Foto: novosti.rs
Čekamo zoru da nam svane, bojimo maštom sive dane, dobrotom liječimo tuđe rane. Za kap ljubavi da nam kane, za malo sreće na dlan da stane.
Ovo su stihovi pjesme sa odjavne špice serije „Porodično blago“, koja se reprizira na RTS. Od prvog emitovanja ovog serijala prošlo je 17 godina, a ova se pjesma i u stvarnom životu i dalje pjeva.
Kada će se, najzad, zapevati „Aj, pa pukni zoro“, pitamo za početak legendu našeg glumišta Mišu Janketića, koji u ovoj seriji glumi Gavrila Gavrilovića:
– Ima neka stvar koja se zove realnost. A, realnost u kojoj mi sada živimo liči mi na to da skoro neće biti bolje. Ali, uz pomoć mašte i dobre volje, ljubavi i dobrote koju čovek osvoji, naročito baveći se ovim poslom, u ljudima se iznedri nada da je neminovno da posle noći dođe dan. Ja u to čvrsto verujem. Doduše, zimske noći su jako duge i mi smo još u njima, iako je proljeće. Međutim, proleće se budi i nadam se da ga niko neće zaustaviti.
Poslednja strofa ove pjesme glasi: Moć i bogatstvo stvari su male, ako nemamo blago lično, jedino blago, srce porodično.
– Ne znam ništa važnije u svom životu od moje porodice. Međutim, ja imam proširenu porodicu. U moju porodicu ubrajam mnogo, mnogo uloga koje sam odigrao u svojoj karijeri.
Da li je povratak porodici i smijehu jedno od rešenja u vrijeme ove ekonomske krize i socijalnih lomova?
– Naravno. Ali, nemam ja čemu da se vraćam. Nikad se ja nisam vraćao porodici, jer od nje nikada nisam ni otišao. Ja živim svoj život i sa ovom mojom ličnom i onom proširenom porodicom. One su smisao mog života i glavna potpora te moje nade o kojoj pričamo.
Taj kult porodice kod nas je posebno izražen. Vi znate šta je nemati, pa imati porodicu. U Drugom svetskom ratu izgubili ste oca, majku i brata.
– Na moju „sreću“ ja sam prvo nemao, pa imao porodicu. U jednom periodu rata sam izgubio sve najbliže i dug period svog života bio sam u nemanju. To nemanje sam nadoknadio imanjem. Moja djeca nose imena moje stradale majke, oca i brata. Na neki način sam zaradio više u životu nego što sam izgubio.
Pre 46 godina bila je zabranjena predstava „Kada su cvetale tikve“. Posle toliko polemika i toliko vremena, imate li šta novo o tome da kažete?
– Jugoslovensko dramsko pozorište koje je živjelo na državnim jaslama bilo je na neki način ucijenjeno. Niko nije htio niti smeo da preuzme odgovornost za zabranjivanje predstave. Počevši od Josipa Broza Tita i njegovih satelita. Mada je Broz izjavio da će se te „tikvice nekom olupati o glavu“. Ali je bio toliki pritisak na nas da smo mi kao partijski i „odgovorni“ ljudi iz pozorišta sami morali da ovaj komad skinemo sa repertoara. To je bila perfidna igra koja je pozorište bacila unazad dugo godina. Od tog trenutka smo nosili osjećaj da moramo da se redigujemo.
Izjavili ste da vas je ova predstava koštala više od života.
– To bi otprilike značilo da sam ja posle toga napustio pozorište, izašao iz Saveza komunista i krenuo u Crnu Goru da gajim pčele i ovce. Na neko vrijeme sam se povukao u brda, u đedovinu, u Tomaševo. Odatle sam se vratio posle pola godine, jer je gluma, ipak, moj život. Ali za mene izaći iz pozorišta bilo je ravno izlasku iz života.
Izašli ste iz Saveza komunista, ali mnogo godina kasnije uleteli ste u još jednu političku avanturu.
