Oduvek sam mislila da je život bespregledni niz koncentričnih krugova koji sačinjavaju spiralu, i da je ceo univerzum tako koncipiran. Smatram da se životne situacije ponavljaju dok se ne nauči lekcija. Nauče je oni srećni, oni do kojih dopre, oni kojima je važno da prevaziđu jednu i naskoče na drugu preponu u svom životnom sazrevanju.
To verovatno i jeste jedini smisao života, te naučene i savladane lekcije u koncentričnim krugovima spirale. Valjda na kraju shvatiš tu puževu kućicu i Fibonačijev niz. Postane ti jasno da matematika nije samo olakšavajuća veština koja ti služi da bi trajnije i sigurnije uživao u plodovima dužničkog ropstva, još manje da bi se cenjkao po pijacama. Bez tih savladanih lekcija, čoveku verovatno ostaje gorčina po nepcima , kao tužno podsećanje da se rađaš da bi umro, a da život provodiš na pola puta od kašike do wc šolje, sa pauzama za dirinčenje i krevet. Odnosno, bez naučenih lekcija nema duhovnog razvitka. A duhovno nerazvijeni ljudi ostaju robovi zauvek, sve i da pored zatvorskih rešetaka nikada nisu ni prošli.
Ljudski specimen obično stavi tačku tamo gde bi po svim pravilima lingvistike trebalo staviti zarez, a takve sintaksičke egzibicije najčešće se sebi priušte još u ranoj mladosti. Sujeta, strah, nesigurnost, obnevidelost… parališu svetinu dajući joj lažni utisak da je već formirana i dovršena, te ona prestaje da se bavi sobom uljuljkana u potpuno pogrešnu sliku o sebi i svetu. Takva vrsta ljudi je najzastupljenija na planeti. To su oni koji nikada ne pogledaju u nebo, ne sete se da su čestice čestica i da su nevidljivi posmatrani sa Meseca. I onda se desi, da ti ljudi koji nikada ne gledaju u zvezde, i nemaju nikakvu svest o sopstvenoj ništavnosti naspram velike slike, počinju da se razmnožavaju stvarajući isto takvo samozadovoljno, a ignorantsko potomstvo, koje će kasnije sačinjavati gro jedne nacije. Potom se dobije jedna zemlja, koju čini narod zaglavljen u već pomenutim koncentričnim krugovimakoji nije naučio nijednu lekciju što od predaka, što iz ličnog iskustva. Na koncu istorija te zemlje počinje da liči na circulus vitiosus. Slike prošlosti postanu identične slikama sadašnjosti ka suza suzi, ali populacija se ne buni, ušuškana u poznate skute, u plahte mekane narcisoidnost, ama baš se nimalo ne tangirajući za budućnost novog potomstva, već ga nežno i majčinski prepuštajući ustaljenoj i od predaka nasleđenoj shemi.
Nikada nisam volela tačke. Tačka nije krug. Tačka je ništa. Zapeta ili zarez je nada. Svetlo na kraju tunela. Mogućnost da se stvari promene a da te kroz to tračak sunca okrzne. Tačke kao pojam za beskonačnost su pogrešne, iako jesu pojam beskonačne gluposti.
Da bismo se izglavili iz trpnog stanja beskonačne gluposti, a time priznali sebi da nismo niti Bogom dani, niti Bogu bliski samim svojim postojanjem; da bismo sakupili onu trunku obzira pa javno izrekli koliko malo znamo, umemo i hoćemo, valjalo bi se podsetiti tog dragocenog znaka interpunkcije, koji se zove zarez ili zapeta, kako vam volja:
zapeta – ili zarez, u nаbrаjаnju, izdvаjаnju umetnutih i drugih pridodatih delova rečenice, u opštim pravilima o interpunkciji izmedju rečenica, u naporednim (nezavisnim) rečenicama, u zavisnim rečenicama ispred glavne, u zavisnoj rečenici iza glavne,u udenutoj zavisnoj rečenici pauza, stanka, nastavak…
Rekoh već da sam pobornik teze da život treba posmatrati kao skup pravopisnih pravila. Ukoliko naučite da ih poštujete, rečenice ili život će imati smisla. Ukoliko se o njih oglušite, nije zasigurno da će te vaše rečenice biti besmislene, ili pogrešne. Biće izvesno, u svakom slučaju, da su vaše i da morate iza njih stajati, sa poštovanim pravilima ili ne.
