostalom, to je radio i Vuk Karadžić sa vrednim srednjovekovnim rukopisima, pa što ne bi i seljak, koga će kasnije njegova reforma proizvesti u „književnika“.
Posle će Nemci ’41. godine sravniti sa zemljom Narodnu biblioteku u Beogradu, i u njoj više od pola miliona knjiga, od kojih preko hiljadu srednjevekovnih rukopisa! Čitavo naše pamćenje zbrisano je za jedan dan!
Malo li je!?
U požaru nestale su i stare štampane knjige (počev od XV veka) neprocenjive vrednosti, brojne mape, gravire, originalna muzička dela, dragocena stara štampa i periodične publikacije.
Ali, neće se zaustaviti na tome; poznati po temeljnosti i strogoj disciplini, selektivno su u vagonima odnosili kraljevski arhiv u Budimpeštu, Beč i Berlin. Tako su na pijaci u Beču srpski istorijski dokumenti služili za umotavanje krompira, pasulja, jaja…
Nou koment!!!
Naravno, što bi se neko potresao oko toga, kad nam zvanična istorija govori, prilično neuverljivo, ali veoma rigidno i neretko agresivno, kako smo, eto, ovde došljaci tamo negde s Karpata (a možda smo pali i s Marsa). Sledstveno tome, ova zemlja i sve na njoj, i u njoj, ne mora nužno pripdati nama koji smo se „turistički“ u njoj obreli. Stalno se govori o nekom neidentifikovanom romejskom stanovništvu, koje su horde Slovena zbrisale sa lica zemlje, iako o tome ne postoji nijedan uverljivi dokaz.
Kao i uvek, kontekst je politički i osvajački (čitaj – pljačkaški), a ova priča itekako aktuelna, s obzirom na preku potrebu da se pošto-poto prikaže kontinuitet šiptarskog (nazivam ih onako kako oni sebe nazivaju) stanovništva na ovim prostorima od samog neolita do danas. Dakle, da bi pljačka bila što legitimnija i da bi etno-ego narastao kao Prokletije.
Skorašnji, u Srbiji neprimećeni, događaji nedvosmisleno činjenički potvrđuju ovaj stav. Naime, ministar umetnosti i nauke Hesena, gđa Kine-Herman, predala je 19. februara 2013. godine u Visbadenu vredne glinene figurine mlađeg kamenog doba, iz vremena Vinčanske kulture, Republici Kosovo, a u prisustvu ministra kulture Melmija Krasnićija. Figurine stare oko 7000. godina, ilegalnim putem dospele su sa Kosova u Nemačku, a 2005. godine zaplenjene su u istražnom postupku u Frankfurt-Hehstu.
Ma, hajde, a šta ćemo sa „Boginjom na tronu“, figurinom od terakote iz četvrtog milenijuma pre nove ere, koja je bila u Beogradu i pod ogromnim pritiskom vraćena u Prištinu 2002. godine?! Branislav Jokić (direktor Muzeja u Prištini, proteranog u Beograd), kaže da je prvo bez njegovog znanja iz Narodnog muzeja pokušano da se uzme dragocena statua, da bi na veliko insistiranje tadašnjeg šefa Koordinacionog centra za KiM, Nebojše Čovića, figurina ipak bila predata Prištini. Sada se njena replika nalazi u svim kosovskim institucijama i nazivaju je simbolom identiteta „kosovarskog naroda“!!! Ostaje pitanje po čijem nalogu, ili sa čijom dozvolom je Nebojša Čović to uradio?
„Nas su silom isterali iz Muzeja 1999. sa puškama na gotovs, kako bi se ‘uselio’ ratni štab albanske ilegalne paravojske, a potom, i na dugi niz godina, Evropska agencija za rekonstrukciju. To je period u kome su arheološki predmeti mogli i nestati.“ , kaže Jokić, podsećajući da je zgrada Muzeja u Prištini u junu 1999. godine nasilno obijena.
