Nikada se nikakva umetnost nije razvila od zagledanja u oči publike, nemilosrdne, ili bilo kakve druge. Možete se odreći sebe i postati ogledalo Boga, Prirode ili Čovečanstva, ali ako pokušate da se ogledate u očima publike — teško vašoj umetnosti.
Ezra Paund
Oktobar je nekada bio mesec knjige. A i sada je, ali na jedan sasvim drugačiji način. Shodno pomenutoj distinkciji koja nije samo moj lični utisak, čini mi se da bi vredelo napraviti paralelu između tog nekad i ovog sad, a to bismo možda najbolje učinili ako se poigramo rečnika u koji ćemo uneti neke najosnovnije pojmove vezane za književnost.
Roman
– nekada, zahtevna književna vrsta, obimno delo u kome su opisivani događaji i davani kompleksni odnosi među likovima, a po žanrovskoj odrednici romani su mogli biti biografski, autobiografski, istorijski, kriminalistički, ljubavni. Imali su kompoziciju, koju su činili zaplet, kulminacija i rasplet.
– danas, prozni tekst dužine od sto pedeset do dvesta stranica, u kome se najčešće iznose opsceni detalji iz sopstvenog života, kao i banalnosti i seksualne avanture, a po žanru su ljubavni trougao, wannabe bukowski, osvetoljubivi žanr (pokazaću ja vama čija majka crnu vudu prede) i ostali.
Recenzija
– Nekada, kritički, objektivan i stručan prikaz književnog dela iza kojeg je svojim ugledom i čašću stajao recenzent, ličnost od akademskog, ili literarnog formata. Recenzije su i tada najčešće bile povoljne po autora, ali treba uzeti u obzir da je sama činjenica da je uredništvo neke izdavačke kuće odlučilo da štampa književno delo, već, eo ipso, predstavljala jednu vrstu recenzije.
– Danas, najčešće hvalospev autoru iz pera kritičara (propali pisac, profesor književnosti s malom platom, prijatelj autora) koga angažuje izdavač, ili sam autor. Evo jednog primera kako možete napisati recenziju nekoj od danas tako popularnih spisateljica. Ime spistatljice i romana možete menjati po potrebi.
Čitalac koji se prvi put suoči sa romanom ……. ……….-……… „…………….“, teško može da se otme utisku da je u pitanju delo koje pomera pomalo „zacementirane“ granice naše savremene proze. Sve je u ovom romanu drugačije; od neobičnih, koncentrisanih metafora, koje naizgled stvaraju prezasićen rastvor emocijama nabijene atmosfere, pa do sintakse koja deluje kao jezički tektonski poremećaj. Ali, nikako ne treba pomisliti da je priča, koju svojom suvereno-samouverenom naracijom spisateljica vodi od samog početka do kraja, nešto poput fantastičnog realizma. Ne, priča je surovo naturalna, a rečenične konstrukcije su neverovatne, nadrealne i samo naizgled, nerealne. One su, u stvari, slika koju vidi sveprisutno oko svemogućeg pripovedača; oko koje je ponekad fokusirano, ponekad razroko i vidi kao kroz blur efekat, ali je ipak prodorno poput skenera.
Moglo bi se reći da je ovaj roman mešavina britkih, ogoljenih dijaloga („Lujko jedna, tako si seksi!“ „Šenlučiš kao šesta lička!“ „Lažeš kad zineš!“, „Puši kurac, budalo!“, itd.) i do nadrealnosti nesvakidašnjih metafora („uzburkana kost ispod viseće ruke“, „pošumljena visoravan koja prekriva njegov mali mozak“ itd.) Sve je to u skladu sa fragmentarnošću, rascepkanošću ovog teksta, koja najviše podseća na delove sećanja bačene na papir u sirovom obliku, ko zna kad, da bi se na kraju od tih fragmenata stvorila konačna slika.
