Bijaše Šućko napredno dijete.
Krupnih očiju.
Rumenih, jedrih obraza.
Mogo je komotno da radi ko rent – a – nakonjče.
To je onaj običaj kad mlada stigne sa svatovima pred novi dom, a ispred kapije je čekaju svekar i svekrva, jetrve i zaove. Sa njima je zdravo i napredno muško dijete. Onda ga mlada uzme u ruke i baci uvis, ali tako da se ono okrene dok ga opet prihvati u ruke. I tako triput. Da budu zdrava i rumena đeca koju će rađati.
I dođe značajan dan u Šućkovom životu. Polazi u školu.
A majka, ko sve naše majke, prije toga u prodavnice te kupi sve tringo novo – do čarapa. Ujutru ga okupala, obukla, lijepo očešljala i poljubila da sretnjika dan. Kad je krenuo dala mu i jednu veliku crvenu jabuku. Za napredak. Jedva je Šućko uzeo u obje rukice kolika je bila.
Kad je ušao u odjeljenje sjeo u prvu klupu taman naspram učiteljice.
I poče čas.
Učiteljica krenu sa onom učiteljskom pričom. Upoznaje djecu, da budu dobri đaci, i taman uvatila zalet kad Šućko ispruži rukice sa onom jabukom i veli:
„Aj započni mi je, života ti“.
E, tako se nekad započinjala škola.
I učitelji su je tako doživljavali.
Lokman Čindrak počeo je prvo ko učitelj u Godijevu ili nekom obližnjem selu. Podaleko od Bijelog Polja. Preko iljadu nadmorske visine. Titovina bila pa se sve jednostavno rješavalo. Učitelja smjestili da stanuje u školi.
Neka zima bijaše, a udarili snjegovi.
U učionici u ćošku nekakav šporet te se loži da se đaci griju.
Dobri Lole, da ne troši državna drva, ne grije svoj stan dok časovi traju.
A smotala se pita za ručak. Te je Lole u šporet u učionicu.
Poče čas i Lole krenu:
„Padeži su različiti oblici jedne promjenljive riječi. Ima sedam padeža, a promjena riječi kroz njih se zove deklinacija. Munevera, okreni pitu“.
Prođe malo, Lole predaje, ne patiše.
„Emina“, prozva onda drugu učenicu „sad kad Jasmina priđe piti da je okrene kaži u kom će to padežu uraditi“.
Poslije desetak minuta opet će Lole:
„Amela, ajde vidi pitu treba li je okrenuti, pa kaži u kom je to padežu“.
Tako je dobri Lole učio đake. Kad je pita u pitanju cijeli život su znali da je okrenu u svih sedam padeža.
A Lolev drug i kolega Vojo Obradović tada završavao učiteljsku.
Sjede jednoga dana on i cimer Vukota u nekoj mrčnoj iznajmljenoj sobici, a Vukota veli:
„Vojo, za koji mjesec završavamo. Bićemo učitelji. Pa kad krenemo da se potpisujemo. Pa udarimo inicijale. Evo na primjer ti V – Vojo, O – Obradović. VO. Em izgleda, em je zvučno“.
„Nisu ni tvoji odmakli po ljepoti“, odgovara ko iz topa Vojo. „Vukota“, izgovara Vojo dok piše na papir veliko latinično v. „Vuković“, dodaje i piše još jedno v preko onoga. A bi li ti ono sa Cetinja?“, smije se Vojo dok pokazuje Vukotine inicijale – WC.
Završio Vojo, a potom izveo silne generacije. Skoro je otišao u penziju.
„Slovo je moj život“, bila je njegova krilatica.
Imao je krasnopis, a u džepu sakoa uvijek pera i olovke. Svuda je ostavljao tragove – pravu kaligrafiju.
I udružili se jednog dana ljubav ka slovima, Vojo i njegov kolega Jagoš Kuč.
Mjesecima se sastajali nasamo, nešto ćućorili, Vojo pisao najljepšim perima.
Poslije toga pojaviše se i Vojo mi svečano kaže:
„Baćo, ovo je novi bukvar“.
Kao da je odštampan. Tako je izgledao.
I poslaše ga na konkurs Ministarstvu prosvjete i Zavodu za izdavanje udžbenika.
I pobijediše.
Na rečeni dan Vojo i Jagoš pravo za Titograd. Na proglašenje pobjednika konkursa i svečanu dodjelu nagrade.
U sali prosvjetni glavari čekaju pobjednike.
Kad stigoše, Vojo odškrinu vrata, promoli glavu pa im se obrati:
„Dobar dan. Evo smo ja i moj kolega Jagoš došli ovdje u sali da primimo ovu nagradu, ali bolje je da pređemo u kafani…“
Priča Vojo i maši svaki padež, a komisija zabezeknuta, samo što nisu leleknuli kome dadoše nagradu.
Dok nisu posle upoznali Voja. I Vojov duh.
Iz tog bukvara generacije đaka su učile slova.
I zavoljeli školu.
Skoro je stigao novi bukvar.
Ne razumiju ga ni doktori nauka, a kamoli mrčna đeca.
A iz njega predaje gomila onih koji ni pitu ne umiju po padežima da okrenu.
Mirko Rakočević