Gradovi se pod najezdom stanovništva šire, razvlače i tegle, kao creva.
I na kraju, ostanu tako razglavljeni, razlabavljeni, razbacani po udaljenim brdima, ili dolinama. Sa kućama, koje, kako odmičete, sve više pokazuju odsustvo utemeljenosti rafinmana svojih vlasnika u bilo kakvoj akademskoj tradiciji; sa stovarištima, auto-servisima; proizvodnim halama; sa baštenskim rastinjem neprimerenim podneblju, ali i sa zavičajnim šljivama i breskvama…
Gledam sve to, dok svojim automobilom prolazim jednim takvim predelom u želji da izađem iz jednog grada, i taj prizor me guši, ostavlja na mene mučan utisak. Na kraju dolazim do zaključka da bi mi prilikom dužeg boravka među tim istegnutim ligamentima predugih udova grada, samo nebo moglo poslužiti kao uteha; i to ne nebo u religijskom smislu, već doslovce pogled u nebesko plavetnilo i igru isparenih mora na njemu… (A onda bih već nekako izašao na teren transcendentnog, jer svako ko je nekad pokušao da, makar malo, u igri, bude mistik, dobro zna da se u formama oblaka koje se neprestano, poput džinovskih štapića Ji Đinga, pred našim očima menjaju, može pročitati ceo svet.)
Kad sam, jednom davno, još kao sasvim mlad čovek, boravio u Njujorku, mimo uvida u bilo kakvu literaturu, došao sam na pomisao da hipertrofija grada nije posledica razuđenosti, razbacanosti i nedovoljne urbanističke promišljenosti, odnosno da suština ove anomalije nije u prostorno-planskoj, ili saobraćajnoj sferi. Naprotiv, stvar nije tehničke, već kulturološke prirode; tkivo grada biva zahvaćeno degenerativnim procesom na onim tačkama u prostoru na kojim antitradicijski duh stanovnika nadvlada duh tradicije i kontinuiteta. Od tih neuralgičnih tačaka, pa nadalje ka bregovima i dolinama, više ne pomaže ni najbolja infrastruktura. Ona, svakako, može donekle da ublaži situaciju, što jeste slučaj u visokorazvijenim zemljama i njihovim bogatim gradovima, ali u krajnjoj liniji, rezultat je isti. I što su gradovi duhom i tradicijom bogatiji, ta tačka (ili skup tačaka koji čini zatvorenu liniju; uslovno rečeno, krug), udaljenija je od gradskog epicentra, kog u klasičnom poimanju grada, najčešće simboliše katedrala.
Hipertrofija Beograda
Beograd je grad ozbiljno zahvaćen procesom hipertrofije, iako on, u suštini, spram svetskih metropola, nije naročito veliki, ni po teritoriji, ni po broju stanovnika. I čitava priča ne bi ni bila naročito zanimljiva da skup neuralgičnih tačaka, u njegovom slučaju, ne počinje odmah pošto izađete iz katedralnog zdanja Saborne crkve, a možda već i na samim kamenim stepenicama ispod kapije njene porte. Poslednji ostaci tradicijskog duha kao da su smešteni iza te ograde od kovanog gvožđa, čija koplja sprečavaju da bude narušeno poslednje utočište tradicije. Upravo u toj crkvi počivaju ostaci osnivača moderne srpske države knjaza Miloša i njegovog sina, prvog našeg kulturnog vladara, Mihaila Obrenovića kome dugujemo zahvalnost što uopšte imamo pozorište. A pred tom crkvom, taman da se zaokruži sfera, večni san sanjaju i dvojica najznačajnijih srpskih prosvetitelja modernog doba – Vuk koji je u sebi nosio varvarogenijsku mudrost običnog naroda i Dositej, visokoprosvećeni Evropejac. I baš kao da je samo proviđenje tako odredilo – ova dvojica ostadoše unutar zabrana, da na simboličan način čuvaju tradiciju koje više nema, spojeni u večni kontrapunkt neke nebeske himne koju kao duet pevaju. To bi mogla da bude i Dositejeva „Vostani Serbie“, ali i Vukova azbuka, izgovarana kao dečija brojalica.
I tu u senci, muškog i ženskog tisovog drveta koja sa leve i desne strane kapije sprečavaju prodor besova u zabran – kao u kakvoj Aladinovoj lampi, lebdi zarobljen poslednji dašak duha tradicije Beograda.