Tim povodom Nikola Kusovac je izjavio da je Srbija napravila veliku grešku kada je iz kulturne zaostavštine koju je uspela da skloni u Beograd, Albancima dala neolitsku skulpturu koja je iskopana 1955. godine na lokalitetu kod Prištine.
„Nebojša Čović je statuetu dao tadašnjem predstavniku međunarodne zajednice Mihaelu Štajneru, a uz blagoslov tadašnjeg direktora Narodnog muzeja Nikole Tasića. Nije reč o tome što smo mi to uradili kao znak dobre volje da nešto od kosovskog blaga vratimo tamo, nego kako je ta statueta dočekana u Prištini. A ona je dočekana kao potvrda da su Albanci nosioci kulturnog identiteta Kosova. I tu je početak proglašavanja našeg spomeničkog nasleđa kosovskim. Ovo isto tako treba da potvrdi da su Albanci nosioci kulturnog identiteta, kao i da se izbriše odrednica „srpsko“ i nasleđe ostane lokalno“.
Zaista, šta reći sem: „Bože, oprosti im (mu), jer ne zna(ju) šta čine(i)“, ali time ništa nismo rešili.
Mlada nacija se stvara pred našim očima na štetu svih okolnih, uistinu drevnih, i autohtonih naroda, poroda Ilijinog (samarićanski Illiyyon, ili hebrejski Ēl,ʿElyōn – doslovno Svevišnji, a vrlo zanimljivo tu je i vedski Višnu, a verovatno je i ova etimologija baš slučajna i naravno nema veze sa nama. A pošto ja nisam „član“, a ni član SANU, pa nemam oči i ne vidim nešto sasvim očigledno, jer nisu mi tako izdiktirali iz Pešte, Beča i Brisela, verovatno haluciniram).
U silnoj želji da dokažu i mirnim putem prikažu Svetu svoju svetu autohtonost – da njima pripada maltene pola Helma tj. Balkana – užarenih lica kao svoja zastava, sa crnom zloslutnom ptičurinom, koja je opet, gle čuda, negativ srpskog dvoglavog belog orla, ili beloglavog supa, s takvim žarom i epskim poletom (u „jeziku mržnje“ agresijom i divljštvom), svakodnevno ruše, razaraju i krivotvore sve moguće tragove našeg prisustva na Kosovu i Metohiji.
U tom kontekstu savršeno je zgodna podela na Cernogorce-Crnogorce i Crnogorce-Srbe. Hoću da kažem utakmica Dedeić – Radović, traje i trajaće, dok se na svako „ić“ ne natakne i jedno „i“. Razmirice, incidenti, tuče, paljenje dva badnjaka, dakle – šizofrenija, dok se „mlada nacija“ konsoliduje i jača, imajući neskrivene teritorijalne pretenzije, čak na tri okolne zemlje.
Malo li je!
I, kao svako dete koje ne zna za dosta, tako i naša „mlada nacija“ alavo hrli u svoju svetlu budućnost na našim ugljenisanim kostima, razorenim grobljima i manastirima, povađenim jetrama i bubrezima, vinčanskim Velikim majkama i vanzemaljcima (koje takođe možemo pronaći i u Hrvatskoj kod Vukovara u malo poznijem periodu poznatijim pod imenom Vučedolska kultura).
Radi se zapravo o jednoj temeljnoj pljački, i na duhovnom i na materijalnom nivou.
A Pljačka je zaista nemala:
Kao svaki lopov uhvaćen na delu, reakcija je najblaže rečeno veoma agresivna.
A, Svet, po običaju, ćuti…
O stepenu bestijalnosti svedoče i sveže „mirne“, prave demokratske demonstracije, prilikom kojih je teško i lakše povređeno 56 policajaca i privedeno 160 demonstranata (malo li je!), koji su policajce mirno gađali kamenicama i Molotovljevim koktelima. Policija je još mirnije odgovorila suzavcem i vodenim topovima. Dakle, sve u skladu s izvornim demokratkim načelima, kako su ih lepo, za male pare, podučili agenti CIA-e.
