Foto: savvyhousekeeping.com
Otići ću u Boliviju. Mama prezire moju ljubavnicu. Prekoreva me zbog svakog gutljaja rakije. Broji mi svaki minut odsustva. Kad skrivim, kažnjava me grdnjama. Zato namerno grešim, grešim… Mučim svoju ljubavnicu. Hoću da je oženim, kako bih je mučio još više. Mučim svoju majku. Nisam postao ono što je očekivala. Mučim sebe, jer nisam postao ni ono što sam ja hteo. Nisam postao ništa. Iz inata mami. Ili sebi? Iz inata sam zdrav izašao iz inkubatora, iz inata sam živ izašao iz rata. Iz inata ću i otići. U Boliviju.
Otićiću. Kći mi suviše brzo raste. Uskoro će dovoljno odrasti i druge voleti više nego mene. Neću da budem kraj nje kada se to desi. Neću da budem tu kad počne da se inati. Treba da izbegnem mržnju prema njenim ljubavnicima. Biće mi lakše ako ih ne budem znao. Ona, koju sam ja stvorio, treba da postane n e š t o. Nezavisno od mojih želja. Ako budem daleko neće znati za njih. Ako ne zna, neće se truditi da ih ne ispuni. Moram otići u Boliviju.
Odlazim. Za ovih trideset godina, koliko sam ih do sada preturio preko temena, nisam se ni za korak makao od groblja svojih predaka. Nema više iskopavanja spomenika ni priča o starini. Krećem u osvajanje prostora. Otićiću daleko. U Boliviju. Snaćiću se lako. Znam ja nju. Sanjam je već šest godina. Svake noći.
