Dan mi je počeo sa Bowievom „Valentine’s day“. Moja majka i ja smo rešile, prošle godine da ustanovimo taj ritual. Da nam 14. februar počinje od sada tako. Bowie mi je inače prva uspomena na nju. Ona ga pušta ujutru, stavlja karmin, podiže me iz kreveca i igra sa mnom po kući. Moja majka se zvala Valentina. I više je nema. Nema više ni ideje o ritualu, osim onih jadnih tragova koje pokušavam da oživim, i danas dok mislim na nju i gušim knedlu u grlu koja preti da me udavi.
Razmišljam hoće li mene moje dete tako voleti. Razmišljam hoće li moje dete slušati Bowieja u futuru…
I sa tim mislima utonuh u današnji „Dan zaljubjenih“, koji, naravno prosto žicka da počnem priču o ljubavi i licemerstvu. Kao što rekoh, ime moje majke je Valentina. Ona, čije ime se, osim za letenje po kosmosu, automatski vezuje za ovaj datum, 14. februar, učila me je ljubavi na nekada težak, a nekada surov način. Učila me je da ljubav nije staviti dete pod stakleno zvono, nego ga gurnuti sa litice i moliti Boga da će da nauči da leti. Da je ljubav beskrajno poverenje u soptvenu kreaciju i neprospavane noći tokom kojih nemaš ideju gde ti je dete i ne zoveš i ne juriš okolo, a najradije bi se pretvorio u najvećeg policajca grada Čikaga, samo kada to ne bi bilo kontraproduktivno. Učila me je da je ljubav kada lomiš sopstvenu volju dok kategorički odbijaš da pomogneš svom detetu najpre sa domaćim, a potom i sa životnim zadacima, iako bi se najradije prostrla umesto njega i sve odradila sama. Učila me je da je ljubav da kažeš „ne“, a onda pobegneš u neki ćošak da se isplačeš sama i nevidljiva, zato što znaš koja je cena medveđih usluga, a svaki atom tvog bića vapi da zaštiti plod utrobe tvoje. Učila me je i da je ljubav ona istinska, duboka povezanost, koja se ne meri odsustvom psovki ili mahanja srednjim prstom. Učila me je da je ljubav neumoljivo iskrena. Ogoljena. Da ne podnosi malograđanski tepih pod koji se sve diskretno gura. Ljubav je glasna i bučna, iako ne tapše po ramenu; ne zatvara oči pred problemom; ne aplaudira i ne podilazi. Vrhunski čin ljubavi je kofa hladne vode na glavu, a u cilju osvešćenja voljene osobe. Zato sam oduvek više cenila i volela one koji su mi sasipali istinu u lice, a ne osobe koje su pakovale stvari u oblande i folije. Ljubav ne laže. Ljubav ne laska. Ljubav je istinita. Ljubav je bila moja mama. Sa svim nerazumevanjima, razmimoilaženjima, svađama, osporavanjima, odbacivanjima, moja mama i ja smo se u mislima, i svakako drugačije, željno vraćale jedna drugoj u taj neraspletivi zagrljaj.
Sada je nema. Odskoro. I ja gledam svet oko sebe, sastavljen od nekih simulakruma ljubavi. Od nekih lažnjaka i polovnih osećanja. Od nekih ljupkih formi u kojima se ne diže glas. I sve se svodi na praćakanje na površini, bez ikakvog dubljeg smisla, a o emociji ni reč. I gledam te ljude, sa zamrznutim osmesima na licu, navežbanim i blagim. Blagoglagoljive ljude, emocionalno otupele, sa tim maskama, obrazinama ( iz neke građanske drame, dakako) umesto facijalne ekspresije, kako fino i trivijalno, i frivolno, u uštirkanim, belim, heklanim rukavicama plutaju kroz svoje društveno prihvatljive, građanske živote. Nema brodoloma. Nema poniranja na dno. Nema valjanja u mulju. Nema odbacivanja nogama o dno. Nema isplivavanja na vazduh iz te žabokrečine. Nema ljubavi. Ničega. Navežbane uloge. Niko nije skinuo rukavice. Ni gaće. Ni ljušturu, ambalažu nametnutu od spoljnog sveta. Niko se nije razgolitio. Niko se nije prikazao. Niko se nije dao. Upravo ti, što se ne daju, primaju najveće bukete bolesno savršenih ruža na datume slične ovima, najsjajnije ogrlice, najskuplje satove. Oni, uzor svetu. Publici koja ih gleda, i da se vratimo na aplauz, frenetično podržava te savršene kopije ljudskih bića, ogrezle u emocionalnu utrnulost, prikrivenu najsavršenijim osmesima (vrhunski rad vrhunskih protetičara), koji će koliko sutra osvanuti na društvenim mrežama.
Ljubav je krv i meso. I kost. I telesne tečnosti. I dah. I dodiri. I kockice leda koje mile niz kičmu. Ljubav je harmonijska deonica, koja se probija kroz nesklad. Ljubav se smeje i dok ronza. Dostojanstvena je i za nju je licemerje uvreda. Ljubav je prekor izgovoren sa toplinom u glasu. Ljubav nije omeđena datumima. Ljubav je uvek i svuda i do kraja.
Danas su Zadušnice. I “Dan Svetog Valentina”. I rado bih plakala nad time koliko mi moja majka nedostaje, i nad činjenicom da joj nisam rekla koliko sam je sve puta poslušala u životu. Nisam joj dovoljno puta izgovorila “bila si u pravu”, iako sam sigurna da je to znala i bez moje potvrde. Nisam stigla da joj se zahvalim za to što mi je svaku ćeliju zadojila ljubavlju. A opet… Mazim svoj stomak, u kome se baškari moj mali sin. I znam. On je poslednji poklon koji mi je mama predala pre nego što je otišla. I bio je sa mnom, u meni, dok su je spuštali. I nije mi dao da plačem ni da se bacakam po groblju. Jer, setimo se, ljubav je dostojanstvena. Srećan ti imendan, mama. Gde god da si.
Danica Nikolić Nikolić
