Oduvijek smo mi nalazili našu đecu po svijetu ili ona nas.
Izgube se uz rat.
Ili stigne glas o pogibiji.
Ožali familija. Rat je. Muka.
Pa se posle pojavi.
Ko da se opet rodio.
Tako se Branko, moj izvanji stric, poslije rata pojavio. Prošle i dvije godine da je otišao. Da ga je neđe metak sa zemljom sastavio. Majka ko majka, stegla srce, prežalila sina i guraj dalje da ostalim sinovima i šćeri bog pomogne. Kad neđe, godinu po oslobođenju, izašo đed Novak u livadu, i vidi mrtvog sina kako dolazi kući. Te potrči za pušku – da javi selu da je dobio sina.
A nama je sve isto bilo – rat ili mimo rata.
Najstariji sin đeda Novakov, Miloš, kad se završi rat, iz partizanske uniforme pravo uđe u Ministarstvo spoljnje trgovine. Tu ga odrediše. Radio on nekoliko godina, javi se u Lekovinu svojima s vremena na vrijeme i jednom kad je bio na putu za potrebe Ministarstva javi se nadležnima da se ne vraća, pa nek se snalaze mimo njega. Svatio Miloš još tada kakav je biznis nove vlasti.
Od tada se za Miloša ču da je dopro do Njemačke i otvorio neki biznis, posle do Francuske i tamo se oženio i dobio sina Olivera.
Al’ ne da pusti duh iz crnogorskih brda. Ni tri godine Oliver nije napunio, a Miloš ode i odatle. Pravo za Ameriku.
Majka posle povede Olivera u London i tamo se nastaniše. Poneko pismo Miloš pošalje, ali Oliverova majka to skrajne. Ne zna Oliver ništa ni čiji je ni čiju je krv naslijedio.
Od Miloša ni traga ni glasa. Prolaze godine. Đed Novak i baba Koja venu. A ćute. Šta će. Nesto sin.
Umrije đed Novak, a Miloša nema. Na sahranu ocu da dođe.
Baba Koja ožali muža, a onda ožali sina.
Otad bi samo uzdahnula: „Doći će meni Oliver. Krv je to naša. Doći će on babi. Pa da mogu da umrem ko čoek“.
Prolaze godine. Mnogo godina. Baba Koja troši posljednje staračke dane, plete po nešto po cijeli dan i tuži. Sjeća se svih onih koje je za života ispratila.
Kad jedno jutro zovu na naš telefon, a u Bijelom Polju, gdje smo svi doselili, naša kuća je preko puta njine. Zovu iz milicije i javlja se moja majka. Pitaju – imate li vi nekog Olivera u familiji. Vitla ođe pasošem, priča engleski i samo ponavlja: „Rakocevic, Rakocevic“. A u pasoš mu i piše tako.
Sjeti se moja majka.
„Dršte ga, ete nas odma!“, viknu i prekide vezu.
Te poitaj, uzmi Olivera.
A kako sad babi reći.
Te delegacija.
Oliver napunio osamnaest, a prije toga našao očevo pismo. U njemu piše – ja sam tvoj otac. Sine, pišem ti po stoti put. Mi smo odatle i odatle. I ko zna šta još. To je sve što je saznao o ocu.
Te on preko Lamanša, pa poslije stopom do Beograda. Tu na željezničkoj pitao ima li voz za Bijelo Polje. Stigao pred zoru. Đe je grad – rekli mu i krenuo pješke, a ima tri kilometra. Pada neka kiša i skloni se u neku garažu. I zaspa. Ujutru ga probudi čovjek kad je došao za auto. Pa ne mogu da ovarišu. Ne razumiju se. Te ga on povede do milicije da oni pomognu.
Kad su rekli baba Koji.
I kad ga izvedoše.
Kroz suze i jecaje joj je prošao i rat i muka, i sinovi po rovovima, i Miloš koga je prežalila.
Dođe njoj njen Oliver.
Tih dana baba Koja se naglo podmladila.
Skoro da je i engleski propričala.
Ko da joj je cijeli život bio uz nju.
Kad je pošao. Nije to za priču. Ne može to da stane u riječi i rečenice. Na papir.
Prošla godina dana.
