Teško zimsko jutro u Kninu. Nemarnim korakom, gotovo ispunjen olovom, idem ka bolnici, u posjetu prijatelju koji je za dlaku izbjegao smrt.
Kako nestvarno djeluje zrak u dolini koja je nekada bila ispunjena djetinjstvom. Čovjek se spoznaje tek u susretu sa nekim drugim životom, o kojem nikada nije razmišljao.
– Imam jedan problem, sa naočalama. Polomilo mi se staklo – reče mi ranjeni drugar, teškim, gotovo milećim pokretima pružajući zamotuljak u kojem su njegove druge oči. – Ali ima tu, blizu bolnice, neki optičar. Čuo sam da može ovo da popravi.
Iziđoh iz bolnice, držeći zamotuljak u rukama. Osjećam se još pohabanijim, smožden pred prizorima izbjegnute i nadolazeće smrti. Danima već ne mogu da jedem, pa i ono što na silu uzmem, ne ostaje u meni. -Potavnio si mi sine, mnogo – reče mi majka dok sam kretao na stanicu.
Iznad glave se, simpatično, oglasi zvonce. Osjetih, za trenutak, izgubljeni eho Božića iz starih filmova.
– Dobar dan, rekoh i okrenuh se ka pultu. Odjednom, srce mi zaigra. Jasna Grmuša, progovorih u sebi.
– Izvolite – reče mi žena ljubazno.
Izvadih zamotuljak iz džepa.
– Znate, imam jednog druga iz Grahova, ranjen je, a treba mu popraviti naočale. Možete li šta učiniti?
– Da vidim – reče žena i ispruži ruku ka zamotuljku.
Pažljivo pogleda i sa osmjehom konstatova
– Uradićemo popravku. Dođite za dva sata.
– Teško da ću ja doći. Žurim nazad. Vjerovatno će poslati nekog iz bolnice.
– A vi rekoste da je vlasnik iz Grahova?
– Da.
– Da li ste i vi iz Grahova?
– Da, da…
– A ja sam u Grahovu završila gimnaziju. Imam mnogo školskih drugova i drugarica. A posebno pamtim Ranka Lončara. Išli smo u isto odjeljenje. Razredni nam je bio profesor Mirko Jokić. On je iz Plavna, kao i ja. Ranko je tako lijepo pisao. Znate li ga?
– Da, da, svakako… – ostadoh zatečen.
– Molim vas, kada ga sretnete, pozdravite ga. Recite da ga je pozdravila Jasna Grmuša.
– Svakako ću ga pozdraviti – odgovorih i posegnuh za kvakom.
Ozari me zvonce Božića, zapahnu me vazduh, mrazan, prijeteći.
Prolazim pored urednog kninskog groblja. Šta ti je rat. Šta od čovjeka napravi kad ga ni školski drug ne može prepoznati. A možda je i bolje tako. Možda od čovjeka treba da ostane samo lijepa uspomena.
