,,Idemo u park!“, reče majka mojoj sestri i bratu, razdragano im se obraćajući, držeći ih za ruke iz ulice ,,Pete proleterske“, lijepo ih uredivši kao pripremu za bezbrigu i miris nikšićkih lipa…
,,Mladić sa neobičnom kosom često u blizini svira gitaru…“
,,Pa, kako ga, sine, ne poznajem?“, izgovori moja starica, mnogo kasnije – meni, mada ga, lično, nikada nije upoznala…
,,Tata, upoznaj me sa Njim!“, uporno me golicao glas sina Marka, ulicom ,,Ivana Milutinovića“, đe doselismo komšijski pored Njega. Deceniju i više i moja Ivana, sestrinski ponovi bratove riječi…
Kako je samo bio nježan prema mojoj đeci…
Kao Anđeo…
,,Zaraziše“ se k’o tata koji je slušao i druge domaće izvođače, obožavao nikšićku rok scenu koja je bila izuzetno napredna i živa, i moram napomenuti da su njih dvoje, osim, sitno, starih Borinih hitova, naš kućni prostor ispunjavali Njegovim stvaralaštvom…
On i Pink Flojd…
Porodična, živa relikvija…
Puno puta u Sportskom centru dolazile su kolone mališana sa svojim pratiocima na koncerte koje bih upriličio za njih…
Bilo ih je mnogo…
Na hiljade…
Znaju to, moji Nikšićani…I to, godinama…
Jednom, poslije nastupa, slučajno se sretosmo…
“Izvini, burazeru, da li bih mogao da lijepim postere za tvoj nastup, koji jedva čekam?!”, upitah ga ne dozvoljavajući ni da mi nešto kaže, ni da me pohvali, jer je vidio radost na licima sugrađana koji su ,,jezdili“ kući…
Pri svakom, narednom, susretu to bi mi napomenuo…
Vidio sam da mu je drago… I blagost mu se ,,čitala“ sa lica…
Ne znam da je pio…
Uvijek bi se atletski ,,kupao“ ljepotama Trebjese i uvijek susretno bi imao divnu priču i vrlo poučnu…
Jednom sam ga ,,oteo“…
Bijaše to preko puta ulice ,,Baja Pivljanina“ u kafe baru Voja Zorića…
Njegov začuđujući i na moje insistiranje ,,Vlahov“ i moj ,,Špricer“…
Satima…
Vojo nas gleda i povremeno čašćava…
Mnogo, mnogo kasnije, shvatiću šta mi je govorio i šta mi je savjetovao…
Krivo mi je što moja mladost nije to odmah ,,zabetonirala“…
Baš mi je krivo i puno sam platio…
Ali, neka…
Doći će i dolazi…
A, dođe i Ratko Kraljević, moj vječiti prijatelj u Nikšić…
Sa kumom, Gaborom Lenđelom (ex- frontmenom čuvene grupe ,,Teška industrija“) ,,doniješe“ u studio: ,,Umjesto gluposti“ i ,,Džemper za vinograd“…
Najviše što se moglo…
Ratko i On evociraju uspomene po našem gradu… Godine- devedesete… Kraj devedesetih…
I On, i Ratko i Gabor – Moji!
Ja sam, povlašćen!
Na festivalu u Subotici, na poziv Nikšićanina i direktora – istog, gospodina Sloba Markovića, obretoh se 2003. godine kao učesnik i čuh kako je osamdesetih godina bio ogromni koncert za studente i studenski dom u tom gradu i moj prijatelj pokloni sav prihod…
Golem prihod, a srce nemjerljivo…
Pamti Subotica…
Joooj, umalo zaboravih…
,,Posljednji“ koncert u sali ,,18. Septembar“…
Četvrti red…
Imao sam umrijeti…
I dan danas, umirem…
Svuda me ima…
I svi moji prijatelji će potvrditi.
,,Daj ,pušti’ Šantinog Šobića!“
Sve ostalo pročitajte, slušajte…
Imate za koga i o kome…
I da nam dugo živi!
Volim te kao člana porodice!
I samo mi je, jedno, krivo…
Nijesam bio, još, rođen…
,,Idemo u park!“, reče majka!
Živa legenda, Vaš, Moj…
Miladin Šobić – kantautor.
Radojica Bogi Stanković