I jedno jutro kuca starac na baba Kojina vrata.
Ćutali su oboje.
Čutali i gledali se.
Prošlo je trideset osam godina.
A prežalila ga.
Baba Koja je potrošila sve svoje suze. Presahle su one odavno.
Ostao joj je samo jauk. Starački. Onaj u kome su istovremeno i radost i bol.
Dočeka ona Miloša.
Umrla je posle toga.
Ko čoek.
Ko što umiru ljudi i junaci.
Svašta se nama iz Brda dešavalo.
Najviše pogibija. Pa kad je rijetka radost ne zna čeljade šta ga je snašlo.
Moj drug iz gimnazijske školske klupe Rade Konatar, rođen je istog dana kao i ja. Samo godinu ranije.
On je iz Mioča, selo dvadesetak kilometara udaljeno od Bijelog Polja.
On i Luka, njegov brat od strica, iznajmili su sobu u gradu.
„Tu stanuje hiksan Rašo
Sa cimerom – Luciferom“.
To je bila adresa ako kome zatreba.
Rade je bio brat. Silan momak. Krupan. Jak.
I imao nevjerovatan pogled. Neke Džejms Din oči.
A volio poeziju.
Knjige.
Literaturu.
Markovu biblioteku.
Trpa snijeg po Mioču, zamete sve živo, a Rade nalaže šporet i recituje Hljebnjikova. Jesenjina i Majakovskog.
Onda ubaci ćepanicu i doda: „Preče su čizme od Šekspira“.
Kad bi na Radio Beogradu bila vremenska prognoza uvijek bi pripitao: „Koliko reče da je milibara?“
Nešto mu je bio bitan taj vazdušni pritisak.
Upisao posle književnost u Nikšiću.
I apsolvirao.
Dođe, jednom, da obiđe ekipu u Beograd. U Studentski grad.
Otišlo se na bazen. Na kupanje.
I Rade skoči u bazen.
Jedan dječak je, par sekundi kasnije, unezvijereno povikao. „Čovjek na dnu bazena“!
To je bilo to – otišli su svi istog trena: i Hljebnjikov i Jesenjin i Majakovski. Naša školska klupa. Markova biblioteka. Gimnazija. Milibari. Adresa sobice.
Sve je otišlo.
Nestalo.
Tako je to.
Dani, mjeseci, godine, planovi, želje, ljubav, budućnost – nestane u trenu.
Ostanu saučesnici u svemu tome i ne znaju šta ih je snašlo.
Tada mi se desilo prvi put da sam saznao šta je stres. Šta to život zna i umije da nam napravi.
Radev brat Duško, a tu su istih godina, pozajmio je ladu karavan i iz Mioča otišao za njega.
Spustio je prvo sjedište da može da stane sanduk.
I došao kući sam sa njim.
Dvoreli smo ga naveče. Po našem starom običaju. Da onome što je otišao posvetimo i tu noć.
Sjećam se te večeri njegovog lika.
Ozbiljan.
Oči su mu sklopljene i nema onog njegovog pogleda.
Pozdravljao se muški sa nama.
Prije mjesec dana poslao mi je na Fb njegov brat Duško zahtjev za prijateljstvo. Dvadeset godina živi u Moskvi. I traži mi broj telefona.
Posle se čujemo i popričasmo.
„Je li ti rekao Luka?“, pita me.
„Šta?“
„Da Rade ima sina.
Njegova djevojka je onda ostala u drugom stanju.
Posle se dogodilo šta se dogodilo.
I – život.
Ona je odlučila da sačuva uspomenu na njega.
Dala mu je ime – Rade.
Nađi ga u mojim prijateljima.“
Kada se prekinula veza ostao sam ćuteći.
Dugo.
Prolazila su mi kroz glavu sjećanja – od školske klupe pa redom.
Onda sam kliknuo da nađem mog Rada.
Uveličao mu sliku.
Gledao i ćutao.
I ćutao.
I ćutao.
Nisam se usudio ništa da mu napišem.
Nemam snage.
Jedina slika koja se stvorila ispred mene je – nas dvojica ponovo u gimnazijskoj klupi.
A on pita: „Koliko reče da ono bi milibara?“
Mirko Rakočević
