U Srbiji se zahuktava predsednička kampanja.
Spinuje se na sve strane, a društvene mreže daju dodatni pogon tajfunu, ili ako više volite, tvisteru predizborne psihoze.
Izdvojile su se tri kampanje. Premijera Vučića; bivšeg zaštitnika građana Saše Jankovića i mladenovačkog new age političara Ljubiše Preletačevića Belog o kome se sve više priča, iako u ovom trenutku još uvek nije skupio ni potpise neophodne za kandidaturu.
Vučić jasno korespondira sa svojom ciljnom grupom, sa otvorenom mogućnošću da utiče i na šire biračko telo neopredeljenih. Suštinu njegovog predizbornog video-klipa čini jedna svojevrsna metafora, uslovno rečeno antiteza, što zadire duboko u oblast nesvesnog epskog srpskog mentaliteta. Na argument osporavanja Vučićevog rada koji stavlja društvo u kafani, (koje predstavlja opušteni i raspušteni puk, nesvesan težine zadatka pred kojim stoji Vučić), odgovara sam Vučić koji sedi za istim tim šankom, potpuno neprimećen sve do trenutka dok nije progovorio. (Ovo, dakako, sugeriše da je Vučić običan čovek iz naroda koji je uvek tu negde sa nama, pa vrlo verovatno i u ćošku naše omiljene pivnice, samo ga mi zbog njegove urođene skromnosti nismo primetili.) Potom ide čitav jedan niz osporavanja Vučića i osporavanja tih osporavanja od strane samog Vučića, da bi se Vučić na kraju potpuno isključio iz razgovora sa „neozbiljnim“ kafanskim nezadovoljnicima i obratio se direktno kameri, to jest milionskom audotirijumu, rečima: „Bez obzira šta vam kažu, vi znate istinu. Poslednje tri godine, Srbija je na pravom putu.“
Ovo deluje vrlo efektno, jer su veseli momci sa kriglama u trenutku isključeni kao jedna potpuno nebitna kategorija, a uspostavljen je direktan eye contact sa građanima, da bi im u poverenju bilo saopšteno nešto što i jeste između njih, ozbiljnih i vrednih ljudi, i Vučića, a nema nikakve veze sa ovim blebetalima iz kafane. Poseban momenat je u tome što čak ni kafanski skeptici nisu sto posto ubeđeni u svoj opozicioni stav, već u nekoliko navrata dižu čaše kako bi nazdravili udarcima koje svojim pitanjima zadaju Vučiću, ali ih on uvek pokoleba, pa povuku čaše. Oni su dakle, iako skeptični, i dalje pod uticajem Vučića i samo je pitanje trenutka kada će mu se privoleti.
Video se završava na najefektniji mogući način. Počinje utakmica i sa TV-a se čuje pozneti poklič navijača: „Vučiću, pederu!“, na šta prisutni u kafani još jednom podignu čaše, ali Vučić bez ikakve ljutnje, uz osmeh, samo odmahne glavom i svi prisutni spuste čaše. Svima je jasno da je urlanje sa tribina neosnovano.
Ovo je, dakle, vrlo jasna i direktna poruka Vučićevog marketinga koja kaže: „Znamo da ima puno primedbi, ali stvari treba sagledati iz realnog ugla, bez strasti i uticaja Vučićevih mrzitelja. Srbija je na dobrom putu, a to što se priča i dovikuje sa tribina nije ozbiljna stvar.“
Predizborni video Saše Jankovića nije ni približno ovako efektan i moglo bi se reći da je marketing gospodina Jankovića načinio sijaset propusta. Sam video koncipiran je u nameri da Sašu predstavi kao “kandidata građana” ali ga prikazuje kao čoveka iza koga stoji jedna grupa ljudi koja je sebe promovisala u elitu, samo zbog svog javnog statusa. Saša počinje da govori, da bi onda svi prisutni nastavili da otvaraju usta, a čuje se Sašin glas, baš kao kad je Pera Banićević nahovao Richarda Burtona u ulozi Tita. Više od polovine učesnika spota su glumci i pevači, a tu je i par pozorišnih i filmskih reditelja i novinara. Neke od ovih ličnosti su kompromitovane tokom vladavine prethodne DS partokratije, pa sad čitava stvar ne deluje kao da se pojavio novi čovek, kandidat građana (za šta gospodin Janković zaista ima ozbiljan potencijal, dela i na kraju krajeva CV, koji ga kao takvog legitimiše) – već kandidat onih koji bi ponovo da povrate svoje privilegije, izgubljene odlaskom DS-a sa vlasti. Sama DS, koja podržava Sašu Jankovića, ne eksponira se, kao da je svesna da njeno dezavuisano ime neće doprineti uspehu ex-ombudsmana, ali je zato u prvi plan isturena jedna opoziciona ekipa iz devedesetih, poznata po podršci svim mogućim protestima protiv Miloševića, a koja, barem vizuelno deluje kao neka razbijena vojska koja se ponovo okupila da još jednom pokuša. (Na primer, kao Napoleon kod Waterlooa.) To su isti ljudi, samo stariji, nekako izanđaliji, sa podočnjacima, borama, ofarbanim kosama, što takođe ne doprinosi svežini predizbornog spota. Takođe, tekst je predugačak i često ne odgovara ustavnim ovlašćenjima predsednika republike (što je već zamereno Vučiću za spot u avionu), a na jednom mestu ide na direktnu demagogiju, citirijući već izraubovanu internet zamenu teza da nam ne treba Beograd na vodi, a Srbija na hlebu i vodi. Projekat Beograd na vodi možemo itekako kritikovati sa urbanističkog, arhitektonskog i legalnog aspekta, ali nikako sa stanovišta da ovake velike projekte ne treba graditi u Beogradu. Da li atraktivne i neiskorišćene