Avion kineske vlade sleteo je na beogradski aerodrom. Temperatura u gradu približila se četrdesetom podeoku, a vlažnost vazduha iznosila je 99 procenata. Efekat staklene bašte bio je u punom zamahu; golim okom moglo se videti kako iz rupa u pisti džiglja korov. Čak ni ptice nisu letele. Postrojile su se po krovu aerodromske zgrade i posmatrale šta se dešava. Agenti službe su se užurbano pripremali za dolazak kineskog predsednika, a gardisti su se znojili u svojim svečanim uniformama. Predsednik i prva dama prolazili su kroz špalir i divili se svojoj gardi.
– Jao što su lepi – reče prva dama. – Šta misliš da li im je vrućina?
– Jok, tebi je vrućina – proškrguta neko iz špalira.
– Ko je to rekao? – izbeči se predsednik.
Svi su ćutali.
– Ko je to rekao?
U tom trenutku jedna svraka uzlete sa krova, napravi krug i posra se jednom gardisti po sred grudi.
– Što baš mene? – reče gardista, a ostali se nasmejaše.
– Misliš li da je ovo znak? – upita prva dama predsednika. – Da je Bog poslao pticu da pokaže ko me je zadirkivao?
– Nije Bog. – reče predsednik. – Ta ptica je novo oružje naše službe. Inače, kineske proizvodnje.
Prva dama priđe posranom gardisti i opali mu šamarčinu.
– Sram te bilo, vojniče!
Gardista zavapi:
– Šta je ovo, ljudi?! Šta sam ja Bogu zgrešio?! Što sve na mene?!
Predsednik uhvati prvu damu za ruku i odvede je u stranu.
– Šta to radiš, jesi li poludela?
– Pa ti si mi rekao da je kineska ptica otkrila špijuna…
– Zajebavao sam se, bre. Kako može ptica to da radi…
– Pa šta znam, kineska… – promuca prva dama.
– Pa i produžni gajtan što ga imamo kod kuće u Bajčetnicima je kineski pa me mal’ nije ubila struja kad sam uključio lampu u njega… Nije sve kinesko dobro…
– Nemamo više taj gajtan. Od kad smo renovirali kuću i proglasili Bajčetnike za etno-selo, tamo je sve novo.
– Pa i taj gajtan je bio novi.
– S tobom čovek ne može da izađe na kraj. Da sam znala ne bih ti nikad bila prva dama. Nemoguć si čovek.
– Ti onda nađi nekog drugog presednika. Evo ti Obama… Ako te zavoli, on će da ga skrati, ne moraš da se sekiraš.
– Ju, ju, šta priča mator čovek…
U tom trenutku začu se glas oficira koji je naredio da gardisti zauzmu stav mirno. Iza aviona su izašli kineki predsednik Pre-Ce i prva dama Pr-Da-Da. Predsednik srdačno priđe Pre-Ceu i potapša ga po ramenu. U istom trenutku, nekoliko ljudi iz pratnje Pre-Cea okružiše predsednika, a iz aviona dolete starčić u suknenom odelu sa tradicionalnim kineskim šeširom na glavi. Onako u letu, on ubode predsednika prstom u oko i odlete nazad u avion. Predsednik pade na beton. Nasta pometnja. Pripadnici službe pokušaše da izvuku revolvere, ali beše kasno. Kineski ljudi u crnom već su isukali svoje utoke kineske proizvodnje i držali ih uperene pravo u slepoočnice pripadnika službe.
– Zašto, prijatelji? – zavapi predsednik sa betona.
– Ka-ko zaš-to? Na-pa-li ste Pre-Ce! Tu-kli ste ga!
– Nisam – stenjao je predsednik. – Samo sam ga potapšao po ramenu. Možda malo jače, da pokažem koliko mi je drag…
– Ne ra-zu-me… O-bi-ćaj?
– Pa da, bre, običaj… srpski običaj… kod nas u Bajčetnicima kad nekog voliš lupiš ga po ramenu i kažeš: De si bre, pička ti materina!
U tom trenutku Pr-Da-Da jednim odsečnim udarcem pogodi prvu damu u predelu lopatice.
