(ili daj da kažem nešto o sebi)
Kad sam napisala svoju prvu knjigu 1993-e drugarica moje mame me je pitala oduševljena “stilom u duhovitoscu”, da li mi je pomagao tata (pisac i prevodilac Aleksandar Saša Petrović)? I sam moj tata (muškarac) večito se išćudjavao mojoj pameti …a kad god bih ga u životu nečim naljutila imao je običaj da me naziva “starletom” Muškarci, a i ružne žene imaju jednu lošu naviku proizažlu iz čcaja zbog uspeha i pameti lepotica, naviku da ih promovipu u glupače, a priori.
Lepim glumicama se u većini slučajeva osporava talenat, a i redje im se daju šanse nego karakternim rugobama.
Biti lepa zena često je hendikep. A vicevi o plavušama naročito raduju nosate crnke i macho tipove kojima ili fali nesto u gaćama ili u glavi. Uostalom lepe žene mogu da se vide jedino na ulicama siromašnih gradova , jer su u metropolama lepotice na vreme unovčile svoju lepotu.
Elem, kad sam počela da se bavim pisanjem i kad sam videla da to pleni, da se moje knjige prodaju i rasprodaju, pomislila sam da je možda bilo bolje da u prvih nekoliko izdanja pronadjem neki pseudonim. Da se zovem recimo Gvozden Tosev. Da čitaoci pomisle da sam muško…I tek kasnije kad knjige postignu uspeh da priznam: To sam ja, Jelena Tinska.
U jednoj od svojih knjiga napisala sam misao koja je stala rame uz rame sa mislima velikih filosofa i mnogi od onih koji su čitali tu knjigu su je zapamtili, zapisivali ponavljali, ali samo iz jednog jedinog razloga: zato sto sam ja napisala da je to rekao Kjerkegor!
Tako jednog dana, ja sam počela da pisem za “Blic”. I kako je moje pisanje odmicalo, komplimenti su postajali sve žešći. Čak su me zamolili da za jedan od NIN-ova napišem neki tekst, sto je meni “lepoj plavuši” nateralo suze u oči.
Medjutim, dogodilo ni se nešto zaista neverovatno. Posle jednog mog članka u “Blicu” jedan uvredjeni gospodin o kome se radilo, a kako moj siroti tata više nije medju živima, ne verujući svojim očima dok je čitao moje apsolutno argumentovano stivo dosao je na ideju . pošto je on pobornik teorije o plavušama, da ja nikako nisam mogla biti u stanju da napišem dotični tekst i grozničavo tražeći u mom inače veoma tajnovitom okruženju, pošto prezirem exponiranje u javnosti “pisca mojih genijalnosti” okrivio je nikoga drugoga do vlasnika zaista impozantne sive mase, glavom i bradom Matiju Bećkovića!!!
Tako sam napokon mogla da odahnem. Jer ako mene, onosno moje pisanje, neko može da poredi sa do bola obrazovanim muškarcem, onda za mene vise nema zime . Nisam glupa! Vau. Mogu dakle i dalje da budem plava. I ne treba vise da se pravim ružna da ne bih uvredila nekog mediokriteta.
I to nije sve taj gospodin je zamislite, ne hoteći da se sa mnom javno sukobi, što naravno ne bi bila borba petla i kokođke, več borba za lični stav pojedinca na osnovu pola i iskustva, napisao pismo u svoju odbranu ali kao bajagi pravecć se da je on neko drugi, zapravo neki naljućeni čitalac i potpisavši se sa Gvozden. Kad sam to videla bilo mi je žao sto dotični Gvozdo nije napisao svoju adresu da mu posaljem neke svoje razgolićene fotke da može u njih da viri sa svih strana i da radi…”sta mu je volja”.
A pre neki dan me pozovu iz jednog ženskog časopisa da me slikaju za naslovnu stranu i za pet strana u boji uz propratni tekst o mom modnom stilu. I meni se digne kosa na glavi. Kakav modni stil? Da oni lepo udju u moju kuću da se presvlacim po sobama? Da neko zadire u moju intimu?
Osim toga ne pamtim kad sam poslednji put sebi nesto kupila kad se ubih da skupim pare za potrošačku korpu i kad se još uvek ne usudjujem da uključim grejalicu u oktobru nego čekam da temperatura padne ispod nule. Pošto se plašim kako ću da plaćam struju. Zato zaista mislim da je sramota producirati je po časopisima i stajati na muku gladnima i bednima.
A osim toga, taman sam dokazala da nisam glupa. Gde ću sada da se kezim sa naslovne strane? Pa onda Jovo nanovo.
