„Beograd je najružniji grad na najlepšem mestu“, rekao je Le Korbizije… ali to je ipak utisak čoveka koji je bio u prolazu.
Ja bih to malo drugačije sročio.
Na primer:
Beograd je grad na najlepšem mestu, o čijoj lepoti ne vredi diskutovati.
Nedavno je preuređenje dva trga u Beogradu izazvalo silne polemike i proteste. Na jednom od njih, postavljena je česma koja svojom belinom odskače od okolnog sivila, pa su to kritičari okarakterisali kao kič i nametanje objekta koji tu „nikada pre nije bio“. A da sve bude „još crnje“, na toj spornoj česmi prepoznata je orijentalna ornamentika. U sred centra, nadomak hotela „Palace“, na sto metara od modernih kafea na Obilićevom vencu…
Ali, šta je to što je u Beogradu „oduvek tu bilo“? Mislim na nešto uistinu vekovno i tradicionalno. Na most, zgradu, kulu na tvrđavi… I koliko stanovnici Beograda stvarno poznaju grad i razumeju njegove stvarne vizure i njegove astralne objekte koji nas pohode?
(Namerno koristim termin stanovnici Beograda, a ne Beograđani, ali o tome malo kasnije.)
Stanovnici Beograda, na primer, Kalemegdan najčešće smatraju turskim, mada na njemu, osim naziva, nema puno toga turskog. Smeo bih da se opkladim da pomenuta česma, da je kojim slučajem postavljena na Kalemegdanu, ispred neke od kapija, na primer Stambol kapije, nikome ne bi smetala. Tursko ispred turskog, to može. Ali, koliko stanovnika zna da su najpoznatije kapije na Kalemegdanu sazidane u prvoj polovini XVIII veka po planovima Nikole Doksata de Moreza, za vreme austrijske vladavine Beogradom 1718-1739?
A to je tako lako, tokom obične šetnje saznati, jer prosto rečeno – piše.
Nastavljajući šetnju Kalemegdanom, nailazimo na predivne stepenice od belog kamena, projektovane, u duhu romantizma, sa jednim belim lavom koji asocira na Veneciju. Prvo što bi stanovnik koji je, sad već, čuo za Dokstata mogao da pomisli je da je to možda još jedno delo nesrećnog barona kome je nedostajao rodni bernski kanton u vreme dok je, po nalogu Aleksandra Virtemberškog, preuređivao staru tvrđavu. Ali, ne, te stepenice su delo Aleksandra Krstića i nastale su dva stoleća kasnije, tridesetih godina dvadesetog veka. Još jedna šljašteća novina, koja je odavno postala starina i jedan od simbola Beograda.
Prvi urbanistički plan Beograda izradio je profesor Emilijan Josimović, šezdesetih godina devetnaestog veka i to u poslednjih nekoliko godina turske vladavine, da bi taj plan konačno stupio na snagu one godine kad je knjaz Mihailo primio ključeve grada, 1867. Planom Emilijana Josimovića, uređen je „deo varoši u šancu“, to jest ono što stanovnici Beograda danas zovu centar grada. Mnoge krivudave ulice su ispravljene, trasirane su Knez Mihailova, Kralja Petra i Cara Dušana, ali je i sačuvana uspomena na šanac, pa je nejgov duh i dalje tu sa nama, mada retko koji stanovnik zna da hodajući izlomljenim, ili krivim putanjama Obilićevog, Topličinog i Kosančićevog venca – u stvari hoda turskim šancem.
I baš tu, na dohvat elegantnog hotela „Palace“ da postave tu orijentalnu česmu!
Da, na domak turskog šanca, u krivom delu Beograda, u kvartu koji se zove Varoš kapija po iščezlom, turskom, ulazu u grad. Na domak šanca koji se ne vidi, ali jeste tu. Treba samo sklopiti oči, ili protrljati neku lampu iz obližnje starinarnice, a možda se i napiti vode na novoj, turskoj česmi. A za one koji nemaju dovoljno mašte biće dovoljno da sačekaju prvu ozbiljniju eroziju afalta u istorijskom jezgru Beograda, kakve se s vremena na vreme dešavaju, kad pred oči stanovnika, izroni turska kaldrma.
I uopšte ne sumnjam da će se nova česma uklopiti! Jer u Beograd se sve uklopi. Ali, to uklapanje i nije neki težak proces, s obzirom na to da je grad tako sazdan i sanjan da njemu svaka izraslina, ili priraslina koja isprva štrči, brzo postane sastavni deo celine veličanstvenog nereda, izmešanih arhitektonskih stilova i habitusa stanovnika grada. I taj nered zaista pleni i fascinira, jer ponekad deluje gotovo neverovatno da je neko toliko zbrda-zdola, stihijski i stilski neujednačeno gradio i širio jedan veliki grad – na najlepšem mestu. S druge strane, spisak urbanista i arhitekata koji su planirali i gradili Beograd sadrži mnogo slavih imena, među njima Josimović, Šambon, Doksat, Konstantin Jovanović, Korunović, Brašovan, Dobrović, Jelisaveta Načić… i svakako da ne možemo njih za sav taj nered da optužimo. Planove su uvek ometali ratovi, politički prevrati i nove epohe, koje su se u Beogradu smenjivale brže nego na bilo kom drugom mestu.
