Foto: wikimedia.org
Mili Bože moj, Božiću dragi… Koliko sam voleo zimske raspuste kao dete.
Ćaća nas potrpa u auto, mati nakupuje svima-svega i krenemo u naše banatsko selo, meni uvek nekako milo i drago, mnogo draže nego grad gde sam rođen i odrastao. Uvek mi je Ćaćino i Đedovo bilo više“moje“, nego ono što mi je stvarno trebalo biti „moje“. Za to drugo, imam decu… pa nek’ oni vide šta će s’tim…
Ulazeći u moje selo, koje je svake godine u ta doba bilo zatrpano snegom, (znaš-to je ono belo,što pada sa neba), kao da sam postajao nekako slobodniji, radosniji, svoj. Pošto je samo glavna ul’ca bila „svaltirana“, Ćaća je uvek do naše, “Prve ul’ce“ (tako su je uvek svi zvali, iako je imala naziv nekog partizanskog „komadanta“) – vozio „trotovarom“, koji su napravljeni mnogo pre nego što su asfaltirane sve ulice u selu…
Pošto su izdaleka ugledali naš auto, mnogobrojna moja braća i sestre što su se igrali na ulici, utrčavali su u svoje kuće da obaveste sve da „DOLAZI ĆIĆ“!!!
Obučeni u kožune, koje su svi uglavnom podobijali kao radno odijelo u zadruzi i na“mašinskoj“, sve tetke, tetak, strina i moj najstariji ćić su nas dočekivali ispred „naše“ kuće-kuće u koju ih je moj Đed doveo te neke, tad-ne-tako-davne „četeresšeste“. Deca su bila najradosnija.
Priča moja sestra Slađa:
“Voljeli smo mi sviju vas, al’ nekako brate moj… tvoju majku, a moju ujnu ponajviše. Ujaka smo se svi zbog nečeg bojali, vra’ zna zašto, kad nikad nikom od nas nije reka’ ni – „pomak’ se tamo“, tebe i sestru smo gledali isto ka’i nas, al’ je ujna bila za nas djecu -najvažnija i najvoljenija. A znaš li zašto? Zato brate moj što ujna nikad nije došla, a da svakome od nas djece nije donjela po čokoladu i kesu bonbona! I to ne one brezvezne šećerne table i svilene bonbone što se mogle kupit’ kod Muse u „slaćkari“, već prave… Galeb, Braca, Seka, Najljevše Želje i Kiki i Bronhi.
Ujna nikad, ali baš nikad nije došla da nije donjela i još ‘iljadu n’akih andrlja za obući nama djeci i zato smo je najviše voljeli, al’smo se uvijek pitali… o’kle to-ujna… pa nas tako voli i poštiva?“
Ne znaju deca.Ja znam.Pričala mi ona:
„Sine, naša je kuća bila prepuna siročadi, moje braće i sestara od tetaka, stričeva i ujaka koji su poginuli i pobijeni za vreme rata, pa je njihovu decu moj „tate“ prigrlio sebi i dizao ih kao svoju rođenu decu. Ja sam bila najstarija među njima. Jednog dana, tada sam imala 10 godina, u našu kuću je u posetu došao moj, mnogo stariji od mene, brat od ujaka, ali taj put ne više sam već sa ženom, koju smo jedva čekali da upoznamo. To je za nas decu bila atrakcija… pazi-snaja nam došla u kuću! U jednom času je sa štaniclom u ruci izašla na dvorište i pozvala nas decu da nas počasti bombonama koje je donela. Ja sam uredno stala u red, bila sam peta, šesta…
Delila je svakom po nekoliko bombona,onih šarenih… “svilenih“. Mislim da su mi oči „ispadale“ od želje dečije, a srce htelo da iskoči od ljubavi prema toj prelepoj ženi, koja je usrećila sve nas uvek željenim bombonama. Stigla sam i ja na red, pružajući svoje dlanove pred nju… “TEBI NEMA, TI SI VEĆ VELIKA,AJ’DALjE“, viknu ona na mene i pruži pregršt bombona mojoj, ne mlađoj, al’ upola sitnijoj od mene sestri od tetke. Otrčah u donje dvorište, popeh se u kotarku i zaplakah uz teški, dečiji, “izdubineduše“ jecaj. Kako mi je bilo, veruj mi sine, dođe mi sad da zaplačem sama za sobom. Kidalo se sve u meni ne shvatajući zašto mi se to desilo.
Otplakah ja tako, al’ ne zadugo, jer se trgoh… i opsovah (tiho za sebe) snaju slično kao što sam popa na mome krštenju, kome sam (pričali mi mnogi) rekla: “sta me piskas…pi’da ti matejina“ i zaklela se da nikada neću biti kao ona. I nisam bila. A ona, snaja, mi „otpade od srca“ – za vjeki vjekova…
Još sam se zaklela, tako malena da ću jednog dana postati i biti-najbolja snaja na svetu“.
I postala je… I bila je… I još uvek je… Bogu dragom hvala.
Tu zakletvu nikad zaboravila nije i uvek je nosila u svom srcu, kao uklesanu u kamen, iako joj je srce svakakvo, samo ne kameno.
Svedočiće svi…
