Foto: chrismartinphotography.files.wordpress.com
Bauljajući probijenom stazom, što je nekad davno i put bila, naiđoh na ne`akvu kamenu plohu, koja se caklila uglancana na avgustovskom suncu k`o ogledalo, izgažena opancima oputašima, a bogami i vojničkim cokulama u proteklim vekovima, zapitah se ima li išta snažnije i tvrđe od tog istog kamena, kamena svedoka, nemuštog za onoga što neće da čuje, a ipak tako razgovorljivog i jasnog za svakoga ko hoće da zastane, da ga pogleda, da ga priupita…
Kamen k`o kamen, svuda ga ima, razbacan po polju, po brdima, planinčugama, vrletima, uvek i svuda, stvoren valjda da nam svima muku i radost stvara.
Ako `oćeš parče zemlje… od kamena otmi… pa ga istim tim kamenom ogradi. Videće je svi. Muku. Ne tu muku što iz zemlje niče, već onu… što je ograđuje.
Ako kuću `oćeš gradit`… od kamena kleši. E, onda u njoj ŽIVI. Videće je svi. Prepoznati.
Opet muku.
Al` radosti bez muke nema.
Valjda je zato naš čovek na muku i naučio, navikao. Voli Srbin da se muči i da pati, da bi sreću osetio bar kad sedne, da oda`ne.
Kamen uđe i u pesmu:
„tvrd je kamen za onoga
ko na njemu spav`o nije,
ja se rodih na kamenu,
zato kamen mekan mi je…“
ili…
„oj konopljo rasla na kamenu,
ti si mene obukla malenu…“
Hodam po onim pločama, složenim po nekom valjanom redu, pa dođem do neke uzbrdice… pa nizbrdice… pa opet nanovo uzbrdice… pa mi na`um padne glupo pitanje:
“Kako dijete i nauči `odati po ovom lomikuru od zemlje (kamena).“
Kao neko ko je rođen u vojvođanskoj ravnici pro`odo ko od šale pušten na livadicu ravnu, k`o tek izbrijana nona devojke pred večernji izlazak, buljim u stazu ispred sebe, jer mi rekoše da dobro gledam da ne bi` stao na nešto ljutito i šareno, možda sa roščićem na glavi… E…u…terinu!
Em mi se drob stresa u meni od samoga hoda, em mi sunce frišti u glavu k`o da nema nikog drugog na svetu, (a glava mi povelika), još mi samo „ale fale“ što gamižu svud okolo.
Al` to nije ništa nikom neobično. Ići pognute glave, nositi štap zbog zmija, a pušku zbog vuka i medveda. I aj` sad ti tu živi rođače. Al` živili su i sad žive, navikli i otvrdli. K`o kamen.
Takvi mu nekako i ljudi dođu. Kameni.
Tvrdi od rođenja, k`o da su ležali u isklesanim kolevkama, a znam da nisu.
Pričao mi pokojni ćaća:
„Ležim ja tako kraj prozora, jedan kapak se raskrilio, a zimsko vrijeme. Napolju hladno, snijeg pada, mete… a nije studen. Rijetko kad ti je, sine, u Drvaru studen bila…“
Mislim se ja, ma… zaboravio si ti stari, kakve su zime u Drvaru, al` opet, možda je u pravu, nema studeni dok vetar ne dune, a od Drvara Dunav daleko pa daleko i košava, što se u kosti uvlači, uši probija i ledi suze što ti od hladnoće iz oka prokližu.
Pa nastavlja:
„Ležim ti ja tako, a spolja dopire do mene zvuk bradve koja skladno udara u drvo i kao… uspavljuje me. Bi` ja zaspo, al` ne da vražiji snijeg. Provijava kroz onaj prozorak, pa mi sve na obraze pada i razbuđuje. Ja ne znah ništa bolje… te počeh plakati, vikati, mater dozivati plačem.
Uđe ona, nešto mi potepa, navuče mi biljac do ispod nosa, zakrili onaj kapak, pa iziđe iz sobe. Meni dobro.“
Opet mislim, a… što si plak`o… i što sam ne zatvori prozor i ne pokri` se… majke ti.
A on će meni:
„Pa kako ću sine, kad sam u kolijevci još bio… ni cijelu godinu nisam im`o!“
E, aj` sad ti rođače nešto reci, kad ono pamti kad se ljuljalo u ljulji, il` bar misli da pamti. Ama pamti! Da ne pamti, ne bi znao opisati taj biljac kojim ga je mati pokrivala, svaku šaru i boju na njoj. Da ne pamti, ne bi cijeli život roletne do pola spušt`o kad snijeg napolju pada. Zapamtio on… i to dobro… ko zapisano u “ muzak“, k`o uklesano – u kamen.
