Foto: radiosarajevo.ba
Ko je bio Mika? Šta je bio Mika? Mika je bio jedno neponovljivo čudo. Kad je pio, pio je, kad je uživao, uživao je. Ili, bio je slikar, novinar, filmadžija, i prije i poslije svega hedonista, boem i pjesnik. Rođen je 14. marta 1932. godine u Mokrinu, tu završava osnovnu školu. Gimnaziju pohađa u Kikindi, završava je u Pančevu, a onda prelazi Dunav i upisuje se na Beogradski univerzitet. Radio je Mika mnogo toga i sticao iskustvo, bio je mornar, zatim je radio u dječijem pozorištu! Bio je novinar, filmski stvaralac, ali svuda je sa sobom nosio svoj Mokrin gdje je proveo djetinjstvo i zbog toga čitav život ostao dijete. Djeca su ga voljela i on njih. 24. juna 1986. godine Mika je napustio ovaj svijet, ali ne i nas. Za svog, ne baš dugog života, nagrađivan je značajnim nagradama, ali ni približno koliko smo mi nagrađeni Mikom. Ako me pamćenje ne vara, sad davne sedamdeset i sedme godine, na Kolarcu u velikoj sali bilo je književno veče. Nikada ni prije toga, a ni kasnije, nisam imao priliku da vidim i čujem toliko velikana pisane riječi na jednom mjestu. Ne usuđujem se da nabrajam, izostaviću ili pridodati, jer sjećanje je varljivo. Nizali su se, jedan za drugim, kao niz najboljih bisera. Atmosfera je bila nevjerovatna. Činilo mi se da niko ne diše i da su se svi pretvorili u jedno veliko uvo. I na red dolazi Mika, sa svojim baritonom! Prvi put sam čuo da kazuje Vojvodinu, grmjelo je sijevalo, a sve bilo mirno kao njegova Vojvodina! Aplauz je bio neviđen, dug. Dug i jak. Takva salva aplauza jedino se mogla čuti kada je govorio Tito! Poslije njega Desanka, Velika Desanka, u svemu velika i skromna, kaže: „Šta vam ja mogu reći posle Mike?“ Imala je Desanka šta da kaže, ali mi je ostalo urezano to koliko su svi voljeli i poštovali tog vječitog derana Miku. Ili je htjela samo da mu uzvrati, jer Mika je na jednoj pesničkoj večeri rekao: „Ja nikad nisam napisao prvu pesmu, ja sam napisao drugu pesmu, a prvu sam prepisao od Desanke Maksimović!“ Bio je „kukavica“, poslije kliničke smrti vratio se bez onog iskustva sa svjetlošću. To niko ne zna, to je tajna za bezvremene prostore i, tragajući za tim, bio je veliki najveći. I kako “još šašav leti i živi u našim dušama“!
Vojvodina
(I)
Vjeruju vo jedinu vo jed i vo inu
ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj , veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu,
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše,
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova,
sva toržestvena i rožestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico, zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš,
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.
(II)
Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je brali i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
belu od jaganjaca, crnu od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara,Sombora i Segedina,
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
(III)
Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rđaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće. A grobovi najveće planine.
Na usni tamjan i nafora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećarca i truli od opela.
Jao ravnico! Jao krtico! Jao bezglava tico!
Jao sve moje nesito i ponosito i napito!
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao Vojvodino – gladna godino, i Vojvodino – dugo!
Širok dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče naš u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.
(IV)
I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku sa tuđim barjacima pred četama.
K. u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
(V)
Lete nad Fruškom gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nakomovani paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća.
Jao ravnico! Jao česnico! Jao vodo i travo!
Jao sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao žuto od snopova, od mrtvaca, od sunaca i od sveća!
I jao šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodinu, od plača, od đubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče!
I svi mi na sramotu liče! I svi mi na boga liče!
(VI)
Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun.
Nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od đinđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako – žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madžarski, totski, vlaški,
makedonski i lički preko dalekih njiva!
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam.
Priredio: Rajko Dulović Karlo
Izvor: knjizevnicasopis.com
