„Mi smo ono što neprestano činimo. Izvrsnost nije čin, već navika“ – Aristotel
Ako se ozbiljno shvate ove Aristotelove reči, o sebi mogu da zaključim da sam padavičar i hodač. Te dve moje funkcije se neprestano smenjuju od kada me ima. Padam, otresam se, ustajem, nastavljam. Ceo jedan život proveden na istoj frekvenciji i u istoj (dramskoj) radnji. Ja sam ona koja neprestano uči da hoda. U tom činu sadržava se moja izvrsnost. Svaki put kada pomislim da sam savladala, da sam postala graciozna i da moj hod odlikuje šarmantna nonšalantnost u pokretu, sapletem se o neki kamenčić na svom putu. Istom prilikom razbijem dupe, što je veoma čudno jer imam sve preduslove da nežno amortizujem pad. Izgleda je problem u tome što nisam naučila da padam na adekvatan način. Onaj nonšalantni. Onaj „nije mi ništa“ način.
Možda mi je baš zbog te spoznaje ovih dana utroba vezana u čvor. Pre nedelju dana bio bi šezdeset i sedmi rođendan moje majke. Prošle godine sam taj datum pregurala jer sam imala pomagača iznutra. Za početak, imala sam dva srca, od kojih je ono manje (i još ničime zaprljano) lečilo, i u prozračni omotač nepatvorene energije ušuškavalo ono veće, ostarelo i izranavljeno. Ove godine, moje izranavljeno srce, lečila su dva srca – jedno moga sina, a drugo, opet malo i nezaprljano, srce koje se ugnezdilo u stomak moje sestre. Ostaje taj čvor… Moja mama nije videla svoje prvo unuče, a neće videti ni svoje drugo, ali sigurna sam da joj srce peva odakle god da nas posmatra. Ja se, međutim, osećam kao da opet, po ko zna koji put, pravim svoje prve korake u životu. Nemam onu nevidljivu sigurnosnu mrežu koju ti činjenica da ti je roditelj tu negde blizu, iako ste hiljadama kilometara udaljeni, pruža.
Ta akrobatska tačka po žici koju ja, čini mi se, ponekada nevešto izvodim na očigled svoje porodice poslednji je vapaj kojim pokušavam da oživim svoju majku. Moram da priznam da je moja mama bila daleko umešniji gimnastičar od mene. Ali stvarno. Pravila je stoj na glavi do 65-te godine. Ja jesam u devetom mesecu trudnoće bez problema sedela u lotos pozi, ali c’mon, to ipak nije ni stoj ni sveća.
Nekako se činilo da su joj obaveze oko porodice išle lakše nego meni. Za početak, sa poda našeg stana je moglo da se jede, a prašinu nisam ni videla dok se nije razbolela 1989. godine i pala u ozbiljnu depresiju. Moja kuća je uvek u jednom razuzdanom haosu, ali ja zadovoljno ponavljam mantru svog muža „Rustika trpi sve!“ svaki put kada ugledam tri prsta prašine na obe naše biblioteke. Možda to ima i blagotovrno svojstvo. Naime, ja sam bila beba koja je redovno bolovala od bronhitisa od šestog meseca svog života, pa sve dok mi nisu operisali krajnike sa tri ipo godine. Naš sin je dobio bronhiolitis sa šest meseci, ali je to pregurao za nedelju dana i nije se više zakašljao. Moja mama je našeg psa odvela u vikendicu na Fruškoj Gori na nagovor moje babe kada sam imala devet meseci. Našem sinu su igračke pune psećih dlaka, a nikada se nije ojeo niti dobio alergiju bilo na šta, posebno ne na pseću dlaku. Moja mama je redovno peglala. Naš sin uglavnom ide musav ko Ciganče, a najviše voli da je bos. Hoću da kažem, moja mama je bila daleko posvećenija kući, što je mog oca izuzetno nerviralo. Mislio je da je to malograđanski manir, taj manjak kreativnog nereda, ali moj otac je bio tip čoveka kome je stega, sa koje su se opiljci rojili po persijskom tepihu, mogla da stoji na sred sobe do sudnjeg dana. Zašto uopšte ovo pišem!? Ne zato što mislim da je moja majka bila posvećeniji roditelj i supruga od mene. Pišem iz drugog razloga. Sigurna sam da bi (iako je i pored svega bila nekonvencionalna), u ovom trenutku baš kao njena majka nekada, imala podugačke verbalne traktate o tome kako šustikla nije uštirkana, kako je kuća puna dlaka i prašine, kako je malo dete velika odgovornost, kako ne praznim redovno pepeljare…
Nije problem u tome što nikada nisam bila uredna na način na koji je to bila moja majka. Recimo, pegla i ja smo se rastale u mojoj dvadeset i prvoj godini, te smo od tada faše. Mami ta naša različitost, da budem iskrena, istinski nikada i nije smetala. Čak mislim da joj je bila simpatična.
