Prostitucija duše

Pre nekoliko dana jedna meni jako draga osoba i koleginica je napisala da je „nemanje ikakvih tajni pred bilo kim tragičan oblik prostitucije duše”. Iako razumem postavku, napisah u komentaru (bez ikakvih zlih misli, bez negativnog osećanja i uvređenosti), da sam ja prostitutka. Dodala bih, i tragična pride. Zaista to mislim (gledeprostitucije, ono o tragičnosti mi je izletelo – provrcala mi ironija kroz zube). Ja ne prodajem svoje telo, ali celu sebe serviram na poslužavniku, svaku svoju emociju, sve svoje istine, ceo svoj život. Da ne činim to osećala bih se veoma licemerno dok upirem prst u neke fenomene ovog društva, u neke dijabolične i degenerisane pojave, u devijantne prikaze kojima smo okruženi.

Nikada nisam verovala u tajne. Nikada nisam verovala u zataškivanja. Prikrivanja. Friziranja sopstvene biografije. Ne verujem u prekrajanje istorije. Ali verujem da duša postoji i da je svako od nas ima.

Ne praktukujem hrišćanske svete tajne,  time ni ispovest. Mislim da ljudi na ispovesti uglavnom foliraju i cifraju svoje živote, iz jednog prostog razloga koji se tiče apsolutnog nepoznavanja suštine greha, a time, ni suštine posta.  Greh je zapravo nemanje duhovnog, kritičkog oka kojim posmatramo sebe same, kao i elementarno odsustvo etike, time i one poznate nelagode koja ti creva vezuje u mašnu, ubrzava puls i preseca dah, a koja se opšte poznato naziva grižom savesti. Greh je proces kojim se anulira savest, a time i duša.

Trudim se da sebe uvek vidim u pravom svetlu. Halogenom. Ispitivačkom. Samoanalizirajućem. Bez ulepšavanja. Ne treba mi duhovnik koji bi me vodio kroz proces u kome bih samu sebe sagledala. Nije mi potreban ni posrednik sa bogom. Zašto bi neko treći bio moja sigurnosna mreža? I gde je značaj toga trećeg, da bih ja kroz njega sebe lagala!? Zašto treći, ako uzmemo za ozbiljno da su sveto trojstvo zapravo duša, um i telo. Jedno. Neizostavno. Nedeljivo.

Baš zato ne želim da igram školice (Kortesarove, dakako) sa svojom dušom, čija istorija nije konstantna blizina bogu, niti pak udaljenost od boga, već frekventno udaljenje i povratak. Svaki put kada si sa sobom načisto, bez velova, bez obmana, bez laži i bez tajni, ti menjaš svoju obrazinu i postaješ bog. Postaješ prozračan, bestelesan i slobodan. Postaješ istinit. Odnosno, tek tada počinješ da postojiš. Jer, istina stvari se sastoji u upoređivanju sa božjim umom, po rečima Tome Akvinskog. Možda se to moje osećanje zbilja može i definisati kao tragični oblik prostitucije duše. Svest o tome da je imam, da je moja, da mi je niko ne može oduzeti, može se tretirati i kao naplata tog mog kurvinskog čina potpunog ogoljenja. Raspusna u svoj svojoj nagoti, moja duša posle konzumacije dobija proviziju.

Virdžinija Vulf je rekla da ne možete govoriti istinu o drugima, ako ne kažete istinu o sebi. Priroda mog posla je takva da se trudim da uvek okrenem reflektor na istinu. Kakvu god. Najčešće onu najgoru. Od toga živim. Ne bi bilo pošteno da     o Istini pričam prikrivajući svoje istine.

Osim što bi bilo nepošteno da pohranjujem svoje kosture po ormarima dok apostrofiram tuđe, moram da napomenem da je gajenje sopstvenih tajni jedan iscrpljujući do-zla-boga dosadan posao. Komotna sam u svojim cipelama. Komformista sam po opredeljenju i ne volim da pamtim kome sam šta prećutala (a možda bi situacija bila drugačija da nisam), koga sam sve slagala i sa čime u vezi, ne bih li pokopala svoje tajne. Svima kažem sve o sebi, najpre da bih imala moralno pokriće da uopšte uzmem sebi za pravo da komentarišem bilo koga, ili bilo šta. A posao pisca, naročito dramskog, direktno je u vezi sa kritikom spoljnog sveta. Pisac koji, kao,  razotkriva svet, a čuva čitave kosturnice u mračnim ponorima svoje svesti nije ništa drugo do podlac i nitkov.