Čim, međutim, iskoračite iz porte ove katedrale koja se nalazi u samom istorijskom jezgru prestonice, vi ćete se suočiti sa prvim simptomima hipertrofije Beograda. Već na prvom uglu, tamo gde se ulica Kneza Sime Markovića pretapa u Pop Lukinu, svaki iole pažljiviji posmatrač moraće da primeti prve znage istegnuća gradskih ligamenata; pogledajte, samo, kako se sve rasteže kao žvakaća guma i stropoštava nadole – sa savskog grebena pravo u rupetinu ispod mosta!
I dok budete lagano hodali, udaljavajući se od Saborne crkve, proći ćete vi tu još kraj mnogih prelepih zdanja, među kojima ćete videti čak i nekoliko njih koja nisu uništena onim prepoznatljivim uglastim i nervoznim signaturama kojima na svakom koraku čudni ilegalci ispisuju antitradicijski duh, ili onim ogromnim obojenim slovima prekopiranim iz američkih predgrađa, a koja naša štampa, poetično zove – graffiti. Proći ćete kraj tih zdanja, ali vas ona neće ubediti da pripadaju tradiciji… Ako ste pažljiv posmatrač, lako ćete primetiti nešto izdajničko u njihovom izrazu i u načinu na koji se predstavljaju posmatračima. Videćete i osetićete, ako samo umete da gledate i da osećate, da su ona daleko od zagrljaja tradicije i kontinuiteta i da su na vetrometini, izložena slučajnosti i volji stihije.
Proći ćete i kraj zgrada dvora i osetiti promaju niotkuda koja duva između njih; stići čete i do Slavije, oko koje se, kao oko kakvog besmislenog karusela okreće gomila ljudi, baš kao da ih je nevidljiva ruka, šaleći se sa njima, naterala da se barem jednom dnevno zavrte na toj vrtešci, kako bi, eto, njihova putanja bila još grotesknija… i burlesknija. Ugledaćete, pred sobom i hram svetog Save i njegovu ajasofijsku formu, i iz daljine će ona blesnuti; kada, međutim, priđete građevini, utisak praznine ponovo će vas ispuniti, a čudni stubovi od belog mermera raštrkani svuda unaokolo po parku, ukoliko je vaš senzibilitet fino podešen, izazvaće neprijatnost u vašem želucu; istu onu koju osećate pred svakom drugom preteranošću i neautentičnošću.
I nastavićete dalje, i uvek će vam se činiti da tamo, u daljini, iza ugla, ili u dnu neke ulice koja se nekuda primamljivo spušta, ima nečega, i da ćete konačno negde stići. Ali, tamo ničega neće biti i vi ćete ostati žednog duha, obmanuti zamkama artificijelnosti koja u fragmentima ume tako divno da zablista; žedni, baš kao i svi mi, privrženici i zatočenici tog neobičnog grada, koji nas čitavih naših života zavodi i drži u zabludi da je on pravi grad, a mi pravi građani.
Danas su svi čuli za Gaudija…
Do pre nekoliko godina, retko ko je u našoj sredini znao za Gaudija. Znali su obrazovani ljudi, ljubitelji umetnosti i oni putnici koji u svojoj agendi nose i estetske, a ne samo merkantilne potrebe. U vreme socijalizma, Gaudi nije kod nas uživao slavu; poznatiji je bio, na primer, Le Korbizije, verovatno zato što smo u tom periodu pakovali novo građanstvo u solitere i naselja nalik na lego kockice, ređane po njegovom šablonu, u stanove sa visinom plafona po njegovom standardu – 2,60 m. Korbizije je bio internacionalista, čovek koji je rešavao stambene probleme, a Gaudi katalonski patriota i separatista koji se – krajem devetnaestog i u prvim decenijama dvadesetog veka, kada je sve počelo da se kreće u praktičnom smeru – drznuo da izgradi svoj osobeni stil. Dozvolio je sebi da gradi sa strašću, inspirisan duhom svog naroda, da zida isključivo u Barseloni i Majorci i da čak sedam njegovih zgrada uđe u svetsku kulturnu baštinu UNESCO. (Poređenja radi, toliko lokaliteta na istoj listi ima cela Srbija, s tim što su četiri na Kosovu i svi su, u svoje vreme, građeni sa gaudijevskom strašću, a ne sa korbizijanskom praktičnošću.)
