Prođe još jedan paket praznika. Listam društvene mreže i ostajem fascinirana shvatajući kako je i Uskrs, kao i svaka druga prilika, bio dobra odskočna daska večnim deliocima saveta, zameralima, zakeralima i ostalim drndošima, da održe predavanje onima koji su sebi dozvolili da se osećaju dobro. Čudno je koliko i čisto veselje može da isprovocira negacije. Istina, u onima kojima je svaki povod dobar.
Ovi Uskrsi, dakle, doneli su poplavu ad hoc mrežnih predavanja o tome koja si vrsta greške od čoveka i ignoranta, ako na ovaj ili onaj način, a ne na taj i taj način, čestitaš. Pojaviše se i uputstva na temu šta da očekuješ, ako naletiš na ateistu, jer se on, logično, oseća terorisanim ako mu čestitaš Uskrs, te obaveštenje o tome da nipošto ne očekuješ odgovor! Uputstva! Upozorenja! Traktati o nivou povređenosti koju izazivaš u čoveku ako se drzneš da mu greškom, komšijski dobaciš „Hristos voskrese!“ Ili ako si se usudio da ovdašnjem verniku, avaj, napišeš „srećan Uskrs“ umesto dobropoznatog….Au? Pa šta bi to? Te katolici kažu ovako a pravoslavci ovako….U redu, kažu, ali….Ali?
Neko ti poželi sreću povodom praznika a ti ga, umesto „hvala“ izbičuješ bujicom verbalnih brutalnosti jer je, ah, nedovoljno precizno čestitao ili ti imaš potrebu da ignorišeš praznik. Pa ignoriši, ko te sprečava? Baška, slavilo se onoliko i nasred socijalizma i ko kaže drugačije, laže!
Sretnem u subotu komšiju, tako, izlazeći iz zgrade. Udahnem, nasmešim se više nego inače i spremim organ na čestitanje gorepomenutog dana. Ali već otvorenih usta i razrogačenih očiju shvatim, novi smo. Tek šest meseci sam u ovoj zgradi, ne znam ko je ko i, ostanem kao sluđena foka, nekoliko sekundi, razvaljenog lica… Jer shvatim, prvi Uskrs je bio pre nedelju dana, nisam ga srela tad i nisam čestitala, šta ako je on taj i ako ne slavi ovaj Uskrs? A možda ne slavi nijedan, možda je čovek ateista? Možda je nešto treće, četvrto? On vidi da nešto hoću, zastane, jednako se glupo i nemo gledamo još malo i, ja konačno umesto onog započetog, na pola glasa, na pola izraza, na pola ničeg, propištim jedno neodbranjivo euforično i bedno „dobar dan“. Zbunjen, on uzvrati i nastavi ka vratima. Jebiga. Zbunjena sam i ja. Pa baš me vaspitalo!? Ako i ne slavi, na primer, da li je nečija spontana prijaznost, makar koliko nespretna, a ipak nasred zemlje koja u najvećem procentu poštuje neki praznik, stvarno moguće shvatiti kao izliv nepodobštine? Zašto, uostalom, neko ko to i ne slavi ne bi uzvratio dobro poznatim „vaistinu vaskrse“? Da li stvarno treba da budeš vernik, o Bozi, da bi rekao „srećan Božić“ ili „Hristos se rodi“?
Otkad se čestita samo onaj praznik koji i sam slaviš? Da li su presek porodičnog stabla, politički stav ili trenutno raspoloženje važniji od osmeha i dobronamerne, a zapravo pitomo, ljupko površne komunikacije? Da li onda, ni ono „kako ste“ ne treba više pitati kako ne bismo ispali provokatori i zlonamernici, jer je taj kojeg pitate, možda, u neopevano lošem stanju baš tog dana? Za Boga miloga šta nam se desilo? I prolazak kroz zgradu postaje nauka opasna po život!