I, gle čuda neviđenog od majke Tereze poslatog – među mirnim demonstrantima eto ga i sam vrh OVK (sve mirni, porodični biznismeni i političari, ljudi bez kapi krvi na svojim rukama, možda samo malo mestimično kontroverzni), kao i gradonačelnik Prištine lično, koji je svojim primerom verovatno hteo da podstakne i ostale „mirovnjake“ da nenasilne demonstracije pretvore u poetske večeri postmodernog kosovskog ciklusa.
Mirni demonstranti tražili su javnu krađu (umalo da napišem kuću) Trepče, kao i smaknuće nevaljalog ministra, naravno Srbina, punog jezika mržnje, pravog divljaka koji se drznuo da jednoj majci Đakovice (to je čak veća majka od srebreničke!) kaže da je ona divljakuša.
U demokratskom svetom Svetu sasvim je normalno gađati kamenicama ljude koji su krenuli na grobove svojih najmilijih da zapale sveće, ali kod nas se vazda kasni s nekakvom implementacijom i „promenom svesti“. Nikako da naučimo, ne po savetu Vestervelea da promenimo svest, nego da se prizovemo k svesti i shvatimo šta znači reč „neprijatelj“.
Reč koju su svi narodi na Planeti odavno shvatili, uprkos odavno implementiranim demokratskim rajevima na zemlji. Nama ni kasetne bombe nisu bile dovoljne da nas ubede. Narod zaista nepokolebiv i dosledan svom slepilu!
Kako rešiti hamletovsku dilemu našeg tamnog vilajeta?
Jer, ako počnemo da rešavamo, pokajaćemo se kao Slobodan Milošević, a ako ne počnemo, nećemo ni stići da se pokajemo, a nestaćemo.
Možda, ipak postoji omiljeni „treći put“ i možda on upravo leži u maloj reklami „Zakona o kulturnim dobrima“ Republike Srbije, a pretpostavljam da takav član postoji u svakom zakonu takve vrste, koji glasi:
Čl.28.
„Ko van organizovanog istraživanja iskopa iz zemlje, odnosno izvadi iz vode dobro koje uživa prethodnu zaštitu, dužan je da o tome odmah, a najkasnije u roku od 24 časa, obavesti nadležnu ustanovu zaštite kulturnih dobara i ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove. Nalazaču predmeta iz stava 1. ovog člana pripada novčana nagrada ako u otkrivanju stvari nisu korišćena sredstva budžeta.
Visinu nagrade iz stava 2. ovog člana utvrđuje ustanova zaštite kojoj se predmet daje na čuvanje.“
Ovu priliku, takođe koristim da zamolim neku dobru dušu da otkupi, pa pokloni Narodnom muzeju (za koji se nadamo da će za naših života proraditi) dve vinčanske figurine od terakote, koje su se nedavno našle u ponudi aukcijske kuće „TimeLine Auctins“ http://www.timelineauctions.com/lot/vinca-ceramic-figural-vessel/43823/
http://www.timelineauctions.com/lot/vinca-ceramic-tripod-figure/43788/
od strane nepoznatog Nemca koji ju je ne zna se kako dobavio ratnih devedesetih.
Cena – zaista prava sitnica:
£150 – 200 EUR 200 – 270 USD 230 – 300
£600 – 900 EUR 800 – 1,200 USD 900 – 1,360
Podrazumerva se, obavestili smo elektronskom poštom Ministarstvo kulture i za sada jedino što su uradili je slanje dopisa Ministarstvu inostranih poslova!
Premalo je!
Nastaviće se… (nadajmo se)
Irina Marković
Stav kolumnista ne mora da predstavlja i stav uređivačke politike „Slobodne riječi“