Retki su oni koji puste u etar pravu istinu o sebi. Neretko se ta (prava) istina dočeka na nož. Ljudi vole laži. Sa fenomenološkog aspekta je interesantno i to da ljudi najčešće ne poveruju kada im se kaže istina. Čuvši istinu, šokirani, oni je odmah kvalifikuju kao neistinu. I to je mehanizam apsurda po kome funkcioniše ovaj svet.

No, bahata u svojoj istinitosti, kao i svaka prostitutka duše (Uopšte nisam ironična, niti sam tu formulaciju zamerila svojoj drugarici – čak sam je rado prigrlila kao svoju istinu, verujući da samo pravi umetnik može da bude prostitutka duše, sve ostalo je samokoketerija), ne mogu da se otmem utisku da pojedini ljudi, takođe sasvim komforno, žive sa svojim skeletima u ormarima, ne baveći se jednom prevaziđenom kategorijom kao što je “imanje duše”, zapravo negirajući njeno postojanje, a naglašavajući ispraznost i budalastost priznavanje ideje o jednoj takvoj kategoriji.

Duša je entitet koji se pominje u mnogim verskim i filozofskim tradicijama, a za koji se pretpostavlja da pripada samo živim bićima. Ona je princip života, znak života. Ono što se samo sobom pokreće i rekla bih jedino autentično iskustvo koje živo biće poseduje dok postoji. I ne bih sada išla dalje u metafizičku teoriju o panpsihizmu, niti ikoga ubeđivala u to da postoji anima mundi, tek u jedno sam sigurna a to je da duše “oblače” tela ne bi li prikupila telesna iskustva. Ja sam odabrala da telesno iskustvo moje duše bude istinito. Gde odlazi duša posle telesnog iskustva saznaću verovatno kada mi se duša i telo razdvoje. Ili možda neću, potpuno je svejedno. Dok me ima želim da postojim, odnosno da budem istinita. Bez tajni. I bez straha. Tajne se hrane strahom, od njega i nastaju.

Prostituisanje dušom ima dugu tradiciju u mojoj porodici. Oba roditelja su mi bila takva, a i njihovi roditelji. Pravo da vam kažem, bolje i nisam mogla da naučim. Nemaju svi ljudi sreće da naslede dvorce na Loari, neko nasledi ipredispozicije za ovu vrstu prostitucije. Sa tom predispozicijom nasledila sam sklonost ka bahatom komformizmu, kao i odsustvo straha. U vremenu u kome živimo ovo moje nasledstvo i nije neki miraz. Gledam svog sina, nastaviće porodičnu tradiciju, kako je krenulo. Neće se usrećiti, ali će spavati mirno. A miran san zlata vredi, tako da bar neće somnabulisati kroz život.

Tužna je spoznaja što živimo u svetu u kome većina ljudi ne prostituiše svojim dušama (odnosno, imaju tajne pred bilo kime), ali prostituiše svime ostalim i to se ne tretira kao tragičan, niti bilo kakav oblik, već se prihvata kao neminovnost. To je, recimo, jedna otužna istina. Nema tajne. Nema laži, nema prevare.

Ja sam istinu odabrala kao modus vivendi i želela život bez tajni i laži, te sada sa tom otužnošću moram da se nosim kako god. Tražiti ono što je istinito ne znači tražiti ono što je poželjno. Ja nisam htela poželjno. Ja sam htela istinito. Htela sam da etika i estetika budu usklađene u mom umetničkom procesu, jer u suprotom sebe ne bih doživela kao stvaraoca već kao najniži oblik parazita – foliranta.  A sa time već ne bih mogla da živim.  Živeti van svojih reči znači živeti van svog smisla i ustrojstva, kako reče Marija Jovanović u “Spletkarenju sa sopstvenom dušom”.

Oduvek sam bila sigurna da reč ima moć, i da je zaista bila na početku svega, te da je ultimativna istina da vredimo onoliko koliko vredi naša reč. I to je tako. Oduvek. A, ne zaboravimo, Istina ima svojstvo da je uvek ista. Zato se tako i zove.

Danica Nikolić Nikolić