– Pripisivali su mi da sam bio član SPS, ali nikada nisam bio član nijedne partije osim SK. Gde je zabuna? Trojicu javnih ljudi: Stevu Žigona, Petra Džadžića i mene, iako nismo bili njihovi članovi, SPS je stavio na svoju poslaničku listu. I na sreću nas trojice, nismo prošli na izborima. Meni je posle toga laknulo.
Da li danas kod nas postoji ljevica koja bi se iskreno borila za socijalnu pravdu?
– Mislim da ne. Ako bih sebe nekako odredio, ja sam, ako mogu da kažem, socijaldemokrata. Po mom uvjerenju, to bi bilo nešto najprosperitetnije. Međutim, za tako nešto u našem biračkom telu ne postoji dovoljan broj glasača. Ili, možda bolje rečeno, nema ko da vodi tu partiju.
Vi ste jedan od malo intelektualaca koji ne kaže da ga politika ne interesuje.
– Malo mi je „pun prsluk“ intelektualaca i umjetnika koji imaju nekakav otpor prema politici. Ne shvatamo jednu stvar – da su političari ljudi koji su ventil, valjali ili ne, mi prema njima praznimo svoje frustracije i nedostatke. Nismo svesni ni svoje nemoći da nešto uložimo u novi život. Nije istina da su svi političari glupi i pokvareni, kao što nije istina ni da su svi policajci glupi i pokvareni, niti svi bogataši lopovi. A takođe nije istina da su svi naši intelektualci pošteni, dobri i časni.
Dakle, neke stvari moramo raščistiti sami sa sobom.
– Tako je, a krajnje je vrijeme, jer nam napretka bez toga nema. Moram da kažem da svi ljudi koje biramo liče na nas. A „tikve procvetaju kad-tad“.
Kažu, ljubav za ljubav, a sir za pare. Nebojša Dugalić voli glumu, ali hoće da ode u inostranstvo jer ne može da prehrani porodicu. Šta biste vi uradili da ste na njegovom mjestu i u njegovim godinama?
– Svako ima slobodu da odabere život kakav mu odgovara, u svom interesu i interesu svoje porodice. Nebojšu cijenim i veoma mi je drag kolega. Ali, Dugalić može na nos da pada od posla, nemajući vremena da živi a kamoli da se posveti porodici, ali ne može da zaradi dovoljno novca, jer su glumačke zarade mizerne, kao što su, naravno, i u prosvjeti, zdravstvu… Lako je meni, sada. Da sam u njegovim godinama nisam siguran šta bih uradio. Mnogo je lakše bilo meni da odgajim četvoro djece, onda, a Nebojša ih sada ima petoro. Od države sam dobio stan, a on grca u dugovima i „švajcarcima“. Imao sam mnogo veće honorare, bio sam i ja profesor i tezgaroš, glumio na svim medijima i imao odgovarajuću nadoknadu. A šta će on da radi, ja ne znam.
Mladi se žale da je sada mnogo teže, a vi ste rekli da je u vaše vrijeme bilo trista puta gore, kada je zabranjena predstava „Tikve“, nego sada…
– To sam rekao kada sam mislio na slobode. To vreme bilo je mračno i neuporedivo gore nego što je sada. Ali, što se tiče egzistencijalnih prilika, ono vreme je bilo neuporedivo bolje. Samo što mladi ljudi ne pamte moje vrijeme, a ja pamtim moje vreme, a živim i njihovo.
Dugo ste, dugo glumac, gdje crpite energiju?
– Imam urođenu energiju. To je dar koji mi je podaren rođenjem, sa nešto malo talenta. Sve što sam stvorio, stvorio sam tom energijom, koja i dalje živi u meni. Još uvek sam aktivan i ne dozvoljavam sebi da pokleknem.
Koji su vam planovi?
– Nema čovjeka na svijetu koji je završio sve moguće poslove koje je planirao. To se neće desiti ni sa mnom.
I za kraj, da se vratimo početku: šta nam valja činiti da nam bude bolje?
– Kako bih ja bio srećan čovjek kada bih znao odgovor na to pitanje!
Izvor: Ivan Lovrić novosti.rs
