Svake godine o uskršnjim praznicima imam istu glavolomku, a opet nisam religiozan čovek. Čeprkam po sebi ne bih li videla jesam li i koliko istrošila svoju dušu. Jesam li se ogrešila, o sebe najpre, potom i o svet oko sebe, jer duša se troši ogrešenjem. Da, ja sam jedna od one vrste ljudi koji su u večitom preispitivanju i koji se neumorno bave svojom nutrinom. To je pomalo zamoran i dosadan posao, i ima nečega krajnje sebičnog u toj radnji. Ali, ja volim čiste račune pred svojim Tvorcem, kao što volim i miran san. Pride, verujem u besmrtnost duše, i stalo mi je da moja ostane prozračna, eterična i laka kao pero. Da bi se to postiglo duša mora da ostane slobodna, a slobodna ostaje tako što se ne prodaje ni za kakve novce. U suprotnom, jasno, uvek će se naći neki Šajlok koji će uz funtu mesa naplatiti i vašu dušu.
Ove godine Šajlok je o Uskrsu dobio mnoga lica. Silna će uskršnja jaja biti porazbijana, a duše pojedene (da iskroristim ovu metaforu u prigodnom momentu). No, pre nego što se vratim na tu temu, radije bih se pozabavila simbolikom jajeta.
Jaje je od pamtiveka poznato kao simbol izvora života u svim delovima sveta što je odredilo njegovu ulogu u religiji, kultu i magiji.
U gotovo svim svetskim mitovima i predanjima jaje je predstavljeno kao simbol svemira koji je upravo nastao iz jajeta. Mit o nastanku sveta iz jajeta postojao je i kod Feničana, Vavilonaca, Egipćana, Kelta… Po jednom kineskom mitu sam čovek je nastao iz jajeta i baš u kineskim predanjima haos je imao oblik jajeta, a pošto se to jaje otvorilo, od teških elemenata nastala je Zemlja, a od lakih i čistih – nebo.
Kod drevnih Egipćana, kao i kod nekih afričkih naroda, verovalo se da je božanska ptica snela svemirsko jaje, od koga su, kao i u kineskom mitu, nastali Nebo i Zemlja.
Jaje predstavlja stvaralačku silu božanstva i prirode.
Jaje je, dakle, simbol vasione koji označava i njen nastanak – iz gornje polovine jajeta je nastalo Nebo, iz donje Zemlja, a iz žumanceta Sunce.
Kasnije, u hrišćanskoj tradiciji, jaje je osim kao simbol života, predstavljeno i kao simbol ljudske duše, odnosno stradanja Isusa Hrista. Zahvaljujući priči o Mariji Magdaleni i Pontiju Pilatu, jaja su počela da se farbaju u crvenu boju – boju Hristove krvi. Naime, Marija Magdalena je, došavši pred Pilata izgovorila da je Hrstos vaskrsao, na šta joj je ovaj odgovorio da će se to desiti kada kokoška snese crveno jaje. Suvišno je pocrtati da mu je Marija pružila crveno jaje, a kao dokaz Hirstovog vaskrsnuća.
Da sumiram – jaje je simbol života i duše, odnosno paradigma prapočetka postojanja. Jaje bi shodno tome trebalo paziti kao zenicu oka svoga, nežno ga voleti i čuvati.
Međutim, zahvaljujući pomenutoj simbolici, nikada nisam razumela običaj lomljenja i jedenja jaja. Naravno, i ja sam nekada bila dete i to mi je bilo zabavno. Kasnije sam počela da uviđam da to ima mnogo više veze sa destruktivnom prirodom ljudskog roda, rušiteljskom silom naspram onoga što jaje simboliše, a to je pomenuta stvaralačka sila. Ako se tome doda tužna činjenica da čovek lomi, ljušti i na kraju pojede ono što predstavlja simbol duše, umesto da taj simbol štiti i u perine zavije, onda postaje jasno na kakvim je bizarnim osnovama postavljen ovaj naš svet. Ljudski rod uskače sam sebi u usta, a taj je paradoks možda najlakše shvatiti posmatranjem čuvene Gojine slike koja prikazuje Saturna koji proždire svog sina Plutona (Namerno nisam pomenula Rubensa; njegov Saturn deluje daleko pitomije od Gojinog, u zanosu rašupanog starca, sa od krvi podivljalim očima ludaka). Ljudski rod je zapravo zasnovan na kanibalizmu, filozofski gledano. Upravo zato smatram Uskrs jednim od najtužnijih praznika u istoriji sveta.
Ove godine Uskrs doživljavam još tužnijim nego ranijih godina. Osim što pada na međunarodni praznik rada, Prvi maj, Uskrs je ove godine u Srbiji imao tu nesreću da padne u neposrednu blizinu parlamentarnih izbora, a izbori su, tradicionalno, mutna rabota u Srbalja.
