,,Dobro jutro, rođo!“, pozdravljao je često Branko Stanković, zvani Barba, moju malenkost i isto tako mu otpozdravljah, iako naše prezime je samo vezalo naše uzajamno i iskreno poštovanje…
Sa svojom suprugom Zoricom, rođenom Pejović, u Nikšiću su zračili kao svitac koji umilno najavljuje prvi nagovještaj noći…
Barba, neprevaziđeni gospodin, dobi davno zaposlenje na brodu, tako da Zorica i On, provedoše osam godina u Kotoru i udahnuše ljepotu morskog mirisa i to na najdivniji način prenesoše na svoju đecu, Dimitrija i Miloša, od kojih prvi bi rođen u našem gradu, a drugi na početku ove primorske avanture, rodi se početkom 1971. godine, i zajedno povratiše, poslije snažnog zemljotresa u Crnoj Gori, familijarno življenje u našem gradu…
Ulica ,,Serdara Šćepana“ i zgrada đe smo smo često okupljali i čekali, kao momci željni druženja i izlazaka u grad, kao prvi zaljubljeni ,,leptirići“ očekujući dolazak simpatije za šetnju, zgrada ,,Markova“ samosluga, (nazvana po čuvenom trgovinskom radniku Marku Gardaševiću), bila je i sudbina prelijepog djetinjstva braće Stanković, po nadimku Dika i Miga…
Oba uče u obližnjoj školi ,,Luka Simonović“…
Miga obožava fudbal, ( govorilo se da je velika fudbalska nada, a trener mu moj: ,,Bolji Baja – nego Džaja“ i ima od koga naučiti), i folklor, ali život je nepredvidiv…
,,Markova“ samosluga svojom posebnošću okuplja ih sa svojim drugarima Lujom, Žulem, Branom, Borisom u pravu idilu odrastanja…
Posebno se druže sa Ringom Perovićem i Nonon Bakračem…
Velika ljubav prema fudbalu, zahvaljujući onim ,,čudesnim“ vremenima 1992. godine zamjenjuje zbilja za opstankom i tako moj ,,rođo“ Miga, odlazi u Beograd – ,,trbuhom za kruhom“… A pridružuje mu se brat Dika.
Nikšićka lucidnost i urođena kreativnost i intelegencija, vode ka ,,osvajanju“ Beograda, prvim studenskim danima, i skorašnje pridruživanje brata Mige, gradi od njih, ubrzo, sjajne poslovne ljude,sa kompanijom za primjer i u saradnji sa austrijskom firmom ,,OMW“ i ruskom ,,LUKOIL“ grade preko 60% benzinskih pumpi na ovim prostorima…
Uspješni, mladi ljudi, naši Nikšićani, žive svoj život i sa svojim familijama sanjaju snove ostale u obližnjim lipama našeg grada, a ostvaruju svoje ciljeve zacrtane u budućnosti biznisa, ali u onom što je najvažnije a to je nasleđe…
Stanko je Migin… A biće ih, još…
Moji, Nikšićani, Uspješni Ljudi, Naši…
Dimitrije i Miloš Stanković – Biznismeni.
Radojica Bogi Stanković
