Foto: indraanderson.files.wordpress.com
Odstajalom vodom, iz belog bokala zalivala je ljubičice, koje su u plitkim saksijama, na prozorskoj dasci, istočnog dela stana bujale cvetajuci u nekoliko vedrih boja. Negovala ih je sa puno pažnje, kako uostalom prilazi svemu što voli. Jutarnje sunce je padalo po pramenovima njene osedele kose, dajući metalni sjaj loknama koje se spuštaju iznad veđa. Nosila je dobro svoje godine rane starosti. Na trpezarijskom stolu, prekrivenom čipkastim stolnjakom, na porculanskoj tacni, stojala je šolja iz koje se lagano dizao mirisni dim kafe. Skoro godinu dana na stolu nema druge šolje i svoju jutarnju kafu ispija sama. Do pre neki dan pogled na usamljenu šolju bi je žacnuo u srce i izraz sete bi preplavio njeno lice, napunio oči suzama, stotine uspomena su navirale kao što mleko kipeći prepunjava šerpu.
Odložila je bokal, pažljivo otkinula jedan uveo listić i odnela ga do korpe. Sa police je uzela časopis i uputila se ka trpezarijskom stolu, laganim korakom, pazeći da prelazeći tepih ne pomeri uredno očešljane resice. Pogled na šolju punu kafe, na njenom licu probudi na tren sećanje, a onda se, kao da se odjednom nešto dosetila, namršti skupljajući nesvesno obrve. Krajičak desnog oka joj zaigra. Uzdrža se u sebi izgovarajući molitvu, kako bi odagnala ružno osećanje koje je preplavilo. Sede, na crvenim plišom, tapaciranu stolicu i raširi časopis. Pokušavala je prevariti sebe prelazeći pogledom preko šarenih slika.
Skoro će godina kako je sahranila supruga. Dugo su zajedno delili dobre i loše trenutke. Dobrih je bilo mnogo više, a loši su se ticali povremenih dečijih bolesti i sličnih nedaća i strahova. Bili su rado viđeni u društvu i mnogi su zavideli njihovom skladnom odnosu. Deca su odrasla, izrasla u divne ljude, koji su osnovali svoje porodice. Sve je bilo tako harmonično. Onda se on razboleo. Negovala ga je sa puno pažnje i ljubavi, poklanjajući mu deo svoje duše produžila mu je život iznad vremena koje su očekivali lekari. Njegovim odlaskom i deo nje je umro. Patila je tiho, u samoći njihovog stana. Nije volela društvo, mada su imali dosta prijatelja, želela je da u miru i samoći odboluje njegov odlazak, listajući stare albume i ponovo proživljavajući svaki trenutak zabeležen na fotografijama: njihovo venčanje, gotovo izbledele crno bele fotografije, sa kojih je prkosila mladina lepota u venčanici sa ručno rađenom svilenom čipkom, bračno putovanje na Hvar, onda letovanja, rođendani, proslave… Svugde nasmejana lica i vedrina u očima.
Jednog je dana, tražeći kutiju sa fotografijama koje nisu bile smeštene u albume, naišla na ružičastu kovertu, na kojoj je ženskim rukopisom bilo ispisano ime njenoga muža. Intuitivno joj zadrhti ruka, a stomak se zgrči od bola. Otvorila je kovertu i izvukla list ružičastog papira, presavijenog na četvrtinu svoje veličine. Sedela je na ivici bračnog kreveta. Zatvorila je oči, stisnuvši usne, a onda nakon nekoliko trenutaka, skupivši snagu počela je pogledom da prelazi preko sadržaja pisma. U samom oslovljavanju bilo je nečega vrlo intimnog, radi čega je podilazila jeza. Sa zaprepaščenjem i nevericom je prelazila preko redova, koji su joj se kao kovitlac vrtili pred očima. U želucu je osećala tešku kuglu koja se svom silinom širila, noge su joj bile oduzete, a grlo suvo. Niz lice su tekli potoci, koji su bujali nakon strašne oluje koja je pokosila. Ceo njen svet se srušio u trenu. Čitala je zadnje redove pisma: „Napokon nakon deset godina sam sasvim svesna da nećeš ostaviti ženu i decu i da pored naših osećanja, tvoje sažaljenje prema njima nadvladava“… Sažaljenje!!! Nije mogla svoj život imenovati kao saželjenje, niz divnih trenutaka, bliskosti. Zar je sve samo bilo varka? Ustala je gazeći po
krhotinama svoga života, koje su se zabadale direktno u srce, oteturala do kupatila i umila hladnom vodom. Vulkan pomešanih emocija je eruptirao i ognjena lava se pretvori u strašan, glasan, nezaustavljiv plač. Ni sama ne zna koliko je vremena plakala, gledajući svoje ubledelo lice u kupatilskom ogledalu. Zar iko zaslužuje da živi u laži? Kako to nije prepoznala? Ili je volela toliko snažno, bez sumnje, verujući i predajući se potpuno. Pribrala se, setivši se da joj dolaze deca u posetu. Najpre je htela uništiti pismo, a onda se predomislila i odložila ga na isto mesto. Umila se i očešljala.
Na zvuk zvona ustala je i otvorila vrata. Deca su je pogledala ispitujuće i začuđeno. Ona bledilo opravda glavoboljom, a kći joj odgovori, da se vrlo brine, da ne vredi stalno oplakivati muža i da je vreme da pokojne ostavi da na miru počivaju i da nastavi da živi. Ništa nije odgovorila.
Razmišljala je zašto on nije uništio pismo, da li ga je proganjala savest i hteo je da ga ona jednom pronađe, da li bi bilo bolje da nikada nije saznala? Danima je svoju povređenost izdajom tiho oplakivala, a onda je proradio prkos.
„Živa sam i treba da nastavim da živim. U pravu je dete, neka pokojnika tamo gde jesu i neka sami okajaju svoje grehe.“
Otpila je malo kafe, zatvorivši oči uživala je u dobro poznatom okrepljujućem ukusu. Sunce se sasvim probilo u sobu obasjavajući njen profil. Prelistavala je časopis, divila se šarenim slikama. Izabrala je model haljine koji joj se učinio vrlo vedrim, tkanina je bila boje njene ljubičice. Licem joj preleti osmeh. Još ima vremena da život pretvara u nove, lepe uspomene.
Sanda Ivanović