Srbi, koji bi želeli sebe da predstave kao bogu blizak narod, sadržan u nenametljivosti svog pravoslavnog bića, opet su uspeli da prevaziđu sami sebe. Tolika količina laži, prevara, krađa, srebroljublja, raspojasane sujete, uznapredovale tiranije, i potpuno raspomamljenog ludila, previše su čak i za dva, u jednom danu, sadržana praznika. Ali, baš kao što su ova dva praznika dijametralno različita, tako su i akteri ove postizborne priče dijametralno različiti, a opet potpuno isti. Oni koji protestuju i oni protiv kojih protestuju listom nose istu obrazinu, lice onog bestijalnog čedomorca Saturna. Jer, poješće oni svu srpsku decu za fotelju u Narodnoj skupštini. U neka ranija vremena bili bi upravo gađani jajima, no ove godine jaja su već skuvana i ofarbana, a moći se da budu lomljena, da ne kažem tucana, samo u intimnosti pojedinih domova.
Ja, naravno, nisam defetista po prirodi, ali nisam ni budala. Mogla sam da očekujem neregularne izbore, naprosto zato što sam odrasla u Srbiji, a iskustvo života u našoj otadžbini, od čoveka napravi mašinu za predviđanje budućnosti. Baš negde oko izbora, rekla sam mužu da neću farbati jaja za Uskrs. Napraviću jagnjeću kapamu – što takođe nosi simboliku i iz onog paganskog, i iz onog hrišćanskog što je pohranjeno u mom kolektivnom nesvesnom. Opet kanibalna konotacija, ako se u obzir uzmu onaj žrtveni jarac iz antičke Grčke i Hristos kao jagnje božje. I posle tog obilatog ručka, kao i svake godine, setiću se reči svoga profesora Nebojše Romčevića :“U ime Isusa Hrista, pojedosmo boga oca!“
No, van sve simbolike i svih konotacija zadovoljna sam primenjenom aritmetikom koja je tretirala procese kojima je moja duša ove godine bila izložena. Ona je ove godine ostala netaknuta. Nije se privolela nijednom carstvu, ni po babu ni po stričevima, već je ostala svoja baš po pravdi boga istinoga.
Upravo zato, umesto uskršnje poslanice želim da vam poručim da je najveći imperativ od Uskrsa do Uskrsa (ne nužno i Prvog maja), sačuvati sopstvenu dušu. To, nažalost, uspeva samo hrabrima.
Biti hrabar ne znači biti savršen. Ili biti pobednik. Ili biti neranjiv. Biti hrabar upravo znači biti potpuno ranjiv pošto je to najveći stepen hrabrosti, iz kojega se jedino i može upravljati svojim životom. Hrabri postupaju, kukavice i budale reaguju. Ne postoji počinjanje ili prestajanje, već samo činjenje. Osećaji inferiornosti i impotencije (koji se nepogrešivo pojavljuju kada se čovek udalji od svoga bića) ljude dovodi do destruktivnih i autodestruktivnih radnji koje upravo razaraju i njih same i svet oko njih. Biti hrabar znači i biti dostojanstven, častan, odmeren i pošten, ali ne odstupati od svojih principa. Biti hrabar znači ne učestvovati u psinama kojima smo bili izloženi tokom ove Svete nedelje. Ne davati legitimitet obezboženoj masi zadrigloj od neistina i grabeža. Onima koji pomišljaju zlo u srcu i svaki dan podižu rat. Onima koji oštre jezik svoj kao zmija, a jed je aspidin u ustima njihovijem. Ne priklanjati se zlim i nasilnim ljudima. Na taj način, svakodnevno, a ne samo o datumu Uskrsa, vaskrsava Bog u nama.
Zato, ove godine nisam farbala uskršnja jaja. Umesto toga sam se klonila od zlog sveta i trudila se da mi pogled ostane čist u srpskoj maji. Volela sam celim svojim bićem svoga muža, te se iz te ljubavi rodilo jedno predivno čeljade, nežno ljubila svoju porodicu i prijatelje, i čestito radila svoj posao. Niko nije uspeo da istera smeh iz moje kuće niti da prevuče tužne sene preko mog lica. Nemam brige, iako sam tužna zbog Uskrsa jer se tokom tog praznika setim priče o jajetu, a shodno tome i one čuvene rečenice koju sam naučila još u detinjstvu – „Ptica se rađa iz jajeta. Jaje je svet. Svako ko želi da bude rođen mora da razori jedan svet. Ptica leti bogu. Taj bog se zove Abraksas.“[1]
Uzgred, hvala jajetu što nam je podarilo vasionu koja spava položivši šapu s krpeljima zvezda, pod ogromno uho (kako Majakovski reče). Čak i pogled iz septičke jame zvane Srbija u zvezdani beskraj je veličanstven. I samo zahvaljujući tome sve ima smisla. Ostalo se već svodi na triviju koja se tiče imanja ili nemanja (uskršnjih) jaja.
Danica Nikolić Nikolić
[1] Herman Hese – Demijan