„Moja Danica je rođeni umetnik! Nikada nije obukla majicu na lice. Valjda protiv uroka!“
Ili
„Sine, ako već moraš da budeš krpa, budi magična krpa!“
ili
„Sedi i piši, najlakše je da budeš domaćica, a pisac već ne može da bude svako.“
Dakle, ne. Ne mislim da bi moja majka imala suštinske zamerke na moje roditeljevanje ili na to kako vodim kuću. Ali, zamerke bi postojale, zato što je to jedan porodični arhetip u kome baba zapravo ulazi u pakt sa unučetom, a kojim se u stvari iskazuje ljubav, pažnja i briga, kako prema detetu, tako i prema detetovoj porodici. E, te zamerke mi fale, iako sam mislila da tako nešto nikada neću izgovoriti. Fale, zato što bi uvek bile praćene i opravdanjem. Ona koja zamera, pravdala bi me sama pred sobom time da sam umetnik, i time da kontinuirano radim. Na to je moja majka bila izuzetno ponosna. Nisam domaćica koja joj je dorasla u urednosti, ali sam je kao radno i odgovorno biće odavno prevazišla. Uostalom, ona je predano radila na tome da postanem obrazovanije i samostalnije stvorenje od nje. Objasnila mi je da nikada neću biti srećna ukoliko ne radim ono što volim, a ako već radim, onda bi trebalo da se potrudim da to što radim radim najbolje što mogu. Takođe, nije bila tip osobe koja je vapila za unucima, jedino važno joj je bilo da budem srećna. Verovala je u mene i onda kada ja nisam verovala u sebe. A to je suština ljubavi. Ta vera, nepokolebljiva. Ta vera uprkos svemu, i u inat svemu. Zato danas i imam čvor, jer nikada niko više neće tako bezuslovno verovati u mene. Možda i ne treba. Dobrano sam odrasla, i mislim da dosta umešno plivam kroz svoj život. A opet, mama je onaj mekani jastuk na koji uvek možeš da se spustiš kada te život umori. Meni moj jastuk fali. Bio je mekan i kada je bio prekoran. Zapravo bio je najmekši baš tada.
Mom neumornom sinu jastuk ne treba. On je naučio da padove amortizuje sam. I kada padne, sam se podigne uz osmeh. Danas je naučio da hoda. Sam. Ostavila sam ga na tepihu da uzmem igračke, međutim dečko se digao iz seda i otišao na drugi kraj sobe. Više mu mama nije bila interesantna. Ozarenog lica uživao je u svom malom trijumfu i ne odustajući, hodao, padao, dizao se i nastavljao do iznemoglosti, ne pustivši senku umora ili straha da mu prošeta preko lica. O kako sam ponosna na tog malog čoveka i na način na koji doživljava svet i sebe. Bez panike. Bez strepnje. Neopterećen i neuplašen. I opet pomislih kako sam nadigrana čak i u tim prvim koracima. Moje dete sigurnije korača od mene ovim svetom, a u tome, valjda ima i neke moje zasluge. Šta li bi mama rekla?
„Ja znam šta sam rodila!“
Jeste mama. Znala si. I naučila si me da i ja osluškujem to svoje malo, drugo srce dok je bilo u stomaku. Takođe, i ja sam znala, koga ću roditi, i kakav će biti, zahvaljujući tim tvojim nenametljivim savetima. Znala sam da će umeti nonšalantno da pada, kao što će nonšalanto raditi i sve ostalo. Lako. Ad hoc.
Evo nas sada, majka i sin, uče da hodaju kroz život. U isto vreme, zajedno, a svako za sebe. Činimo to bez straha. Ja, jer unapred znam šta mi je činiti, odnosno da se moje učenje ne prekida, a moj sin zato što ne razmišlja o tome. Meni je moja repetativna radnja postala bliska jer mi je poznata, te s tim u skladu i nemam bojazan od nje. Mome sinu su „plašiti se“ i „bojati se“ nepoznati termini. Njegova mala glava još nije zatrovana preispitivanjem. U njoj počivaju samo lepe misli i odsustvo straha. To me vraća na početak iz više razloga. Prvi se nalazi u činjenici da nečija vera u nas može da anulira naše strahove ili da im ne dopusti da se ikada u nama rode. Ta vera, da ponovim, zove se ljubav. Drugi razlog je što se opet setih Aristotela (što bi jamačno radovalo mog, više puta u mojim kolumnama pomenutog, profesora Hristića) koji je tvrdio da će onаj ko prevlаdа svoje strаhove biti istinski slobodаn. Uostalom, i pad može da bude slobodan, ako se tako odabere, a ko je pao – padu je bio sklon. Pravljenje koraka već iziskuje druge sklonosti i sposobnosti…
Danica Nikolić Nikolić
