Foto: wikimedia.org
„Ko se seli – taj se ne veseli.“
Kad čujem ovu poslovicu, pomislim koliko je netačna.
Tačna je samo ako se seliš na gore.
Ako se seliš da bi ti bilo bolje, što se ne bi veselio i zapevao. I-haj… sve prst u uvo!!!
E,tako je (pričaju) bilo i tog majskog jutra, okupanog suncem, koje je mirisalo tako lepo kao nikad do tada, kao da je priroda htela silom lepote svoje -da ljude zaustavi, da ih raspakuje, zaveže, da ih rastuži što je ostavljaju, da ih vrati. Kao da je htela da im kaže: “Džabe meni moja ljepota, kad neće nikog biti da gleda u nju!“ Počeše ljudi iz kuća izlaziti, nekako nemo, polako, kao da se iskradaju iz njih. Kao da ih varaju, izdaju. Ljube kamene pragove sve ih milujući i obećavajući da će se kad-tad vratiti njima, nalikujući čoveku što ostavljajući ženu njo`zi se zaklinje da nijednu drugu neće voleti k`o nju. To ti život valjda namesti situaciju, kad te natera da na silu postaneš na trenutak licemer, ali oni to ne shvataše tako, već nekako… kao način da umire savest svoju.
Zaključavaše kuće, a ključeve ostaviše, što pod stre`om, što pod nekim kamenom, svako na neko tajno mesto, koje odadoše samo onima koji ostaju, a koje odrediše da im kuću obiđu i popripaze.
Krenuli su onim putevima, što su kamenom „trč-trč“ popločani, ćutke i bez osvrtanja, sa tek ponekim: “ `aj…`aj polako…“. Valjda su se tako kuražili.
Osim ponekog otegnutog “meee“ od povedenih kozica i kloparanja drvenih točkova, ništa se drugo nije moglo čuti. I tako… od sela… celim putem.
A u „gradu“… druga pesma.
Sve se užurbalo, svi k`o negde idu, k`o da znaju šta će, a u stvari samo idu s`kraja na kraj stanice i pozdravljajući jedni druge, pitajući za zdravlje i (kao usput) gde su se oni smestili, da bi (kao) bili blizu, a ono ustvari, hteli da smeste čeljad bilo gde, jer kad se „utovare“… to je to. Nema nazad. Bilo je tu i organizacije. Smestiše se svi. A onda… naši ljudi… k`o naši ljudi… sakupiše se oko kakve „mučen`ce“, pa nazdravi „za srećna puta“, pa “za drugu nogu“, pa za“triput` Bog pomaže“… pa… kome je još do brojanja. Krene i pesma…
Pričao mi pokojni Đuka:
„Naša ti je pjesma sine, nekako… k`o sašivena za nas… al` na`pako! Evo kako na`pako…“
…Potovarismo čeljad u one vagune, marvu u marvene, a mi, ljudi, stadosmo piti i pjevati. Prvo b`jehu one mirnije, k`o sevdalinke, a posle kojeg kruga „mučen`ce“, počesmo i one naše, prave. Podbačasmo jedan drugog k`o nikad, k`o iz inata, k`o da prkosimo sebi samima i onoj tuzi što nam drob razdire – za rodnom kućom, selom, izvorom, čatrnjom… Riječi same izlaziše, slagaše se u potpuno nove stihove, dotad` neispjevane:
„Oj Krajino, mi te ostavismo, al`te nikad ne zaboravismo! “ E moj sine“, reče mi Đuka “još njesmo ni kren`li sa stan`ce, a već je njesmo zaboravili… To ti je tako bilo, nikom se nije svoje ostavljalo, a svi smo pjevali k`o da smo već otišli. Da ne bi koji prkno vozu okren`o i čeljad kući nazad poćer`o. Ne bi jedini bio… sigurno. Pjevali smo i skivali pjesme kojima smo se kuražili, a ustvari se sve kidalo u nama od tuge i čemera, al’sine moj… pjesma je ispjevana kako je otpjevana i po njoj mora biti! Jes’ me razumio?“
E,moj Đuka… tada sam ti rekao da jesam, ali sam te slagao. Razumio sam te tek onda kad sam sazorio, kad sam se zapit’o ko sam… što sam… jedino sam uvijek znao – kako sam.
Da si živ, volio bih sjesti s’tobom, da ti kažem kako sam baš zbog te naše “izvrnuto sašivene pjesme“ nagreb’o u životu, kol’ko o’š puta.