Danas, zahvaljujući narastajućem kultu turizma i društvenim mrežama, i kod nas svi znaju za Gaudija i ponašaju se kao da je Gaudi nešto sasvim normalno; nešto sa čim su odrastali. Poznaju duh Gaudija, baš kao što su „oduvek“, mnogo pre pojave Novaka Đokovića, poznavali duh plemenite igre tenisa. Kad neko objavi fotografije Barselone u kojoj je, u paket-aranžmanu, proveo nekoliko dana, komentari na facebooku, zazvuče otprilike ovako:
„Jaooo, Gaudi! Nešto za moju dušu!“
I dok takve komentare čitam, uvek se zapitam: „A, znate li, vi, Beograđani, za Momira Korunovića?“
Momir Korunović je, poput Gaudija, između dva svetska rata, izgradio osobeni stil, preciznije rečeno u okviru stila secesije, smislio novi srpsko-vizantijski stil, koristeći elemente sakralne srednjovekovne arhitekture vizantisjkog i moravskog stila. Gradio je sa ljubavlju i strašću prema tradiciji, crpeo je lepotu iz lepote vekova koji su prethodili njegovom veku. I naravno da takav kakav je bio – romantičan, anahron i darovit, odnosno nadahnut istim onim duhom kao i katalonski genije – nije bio po volji novom vremenu i novim ljudima što su pravo iz šume banuli u grad. Grad, koji u tom trenutku nije bio naročito veliki, ali su mu tetive i ligamenti bili dovoljno čvrsti da nekako održavaju strukturu čitave tvorevine.
Korunovićevo najlepše zdanje, njegova Casa Mila, zgrada Pošte na Savskom trgu kod Železničke stanice, teško je oštećena u II svetskom ratu, da bi nakon rata bila obnovljena, tek toliko da može da služi svojoj poštanskoj svrsi. Ruglo, nastalo nakon „obnove“ Korunovićeve lepotice, prvo je što već sedamdeset godina vide putnci koji dolaze u grad vozom, ili jednim od mogućih smerova za ulazak u centar, Savskom ulicom. I tako se Beograd odmah predstavi u svoj svojoj čađavosti, musavosti i u, dominantnom i sveprisutnom, antitradicijskom duhu.
Naravno, ne bi bilo naročito logično da su novopridošli ljudi, novog doba i novih svetonazora obnovili Korunovićevo zdanje u njegovom punom sjaju i sa ornamentikom prepunom duha tradicije. I svakako da nisu mogli da prepoznaju da Korunović nije puki preslikač tradicije, već modernista-zagovornik kontinuiteta i, pre svega, veliki umetnik.
Ali, na sreću, neka Korunovićeva zdanja su i preživela u Beogradu, a od najvećeg značaja i lepote su poštanski muzej u Palmotićevoj i Sokolski dom (stari DIF) u Deligradskoj ulici. A ako neki posetilac našeg grada odluči da se uskim stepenicama spusti sa kalemegdanske terase ka Donjem gradu, usput će naići na kamenu jednobrodnu crkvicu sa šestougaoni kubetom prekrivenim ćeramidom, nalik na one male vizantijske crkve kakvih ima u Ohridu, i svuda po Grčkoj. I kad putnik već bude pomislio da je to neka prastara kapela, volšebno preživela vekove i razaranja, i to baš na toj zapadnoj strani brega okrenutoj osvajačima, na ploči koja stoji kraj glavnih vrata, pročitaće da je kapelu svete Petke 1937. godine projektovao arhitekta Momir Korunović.
Dok ispisujem ove redove sasvim sam svestan da bi se hipertofirano tkivo urbane naseobine koju danas zovemo Beograd teško ikada moglo učvrstiti, ali sam istovremeno i ubeđen da bi obnova Korunovićevog zdanja na Savskom trgu ključno doprinela učvršćivanju istorijskog jezgra grada, ne samo zbog estetskog ugođaja koji bi ova lepotica mogla da pruži posmatračima, već i zbog činjenice da bi sama ta obnova predstavljala znak duhovnog oporavka, odnosno rehabilitacije duše drevne prestonice na ušću Save u Dunav.
Vojislav Todorović