Ponekada, čak i rečenica koja ne poštuje sva pravila lekture, upravo, ima cilj da da atmosferu u celom tekstu. Ili, da pocrta poentu. S tim u vezi, biće vam korisno da se pozabavite osnovnim pravilima pravopisa i interpunkcije. Takođe, biće vam neophodno da se fokusirate na odeljak o zarezu. Zapeta je znak interpunkcije blagorodniji od tačke. Zapeta , a ne tačka, označava beskonačnost. Kada nekoga staviš u kategoriju zapete, ili zareza, ne izopštavaš ga iz svog života. Daješ mu šansu za drugi život. Ljudi koje ostaviš po strani, odvojene ali neprekinute zapetom, živi su dokaz da čovek ima obeležja Tvorca. Daju ti mogućnost da se igraš. Te zapete. I da budeš izigran. Zarezi, ili zapete postoje da nam daju nadu ili da nam je oduzmu. One su svakako neizbežne. Bar kao negacija isključivosti. Ali, suštinski nebitne.
Važni su oni koji im daju život. Zapetama ili zarezima. Razmišljam o onima koji imaju pravo da skinu tvoje zareze, ili koji koriste nečije, već izgovorene dijaloge, ne upotrebljavajući zareze u neophodnim delovima rečnice, čime te, iste rečenice, definitivno gube svoj smisao. Ko daje pravo ljudima da seciraju tudje rečenice!? Ko ima to pravo da ih ispravlja, da ih dopravlja, da ih vadi iz konteksta? Kome je data moć lekture? Ljudima koji nemaju dovoljno kreativnog dara da se izraze sami, pa misle da će to nadomestiti prepravkama po rečenicama tj. životima drugih? Po tvorevinama istih onih koji se ne bave vivisekcijama i amputacijama. Koji za to nemaju vremena. Koji nemaju vremena za analize i uočavanje grešaka, stilskih i pravopisnih, u postojanjima drugih ljudi. Greške!? Ko to ima za pravo da podvlači nečije greške markerima u boji!? Neki bitni ljudi ti greško-tragači? Ili su bitniji oni koji zapete, uopšte, ni na jedan način ne koriste? Koji koriste samo tačku? Možda je, upravo, najbitnije to što oni koji se zarezima koriste, ili su iskorišćeni, ostaju u domenu večnosti i potvrda su da kraja nema…
Lično, često i velikoj meri, koristim zapete. To radim iz potrebe da uvek nadigram sebe. Da se prevaziđem. Igra i jeste tako koncipirana. Kada pomisliš da si sve naučio zaglaviš se i nema sledećeg nivoa, nema bonusa, nema pobede.
Ima li smisla objašnjavati ljudima da ako sa sebe ne skinu tačku, i ne zakače zarez na svoje postojanje, nikada neće razumeti koliko je sve i jedna stvar smislena. U univerzumu se ništa ne dešava slučajno, i postoji i red u neredu. Sve ima svoj zadatak, sve evoluira u skladu sa prirodom. I postoji harmonija iako je mi uzimamo zdravo za gotovo. Sunce se rađa i umire, okeani stoje, reke teku u svojim koritima od izvora ka ušću, trava se suši i vene, i opet niče kada joj je vreme… Planeta je organizam koji se sam obnavlja i to je infinitiv. To je beskonačno. Čovek ima svoj vek trajanja, a planeti je važan koliko nama crevni ili ini paraziti. Osim što se proglasio za vladara planete, omeđio neke granice, uzurpirao floru i faunu, čovek je planeti važan kao lanjski sneg, ukoliko ne vidi da mu je jedini posao ovde i sada da uči da postane jedno sa svime. Da shvati da je neodvojiv od celine. Da shvati da nije gospodar, već minorni delić.
Kako to reći, kao ljudima saopštiti da će im život pući pred očima u svoj svojoj veličanstvenosti tek kada razumeju pojam zareza ( a kao pojam za nastavak rada na sebi)? Budite najbolja verzija sebe. To je jedini način da osetite kako je život lep kada se odbace sve one ljudske, sitne niskosti, koje su gotovo uvek povezane sa osećajem apsurdno neosnovane grandioznosti.
Tačka je sinonim za beznađe, crnilo. Tačka je neprijatelj. Klip o koji točak stalno zapinje. Točak naše istorije toliko puta je zapeo o istu tačku, da se ta beznadna i mrka tačka već izlizala, i sada nakaradno poderana zjapi kao ambis, dok se u pozadini čuje Bogijev glas koji ponavlja “Play it again, Sam” u ritmu pokvarene ploče. I to čini toliko puta, da ta rečenica postaje posprdna. Samo… prestaje čak i da bude smešno. Valjda zato što je jasno šta dolazi. Za promenu interpunkcije nikada nije kasno. Osim ako baš niste sentimentalno vezani za ton i boju Bogartovog glasa.
Danica Nikolić Nikolić
