Foto: staticflickr.com
Postoji “ groblja slonova“ u svakom čoveku.Čovek i grob se rode zajedno. Dete kada ga ugleda,otvori usta,zabezekne, a grob vrisne.
Babica kaže: Sinčina! U ocu pukne prangija, a u majci se otkine driher. Onaj koji je prikopčavao matericu za srce. Rašije se na tom mestu,. Kroz rašivak virne oroz, koji je u grudvici baruta spavao. Becne se voda u bunaru, i zamuti sok u zubu zmije. Laste prhnu ko pred kišu. A negde na dlanu ravnice pisne svirala,od čijeg zvuka zatreperi kukurozova svila i žipon neke paorke..
Cigani sa šifonjera i kredenaca skidaju violine, stavljaju ih pod mišku i izlaze iz kuća. Mesečare, Poremetilo im se vreme u plućnim bisaga. Odaju. Tumaraju, i tek ponekad idu… Traže jablan, pod koji će sesti. Tu ima da sviraju ono što nikome nisu svirali, do sami sebi. A i sebi kada sviraju ne razaznaju zvukove. I nikako im u glavu ne ulaze, što to rade, kada im ni dvobanku na čelo ne lepe. A, sviraju, da i štipaljke na na žici nabreknu i pospadaju u travu.
Pričo mi je Cakan Ciganina, da to dođe samo od sebe. Izvire iz pršljenova na leđima, iz kolena, kaplje iz zuba i slepih očiju. Uzbude se rebra pod kožom, od noževa načinjena, pa natanko seku kožu na prsima. Izvlače oputu za bič.
Veli, njemu je neki Ćuća kapelnik govorio, da se to plaća ušur za nečiji grob. Onaj koji se rodi sa čovekom, a otru ga i operu babice zajedno sa posteljicom i sukrvicom.
E, viš, da ti naznačim: Taj grob, to, što tako zovu. To je druga strana na krštenici, ko postava na nebesima. To je ono od čega nam je skrojen kaput pod košuljom i kožom. Nosamo ga de god idemo. Nosimo ga onom mestu zbog kojega smo i rođeni. Život, to ti je pešačenje i teglenje do groba. Nešta se i ućari, stavi se nase, glocne, popije, razbije, ljubi, pogine… Tako ti je to, moj sine.