Ono što me dakle sekira, a zapravo ne bi trebalo, je sto vrlo često, kad je lepa žena kolumnistkinja, i pored toga sto napiše dobar tekst, vecina forumaskog auditorijuma krene na njenu ličnost uvredama .Potpuno se udaljivši od teme teksta, anonimusi počinju da je prozivaju, uglavnom neprovereno na sve moguće načine, počev od godina, preko izgleda, pa do broja, muškaraca, o kojima nemaju pojma, ali recimo predpostavljaju da ih je moralo biti na hiljade.
Veoma retko se dogodi da tako prodje muški kolumnista.
Ukoliko ste recimo u svom životu bar jednom bili u vezi sa mladjim muškarcem, svi krenu da se svojski trude da od vas naprave pedofilku kurolomku?. Da li je moguće da baš ništa nije važno osim tuđeg sexa, naročito ako se o sexu uopšte ni ne radi?
Evo ja sam napisala svoj prvi roman. VILHELMINA. Mislim i bez lažne skromnosti, znam da je odličan. Da je zanimljiv i redak i da se ispod njega potpisao recimo Momo Kapor već bih bila na svim televizijama. Ovako, koga zanima knjiga koja nije o muškarcima, kad je već pisala žena. Moja prva knjiga je podigla prašinu prvo zato što su je greškom nazvali SVI MOJI MUŠKARCI, a tek onda se i dopala onima koji su je čitali tražeći u njoj lascivne scene iz mog ‘’bludnog’’ života, misleći da on mora biti takav jer sam plava i još glumica. U ovoj sredini ma kakve kvalitete da imate ulaznica u svet poznatih vam se nalazi isključivo u gaćicama koje zapravo ne treba da nosite. Dve ključne reči koje teba da ponavljate počinju sa P. I sa K. i to je dovoljno za početak. Posle će možda nekoga I zanimati I da li vredite.
I tako odosmo mi u P.M. Jer kad god naša Vlast nešto mulja diže se neka prašina daleko od epicentra malverzacija.
Ili uvodimo Veronauku, dok Slobu na kvarno kidnapujemo u dogovoru sa Karlom, ili rušimo kuće novokomponovanim pevačima, dok gomile eura otete od naroda na kvarno kao za poreze na šta ti ja znam šta sve, bacamo na zezanje oko izbora gomile kandidata, iako dobro znamo da od toga nema ništa.
A narodne kuhinje u kojima gladni ljudi mogu da dobiju dnevno pola vekne hleba i ’’ pasulj bez ništa’’ jer se ‘’nema više sredstava’’ UKIDAMO. U tim redovima stoje penzionisani Profesori, Iiintelektualci koji imaju penzije 14000 dinara. Taman za jednonedeljnu potrošačku korpu.Ili taman za mesečnu cenu lekova nekog ostarelog bolesnika. A časna reč pre mesec dana moj drug se vozio preko mosta i u retrovizoru video jednog dedicu u džemperčetu kako se bacio u reku. Nisam o tome nigde čitala. Ko jebe dedicu. Mora da je bio lud.
Uostalom, u Srbiji, više nego ikad samoubistva su u modi. Padaju sa krovova, mladi, stari, muškarci, žene, po hotelskim sobama se ubijaju. Na svadbama se ubijaju, porodice bivaju cele ubijene, pa se onda ubije i vinovnig, ludaci bacaju decu kroz prozore, šetaju slobodno ulicama, jer ih ima toliko da nema kapaciteta u ludnicama, pa ih onda dopinguju i malo puste na ulice… Sve u svemu, NIKOM NIJE LEPŠE NEG JE NAM, SAMO DA JE TAKO, SVAKI DAN.
A evo blizi se i 25.Maj.. Titov rodjendan. Dan mladosti…
Kad se setim kako sam samo bila ponosna kad sam kao učenica baletske škole igrala na Sletu.
Kad je u zemlji bio red. Kad smo svake godine išli na more. Kad su u našoj zemlji gostovala sva svetska najpoznatija imena iz slikarstva, baleta, opere.. Kad sam morala da dodjem kući do deset. Kad sam sa svojim roditeljima proputovala svet sa crvenim pasošem koji je bio na ceni i kad su nam se svi klanjali i govorili sa osmehom TITO, JUGOSLAVIJA…
Kad je umro TITO, ja sam bila na snimanju filma „Dovidjenja u sledećem ratu“ Žike Pavlovica, u Španiji. Secam se da nas je ambasador pozvao u ambasadu i u tišini nam saopštio: „Tito je umro“.. Svi smo plakali i ja se sećam tog osećanja beznadja i straha od sutrašnjice koje me je obuzelo istog časa. Osecala sam se kao da mi je umro tata i da sada više niko nece stajati iza mene.
I tako je bilo. Tako je još uvek.
Srećan vam dan mladosti!!!
Jelena Tinska