……. ……….-……… nastavlja tamo gde su zastale druge naše spisateljice koje su često robovale svom obrazovanju, ili s druge strane, potrebi da budu urbane ili komercijalne. Književni izraz ……. ……….-……… nesumljivo je krik varavarogenija koji se poput feniksa izdigao iz pepela socijalnog dna do poetike svakodnevnog, koje nije (nužno) i trivijalno. Svakodnevno i jeste naš život, a samo autori obdareni posebnom moći zapažanja, u stanju su da slikovito i snažno opišu te dosadne minute (koje svi mi svakodnevno trošimo) na jedan drugačiji način. Jedan od tih autora svakako jeste i ……. ……….-………, spisateljica koja gotovo opsesivno-kompulsivno pretvara banalnost životne svakodnevnice u alegoriju višeg reda.
Roman ……. ……….-……… “………………..” biće čitan u svim društvenim slojevima. Čitaće ga i domaćice i univerzitetski profesori, jer u njemu ama baš svako može da pronađe po nešto za sebe, bilo da je to sopstveni odraz u ogledalu, za one manje kritične književne konzumente; bilo da je u pitanju slika stanja našeg društva i kulture, za one koji su još uvek u potrazi za paradigmama.
Zbirka pesama
– nekada, kad je još poezija predstavljala kamen temeljac naše književnosti – fundamentalno delo, polazna tačka u stvaralaštvu svakog pisca; nezaobilazna, najčešće prva knjiga svakog autora, iz koje su kritičari odmah mogli da procene njegovu darovitost, njegovo poznavanje jezika, i strast i ljubav prema jeziku; da osete snagu njegovih sintagmi i ritam njegovog srca.
– danas, jadna, ružnjikava sveska odštampana ćirilicom, sa vidljivim odsustvom dizajna na koricama; knjižica koja publici naviknutoj na vizuelni efekat ukazuje na zaostalost, anahronost, ili čak primitivnost autora koji živi mimo sveta u nekakvom kružoku, sa sebi sličnim marginalcima koji ne shvataju „duh“ vremena i potrebu za savremenim ogoljenim izrazom, za krvlju, mesom i eksplicitnošću.
Sajam knjiga
– Nekada čarobno privlačna manifestacija na kojoj smo sretali slavne autore u svoj njihovoj veličini i skromnosti, na kojoj smo mogli da uživamo u njihovim pričama i izjavama, punim duha i mudrosti.
Sajam knjiga, meni je oduvek delovao kao neko mesto koje stalno postoji, ali do njega, eto, mogu da dođem samo u poslednjim danima oktobra, kada rana prohladna jesen smeni miholjsko leto. I tu sam iluziju dugo nosio u sebi, svestan njene nestvarnosti, ali sam voleo njenu romantičnu suštinu i od nje sam gradio svoju sajamsku poetiku. Ipak, i pored te moje fatarmogane o sajmu kao uvek istom, sholastički nepromenljivom mestu kulture, sajam se, iz godine u godinu, u nijansama menjao, baš kao situacija za Orson Velsovim bračnim stolom u filmu „Građanin Kejn“. Primećivao sam ja te promene, ali sam nekako odbijao da priznam da se dešavaju. I, konačno, jedne godine, sajam je bio toliko drugačiji da su u centralnom prstenu velike hale, umesto „Prosvete“, Nolita“, „Bigza“, „Vuka Karadžića“, sarajevske „Svjetlosti“, riječkog „Otokara Keršovanija“, osvanule izdavačke kuće egzotičnih naziva, a na njihovim štandovima literatura kakva je ranije eventualno prodavana na novinskim kioscima. Iluzija je nestala, a moja velika, romantična ljubav prema beogradskom sajmu knjiga, ugasila se.
– Danas, pijaca knjiga, vašar taštine i duhovne nemaštine, modna pista bez sjaja na kojoj ocvale spisateljice, obavijene mirisom pljeskavica, izvode svoj catwalk koji više podseća na hod slonova u porculanskoj sobi, a agresivni moderni „bitnici“ pokušavaju da prikažu svoj „rock’n’roll lifestyle“, dok iza te maske jasno izbija bubuljičava nezrelost i malograđanski prazilukovićki background. Rečju, palanka.