Kad je tačno postalo važnije kako govorimo od onoga šta govorimo i koje su nam namere? Ako je neko osetljiv na reči, ja sam. Pitajte moju decu. Ali brale, ako ti je do predavanja i bičevanje ima nekih institucija i za to.
Živela sam van svoje zemlje. Nikada se nisam osetila loše zato što su ulice okićene povodom nečega što nije deo mog, ličnog slavlja ili navike. Rado sam primala čestitke za te, nečije praznike i, i sama ih čestitala kao deo dobrog duha i saučestvovanja u radosti! Zar nije baš u tome sav smisao komunikacije i života u nekoj zajednici?
Pošteno govoreći, mrtva trka između ovih koji netom otkrivaju svu kitnjastost sopstvene vere tražeći je van sebe i u gomili vrištećih boja kao ultimativne znakovnosti i ovih, koji su davno rešili da ih ma koja vera vređa! Obrni okreni, napeto je. I sve je postalo nekako naopačke lično. Što bi rekao moj teatralni, mlađi sin kad je bio mali: boktemazoipomazo!
Kada tačno Uskrs postaje lep samo ako je Vaskrs i od kada je Hrist da bi uskrsnuo morao da vaskrsne da biste dobili odgovor od nekoga? Ma sve znam…ali… Čemu? Čudna smo, mi ljudi, sorta. Nema čina koji ne možemo da uprljamo i ushićenja koje nećemo pljunuti.
Elem, zamislih se naknadno o susretu komša- haustor- ja….i o tome kako je osmeh, ma kog porekla, za mene i dalje nekakav mali izliv nepatvorene dobrote, koji treba oberučke prihvatiti i na njega uzvratiti srdačno, bez viška objašnjenja i pohraniti u sebi…i zgrozim se što sam stigla dotle da se od toga uzdržim…Tako, rešena da tu stvar sa sobom raščeprkam, preskočim police, Aristotela i davne mudrosti i uključim komp. Gugl. Ukucam : „dobrota“ očekujući među-teme kao: ljubaznost, dobra namera, ili bar nešto o latinskom korenu reči kao „davanje“…
Na srpskom jeziku, međutim: „Dobrota je grad u opštini Kotor, u primorskoj Crnoj Gori…“ Prva strana. Cela. Pa dobro, nije da nije. Dobrota je božanstveno mesto. Onda ide vremenska prognoza u Dobroti na još dve strane. Pa sajt opštine. Pa hoteli u Dobroti. Do četvrte strane.
A dobrota s malim d? Ona mala, malešna, ljudska vrlina? Ništa, do pete strane. Onda jedan stidljivi citat: „Dobrota je delo ili mentalno stanje blagonaklonog ili milosrdnog ponašanja prema drugim ljudima.” Da li bi to trebalo da znači da i ako nešto ne slaviš a neko ti na mreži čestita, ljubazno uzvratiš, bez viška uživljavanja i nastaviš da ne slaviš? Da, to na primer, znači tačno to.
Da li nečija potreba da deli svoju radost može da bude pogrešna i uvredljiva po sebi? Ne verujem.
Odavno sam uverena da se svi Bogovi stide ionako većeg dela svojih vernika. Ali čekaj, kakve to veze ima sa ovim? Verovao, ne verovao…U eri površnosti i izvitoperene namere, našli smo da se obračunavamo sa slovima u čestitkama povodom praznika koji, da podsetim, treba da pozove na ljudskost i „ljubav prema bližnjem svome“?
Ne treba Uskrsu da ga ja branim, niti je to tema. I ako ćemo pravo, nisam ni najljubaznija osoba koju možete sresti, još manje sam sklona šarenišu kao stilu u iskazivanju bilo čega….ali radost? Nadam se da će me zauvek radovati, a ne ljutiti tuđa radost, kao i do sada, ma kojom se estetikom služila. Nije li to najmanje što možemo dok smo ovde?
Srna Lango