lokacije u Beogradu treba da budu pretvorene u oranice da bi se izašlo u susret demagogiji? I da li će time Srbija prestati da bude na hlebu i vodi? I to sve u trenutku dok se pola Srbije sprema da se preseli u Beograd… O svemu ovome govori Đuričko sa hipsterskim šeširićem i Sergej Trifunović koji ne deluje kao da se oporavio od hangovera od prethodne noći. Takođe, nejasno je zašto se Bisera Veletanlić sve vreme igra nekom “ajderd” jabukom? Aluzija na Snežanu i patuljke, ili je jednostavno ponela jabuku za užinu, pa je nije pojela do početka snimanja? Ali, sve ovo su benigne sitnice u odnosu na pojavljivanje Tanje Vojtehovski, ženskog Gebelsa televizije Pink u ovom spotu. (Say no more.) Ako svemu ovome dodamo i slabašnu harizmu gospodina Jankovića, deluje da ova priča nije naročito jaka, i da je jedina šansa da Janković pobedi – glasanje biračkog tela protiv Vučića. Na kraju se, svi akteri spota okupe, i saopšte da država ne treba da bude družina, već prava država. Jedna stara družina, dakle, koja je napravila svoj, ko zna koji po redu, reunion, obećava nam državu, a ne družinu. Nakon ovoga, u kadar uzlazi bela doga-argentino i Saša Janković joj kaže da sedne, što ona i učini. Običnom posmatraču sigurno neće biti jasno da li je kandidat ombudsman ili Cesar Millan, dreser pasa. Pri tom, svi učesnici spota su, barem po sopstvenom mišljenju, jako urbani, a doga-argentino, ovde u gradu, i nije prepoznata kao naročito urban pas. Pre bi ga šetale baje-polukrimosi sa periferije, nego neka gradska ekipa sa Vračara ili Dorćola, uz koju idu labradori, irski seteri, ili sibirski haski.
Treća kampanja koja se nameće svojom snažnom vizuelnošću je kampanja, sad već kultnog političara, Ljubiše Preletačevića Belog, momka iz Mladenovca koji predstavlja mešavinu rock stara i Dučićevog cara ludaka, Radovana, sa žezlom od stare garnišne. Ljubiša Beli je podigao prašinu i pre nego što je skupio potpise neophodne za kandidaturu (još se ne zna ni da li će ih skupiti), a već su na njega navalili kritičari koji smatraju da Beli svojim neprestanim izmotavanjem sa državom i sistemom ometa glavnog opozicionog kandidata Jankovića. Ovde primećujemo da među nosiocima „građanske opcije“ ima dosta onih koji su za demokratiju, ali pod uslovom da u igri bude samo njihov kandidat. Pisac ovih redova smatra da je od izuzetnog značaja da se shvati da nekonvencionalni manir Ljubiše Belog nije protiv demokratije, već upravo za nju i da je neotuđivo pravo svakog građanina da glasa i da se kandiduje ukoliko ispuni za to zakonom predviđene uslove (tzv. aktivno i pasivno biračko pravo). U domen fenomena spada kolumna Teofila Pančića koji je našao za shodno da se ostrvi na ovog mladog čoveka i da mu osporava pravo da se kandiduje, jer to nije dobro za sveukupnu opoziciju. Ovde se očigledno radi o autoru koji je stuck in the nineties i koji ne razume duh današnjeg vremena, za razliku od Belog i njegove ekipe koji ga odlično razumeju i koji su na jedan do sada neviđen način uspeli da dopru do potencijalnih birača.
Kampanja Ljubiše Belog pre svega je usmerena prema mlađim biračima i onima koji se mladima osećaju, Beli komunicira vizuelno i govorom „između redova“ i utoliko je njegova komunikacija sa potencijalnim biračima suptilnija od svih prethodnih. Beli podiže atmosferu, ohrabruje, a kada izgovara floskule koje izgovaraju i svi ostali, on to čini na posprdan način kojim obesmišljava iste te floskule i tako povlači liniju između svega što je do sada bilo i onoga što neminovno dolazi. A dolazi jedna nova generacija, koja je unapred otpisana i potcenjena, a koja u sebi nosi polet, radost i jednu specifičnu vrstu inteligencije začinjene prezirom prema višku izgovorenih reči.
Ljubiša Beli svojim snažnim vizuelnim identitetom i simbolima – belim odelom, belim konjem, žezlom, ogrtačem, smeđom bradom i fluorescentno plavim očima, podseća i na anđela i na ludaka i na kralja i na harlekina i na momka iz komšiluka koji se zeza. Ako uz to dodamo činjenicu da Beli svoje glasove skuplja po kafanama i slot klubovima, dakle potpuno neformalnim mestima koja su mu izašla u susret, na celu priču moramo da dodamo i taj neodoljivi revolucionarni momenat čoveka bez leđa i infrastrukture, koji se u ovom trenutku nameće kao jedini istinski “kandidat građana”, ali ne nekakve elite, već “poniženih i uvređenih”, obespravljenih i rezigniranih.
Doduše, verovatno samo kao kandidat jednog užeg sloja, spremnog da podrži nešto što je više performans nego kampanja; više poezija, nego proza, više igra nego politika. Beli je u tom smislu pravi antikandidat, negacija kandidata kao takvog, a oni koji mu zameraju kemp momente, treba da se sete sličnih momenata kod drugih kandidata, kao na primer doge-argentino, koja je timu koji je radio spot Saše Jankovića verovatno došla direktno iz podsvesti, kao umanjena verzija belog konja Ljubiše Preletačevića Belog.
Vojislav Todorović
