U Valensiji je upravo završio Faljas, najveća evropska žurka.
U mesec dana trajanja, kroz Valensiju prođe blizu tri miliona turista, potroši se par tona pirotehničke opreme i zapali na stotine maskleta.
Masklete su umetničke instalacije, koje se pripremaju mesecima da bi se zapalile i tako isterali đavoli iz prošle godine.
Iako su se prvobitno palile samo lutke i predmeti koji su simbolično predstavljali predmet koji je trebalo očistiti od demonskog uticaja, to je izraslo u mnogo više, pa je danas Faljas najveća paljevina umetnosti u savremenom svetu.
Pored toga, vrata velike koride se otvore, pa se na pesku nađu najpoznatiji bikovi i toreadori iz celog hispanističkog sveta, a pokreti zelenih prolevaju goveđu krv po ulicama u znak protesta zbog maltretiranja nedužnih životinja.
Ceo grad se jedanaest meseci sprema za ovaj događaj, a mesec dana Faljasa je nezamislivo ludilo. Stanovnici Valensije su zaljubljeni u svoj praznik i u njemu učestvuju svi. Svaki kvart ima svoj odbor za Faljas, ekipe za masklete, a ulice se zatvaraju i iz stanova iznose stolovi i stolice, jelo, piće, bukvalno se živi na ulici.
Armija čistača svakodnevno čisti ulice, hitne službe i policija dobijaju pomoć iz unutrašnjosti Španije, gradski prevoz i sva javna mesta su toliko opterećeni, da dobar deo stanovnika Valensije u to doba uzima godišnji odmor i beži u planine.
Ovogodišnji Faljas je završen, ali će priča oko njega trajati do sledeće godine.
– Kako ti se svideo ovogodišnji Faljas? – upita me penzionisana zamenica zamenika predsednika Izvršnog odbora za organizaciju Faljasa u mom kvartu.
Kažu da je ona nekada bila jedna od najlepših žena Valensije, po licu joj se vidi da je to istina, iako je debelo pregazila devedesetu godinu života.
– Ludilo, – odgovorih.
– Da, da, preterano je, nije kao u moje vreme s ukusom i dostojanstvom. – Danas je to samo jelo, piće i … – reče.
Zna penzionisana zamenica zamenika predsednika da je tu postojalo i nešto treće, ali nikako da joj nadođe.
– A, odakle si ti…? Aaaa, Jugoslavija, znam, znam, lepa je to zemlja, volela bih je jednom posetiti. A, je li i tamo Faljas ovako preteran? – upita.
– I gori, – rekoh. Poslednji je bio pre dvadeset i kusur godina i trajao je skoro punih pet. Toliko se maskleta zapalilo da se nebo crnilo, a o vatrometu da ne pričam! Bio je toliki da su se svi složili da je to najveći vatromet u novije vreme u Evropi.
– Iju, – začudi se ona. – Pa, kako ste prošli s prevozom, je li metro radio? Jesu li i kod vas pokreti zelenih prolevali krv na ulice?
– Ma, sve je bilo blokirano, niko nigde ni tamo, ni ovamo, – rekoh. – A, krvi je bilo u potocima. Pokreti zelenih, plavih, crvenih i raznih drugih, premazanih svim mogućim bojama.
– Iju, iju, – nastavi se ona iščuđavati. – Onda je bilo puno stranih turista? Jesu li bar ostavili nešto para?
– Koliko ti duša hoće, sa svih strana sveta. Samo, ono para što su doneli, to su i potrošili, a nama ostavili da za njima čistimo smeće.
-Jest’, jest’, tako i nama čudo ostave. Nego, koštalo je to? – upita radoznalo.
– Uf, da koštalo… Preko dvadeset godina plaća se taj vatromet, a i još toliko će, – odgovorih.
– Iju, iju, – opet će ona. – A, ja mislila da smo mi raskalašeni i rastrošni, kad ono, vidi vas! Ako, ako, dok je na svetu ljudi, biće i budala i vatrometa, – reče penzionisana zamenica zamenika predsednika Izvršnog odbora za organizaciju Faljasa u mom kvartu i produži ka tržnici da kupi salatu.
Daliborka Kiš-Juzbaša