Otud ni jedna jedina ulica, ni trg, ako izuzmemo Zemun i Novi Beograd, nije stilski ujednačena, već svaka zgrada predstavlja svoju epohu i podseća gde je ona i kad prekinuta, da bi sledeća kasnije nastavila po svome i u svom stilu..
Ništa, dakle, nije tu bilo oduvek, ali grad jeste večan, te stoga i svaka novina, posle izvesnog vremena, počne da liči na starinu, i to uvek treba imati u vidu i nikada ne treba biti nepravedan prema novinama, jer one nisu krive što su došle samo koju godinu posle nekih drugih novina koje se sad ubrajaju u starine.
U Beogradu, ništa, baš ništa, osim tog čudesnog ušća Save u Dunav, nije oduvek bilo tu, pa čak ni sve te crkve Beograda, koje se vide izdaleka i odaju utisak o Beogradu kao o večno hrišćanskom gradu… Posetiocu, namerniku, pa i svakom stanovniku može da deluje da je hrišćanski Beograd, sa svojim crkvama i manastirima, oduvek bio tu, a u stvari, hrišćanski Beograd je – bio tu, pa ga nije bilo nekoliko vekova, da bi se onda ponovo pojavio, da ne kažem, vaskrsao. A gde je bio sve te vekove? (Ne vraća se tako lako na davno napušteno mesto…) Ko bi to znao… Vasko Popa je zapisao da ga je „čuvalo sunce u svom zlatnom ćivotu, visoko nad lavežom vekova“… pa neka tako i ostane.
Beograd je grad koji poseduje veliku moć apsorbovanja. On sve usisa u sebe i svakome zavrti mozak. I strancima, i doseljenicima, i svojim najvećim kritičarima – njegovim stanovnicima sa dužim stažom, ili porodičnom istorijom. Taman ga ispljuju i odreknu ga se, kao sveti Pavle Hrista, a on blesne čudnom svetlošću i šarmom i oni ponovo postanu njegovi bespogovorni sledbenici.
Beograd ne trpi hvalisanje beograđanstvom. Smešna mu je takva navika i ne smatra je dostojanstvenom. Smešni su mu svi ti hvalisavi „stari Beograđani“ koji toliko preziru došljake i kažu da je još njihov pradeda došao u Beograd. Beograd im takve priče prećuti, ali se odmah začuje neka neodređena potmula buka, praćena fijukom vetra koja sama po sebi govori, i kao da kaže: „Ne volite došljake, a hvalite se svojim pretkom došljakom. Vaš deda je bio beogradska novina, koja je postala beogradska starina, baš kao ta česma čija vam belina deluje skorojevići. Ali, ne bojte se, sve ću ja to progutati.“
Ipak, pored stanovnika Beograda, postoje i Beograđani, ali ta odrednica nema nužno veze sa samim poreklom, akcentom, slengom i poznavanjem nekih ljudi u gradu. Beograđani su oni stanovnici Beograda za koje Beograd znači način života u kulturnom kontekstu drevnog grada, kroz sve njegove vizure, aspekte, i promene, kroz ono što je njegovo keltsko, rimsko, tursko, jevrejsko, srpsko, romsko, despotovo i Doksatovo, kroz ono što je samo sanjano i ono što je i ostvareno, u njegovoj prošlosti i u budućnosti.
Beograd je kao Ji Đing: on je princip postojanosti u promenama i mesto u kome se suština traži u transcendentalnoj stvarnosti.
Zato su sumnjivi oni stanovnici Beograda koji sebe smatraju Beograđanima, a nisu primili ove zakonitosti i nisu shvatili ovaj ciklični poredak i suštinu večnih promena večnog grada.
Nije ni najmanje logično podići toliku prašinu zbog nastanka jedne česme, koja će kao i sve novine uskoro postati starina, a ne podići istu takvu prašinu zbog nestanka jedne skulpture, koja je dugo već stara novina, a nalazi se na mestu gde je nekada bila Čukur-česma. Ali, i to je Beograd. Roksandićev dečak je bio tu , pa je nekuda otišao, da bi se ponovo vratio, baš kao i Toranj na Avali koga je proviđenje svojom strašnom gumicom izmrisalo sa horizonta, da bi ga, na kraju, ponovo vratilo. Sećam se jutra, kad sam se, vraćajući se sa pijace, pogledao niz ulicu Maksima Gorkog i prvi put u životu video Avalu bez tornja. Sećam se i da je posle nekoliko godina počeo opet da se pomalja, ali to je maglovito. Pamtim samo da sam je znao sa tornjem, koji je onda nestao, pa se opet vratio, a slika bez tornja, za mene je sada san, iako sam na racionalnom nivou svestan da je u pitanju bila stvarnost.
Hodajte, dakle, gradom, stanovnici, češće izlazite iz svojih automobila i uranjajte u tkivo ovog čudnog grada. I ne opirite mu se, jer je to nemoguće. On će vas pre ili kasnije apsorbovati, baš kao što brzo apsorbuje sve te česme i građevine, sve postojeće vizure i vizure-utvare.
Uranjajte, sve dok ne osetite da ste apsorbovani i da nemate kud. I ako tada osetite da vas Beograd nervira zato što nije lepši i bolji, a vi verujete da bi mogao da bude najlepši i najbolji, znajte da više niste tek stanovnici, znajte da ste postali Beograđani.
Vojislav Todorović