Ali, ne možemo za jadnu situaciju u našoj književnosti kriviti samo isprazne autor(K)e poput, Mateusove, Devićke ili poslednje pojave o kojoj se govori, a koja se predstavlja kao Zorannah. Za ovaj literarni glib u kome plivamo, pre svega su zaslužni izdavači i korumpirani autoriteti, koji prodaju i promovišu osrednjost i smeće kao jedino postojeće stvaralaštvo. Nisu ni neobjavljeni, ili objavljeni a skrajnuti pisci mnogo bolji, jer i sami uglavnom podležu trendovima i trude se da budu blizu mainstreama, samo to čine na jedan pismeniji, duhovitiji i poetičniji način. Oni, međutim, nemaju prođu, jer se navedene distinkcije koje smatraju kvalitetom koji ih izdiže iznad poplave šunda – i ne traže. Traže se ispovesti i tračevi. Da vrca, puca i da se tuca.
Sve ovo još uvek ne znači da negde, iza nekog ćoška, „ne čuče“ autori obdareni istinskom snagom izraza, sa jasnom i konsekventom idejom o delu koje stvaraju, ili su ga već stvorili, a mi, od šareniša kojim nam mašu pred očima, njihova dela nismo pročitali; ljudi koji imaju suštinsku potrebu da se izraze i da čitaocima nešto poruče; ne zbog svojih pet minuta pred TV ekranima, već u slavu književnosti i na polzu pokoljenjima. Podsetiću vas da je jedan naš veliki, možda najveći pisac, bio potpuno skrajnut, poluzaboravljen, star i gotovo bez knjiga u knjižarama, u trenutku kad je komitet u Stokhlomu objavio da je dobio Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.
Pogledajte sad dve fotografije, na kojima se nalaze momci iz različitih epoha, ali u trenutku kada ih je ovekovečio fotoaparat, oni su sličnih godina. Jedna je fotografija pomenutog velikana, za kog ste se, verujem, dosetili da je Ivo Andrić, a druga je, kako bi on to sam rekao, „fotka“, današnjeg našeg najtraženijeg pisca Marka Vidojkovića. Moraćemo, hteli mi to ili ne, svi zajedno da se složimo da slike govore više od reči, i zato, predlažem da nekoliko trenutaka, pre nego što se ovaj tekst bude nastavio, malo kontempliramo pred portretima dvojice naših značajnih autora.
Na ovom mestu, čini mi se, imalo bi smisla citirati Andrićev savet upućen „mladim i darovitim našim ljudima“, izrečen, doduše, vo vremja ono, kada su mladi ljudi bili željni ovakvih saveta i kada su bili spremni da upiju svaku reč jednog ovakvog autoriteta. Iznećemo ga u formi stihova, baš kako je to učinio Mirko Kovač, završavajući njime svoju programsku knjigu „Evropska trulež“, 1986. godine ovenčanu NIN-ovom nagradom za publicistiku „Dimitrije Tucović“:
„Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema
sebi
pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri
njihovoj oceni,
ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i
velikodušni
mislite smelo i gledajte daleko.“
I sad mi se jednostavno nameće da ostanem kod Kovača i da navedem još nekoliko njegovih citata i stihova iz iste knjige i to iz poglavlja koji se jednostavno zove „Voli knjige“. Oni su takođe upućeni mladim stvaraocima. S tim citatom ću i završiti.
„Glupoj gomili još laska kad im se kaže
da je njihova važnost tolika da poezija,
to utočište osamljenih ljudi i najuzvišenija
od svih umetnosti, bijaše stvorena radi
njihove zabave“,
tako piše Paund u tekstu Stalno klanjanje
pred gomilom.
Voli mnogo knjiga, a više od drugih one
koje teško osvajaš,
pred kojima zanemiš pokorno i svečano
kao kad ulaziš u katedralu.
Voli Augustinove Ispovesti, voli Čoveka bez
Svojstava,
Mesečare, Igru staklenih perli, Doktora
Faustusa, Ulisa,
Napast svetog Antoana, Mrtve duše, Anu
Karenjinu,
Mobi Dika, Krik i bes, Đavolji rečnik, Tako
je govorio Zaratustra,
i neka tvoj spisak na tome ne zastane,
voli umetnička dela, jer ti znaš da
„umetnička dela stvaraju umetnička dela“.
Vojislav Todorović
