Sve što se dešava a naročito ono dobro čemu se nadaš je proces. Jednočinke imaju smisla jedino u pozorištu. Tamo mogu mirno i da ostanu. Za sve drugo je potrebno više vremena, faza. Život piše drugim ritmom. Mnogo činova prođe, pre spuštanja zavese. I potraga za smislom ili epilogom pre nego mu je prirodno vreme, naivna je, najnežnije rečeno. Nema brzih, konačnih, lakih rešenja. Kao što nema ni nevinih u revoluciji ni revolucije bez žrtava.
Geografija? Živimo u onoj koja te vaspitava uz mudrosti tipa:“ dok jednom ne smrkne, drugom ne svane“ Tako, nečije smrknjavanje treba valjda da postane tvoj cilj i put do uspeha. Krasno!
Geografija mi je loše išla u osnovnoj školi. Bubala sam za ocenu, razume se, kao maloumna. Ništa mi u onom što se od nas tražilo nije bilo ni jasno ni blisko, osim podatka o tome da li ta neka zemlja ima reku, planinu, more ili okean. Ali, ko te pita. Učili smo i kakvo je gde političko uređenje i koliko koje naselje ima stanovnika. I koliko je žena, koliko muškaraca, a koliko dece tamo negde. I koje bolesti napadaju s koje strane zemaljske kugle. I naravno, vrstu zemljišta. Oh, to je bio jedan od važnijih podataka za peticu. To, da li je negde crnica, glinuša, peskuša ili krečuša! Kao da se svaki podatak nije tri puta promenio već od početka do kraja predavanja. Kao da jedan vulkan ne sravni dva sela za deset sekundi. Kao da krečuša na određenom meridijanu, podrazumeva da je krompir i zasađen i da će ikada izmileti na površinu. I kao da prvi sledeći rat neće satrti sve. I naravno, u međuvremenu, neke od tih država ne postoje na kartama, preživele se često više ne zovu kao tada kad sam ih pamtila, a gotovo sve su formalno ili neformalno, promenile i broj stanovnika i svoje „političko uređenje“. Naš „idealan geografski položaj“, na primer, sada znamo, ne podrazumeva da će iko plodnu zemlju gajiti niti da ćemo živeti u blagostanju. Brojke i očekivanja su jedno, a život nešto sasvim drugo.
Konstanta? Stalnost, nepromenljivost? Ono što je “trajnog dejstva”? Izvesno, neopozivo? Zar nije samo promena stalna?
Ne verujem u geografiju ni u sebi ni van sebe i ide mi lošije nego ikada. Ne verujem u nazive, naslove, etikete, konačne podatke, bezgrešne ljude i savršene projekte. Ne verujem u atrakciju. Ne verujem zemlji koja nema novca za školstvo, medicinu i kulturu. Ne verujem državi koja ima više nepismenih nego pismenih. Ne verujem u betonirano selo ni u, kao oranica, razrovan grad. Ne verujem u to da grad koji od paleolita živi na rekama, treba da se proglasi delom novopronađenog sponzora.
U neophodnost i stalnost promene verujem. U pokušaj neprekinutog, tihog, svakodnevnog, upornog otpora besmislu, načinom na koji živiš. U to da poneku gadost ismeješ, ponekoj se izmakneš a poneku prećutiš i ne daš joj da opstane, time što je ne opisuješ…Verujem u dobre ljude. U rađanje smisla.
Stvarno ne želim da nekom smrkne da bi nama, nekima, svanulo. Ali kažu da tako ide, a ko sam ja da se bunim protiv narodnog sveznanja? Okej. Nek smrkne čitavoj strukturi ovih što imaju veće i važnije planove od dece, posla i hrane, u ovoj zemlji. Ovima koji, kao i gotovo svi prethodni neće i ne umeju da rade svoje poslove, za koje uredno, za razliku od ostatka stanovništva, primaju plate. Ovima koji imaju velike naume pa su, žureći da ih ostvare, preskočili sve knjige, razrede i ispite. Zvaćemo ih statističkom greškom. Do tada, da vam kažem jedino što sam želela od početka da kažem.
Radujem se Uskrsu. Jednom pa drugom. A prvi će za koji dan i htela sam danas da izbegnem pokušaj pameti, stava i viška sadržaja, jer i nisam sigurna da mi ide od ruke i, jer nedelja samo što nije, a ja imam posla. Htela sam….
Htela sam da vam kažem da sam se uželela uskršnje slatko- slane pletenice i šunke i crvenih jaja….i nekih mojih ljudi na okupu. Nekih, koji su prošli i razrede i knjige i…Htela sam da vam kažem sve što nisam. Da sam nabavila sasvim šarmantno meso i da čeka strpljivo da ga ispečem. Da ću praviti novu vrstu krompira, koja se začinjava puterom sa iseckanom slaninicom, peršunom i vlašcem. Da ću se u inat svim režimima ishrane, odvaliti od čokoladnog fondija i da ćemo se svi smejati i radovati kao da nas baš nijedna muka na ovom svetu ne muči. Da ću u nedelju, uprkos brojevima, statistikama i greškama, pustiti neki dobar džez, upaliti nekoliko sveća i udahnuti duboko sve postojeće i nepostojeće granice da kroz mene prođu i nestanu…jer u granice ne verujem. Srećan Uskrs onima koji slave, srećan i onima koji ne slave…Svaki je povod za veselje dobar.
Foto: Mana Neyestani
Srna Lango