– De si bre, pič-ka ti ma-te-ri-na!
Prva dama pade na beton koliko je duga.
– To carice! – dobaci gardista koji je dobio šamar od prve dame.
– Ko je to rekao?! – prodera se predsednik sa zemlje.
– Na-zad u a-vi-on! – komandova Pre-Ce.
– Pa šta je sad bilo?! – skoči predsednik sa zemlje. – A železara? A put, mostovi?
– Na-ma naj-ve-ća uv-re-da br-ka-ti nas sa Ja-pan! – reče Pre-Ce. – Mi ne-ma-ti ca-ri-ca…
– Ma ne brkamo vas, ovoga mi krsta. To se samo tako kaže… Znam, bre, da ste vi Kinezi, žuti ljudi… Mi imamo proročanstvo koje je proreklo da ćete vi doći i piti vode…
– Mi ću-li za ra-ki-ja… – reče Pre-Ce.
– Ima rakija, ima, idemo sad odma’ kod mene da trgnemo neku…
***
Predsednik i Pre-Ce su sedeli u udobnim foteljama predsedničkog salona i pili rakiju iz čokanjčića sa likom predsednika.
– Uff, al’ žeže, prava bajčetnička… – reče predsednik.
– Mno-go le-pa ćo-kanj… mno-go le-pa… – zaplitao je Pre-Ce.
– Brate, moj, koji si ti car… pardon, precednik… sutra ću da ti dam orden! Veliki orden, je l’ znaš?
– Ćo-kanj…
– Molim?
– Moj ćo-kanj…
– Uzmi, bre, nosi, ako ti se toliko sviđa…
– Ne! Ja na ćo-kanj!
– Aaaa, ti ‘oćeš sa tvojim likom. Nema problema, će ti napravimo.
Pre-Ce se zakikota:
– Je-beš or-den! Dajjj ćo-kanj!
– Hahahah, koji si ti meni car! – prodera se predsednik i poljubi Pre-Cea. Kineski ljudi u crnom skočiše i potegoše utoke.
– O-bi-ćaj! – doviknu im Pre-Ce.
– O-bi-ćaj – uzviknuše u glas ljudi u crnom i počeše da ljube pripadnike službe.
– Beži, bre, u pičku materinu!
– Be-ži b-re!
Dvadeset minuta kasnije, Pre-Ce se udobno uvalio u fotelju na terasi i rekao:
– Mo-je knji-ge!
Na te reči jedan od ljudi u crnom donese veliku crvenu novogodišnju kinesku kesu sa crtežom majmuna koja je bila puna knjiga. Pre-Ce uze kesu i reče predsedniku:
– Ja te-bi po-klo-nim! Za-kas-ni-o za No-va go-di-na… A-li pr-vo ći-ta-nje!
– Čitanje?
– Mo-je mi-s-li!
– A to. ‘Ajde, čitaj.
Pre-Ce sa blago nakloni.
– Va-z-duh.
– Šta vazduh?
– Va-z-duh je ve-li-ki a-me-ri-ćki pr-dež.
– Hahhaha, i to što kažeš.
– Ni-je sme-šno. Mo-je misl-li. Oz-bilj-no.
– Dobro, dobro.
– Zem-lja.
– Da čujem…
– Zem-lja je ve-li-ka ki-nes-ka pi-ja-ca.
– Tačno, bre! Genijalno! Sve je vaše. I moj gajtan…
– Vo-da.
– ‘Ajde, slušam…
– Ja že-dan.
– Ti si, bre, k’o Konfucije. Mnogo dobro misliš.
– Ja že-dan!
– Čuo sam. Sviđa mi se.
– Že-dan.
– Čujem, nisam gluv!
– Žedan sam bre, pička ti materina! Daj mi malo vode!
Tog popodneva, predsednik i Pre-Ce sedeli su u salonu i pili kafu, uz koju su bile poslužene vanilice.
– Jedi, moja žena ih je pekla, mnogo su dobre – reče predsednik. – Nego, jesi li video ti kako je lepa Srbija?
– Ni-sam. Sa-mo so-ba.
– Ali, video si iz aviona.
– Aaa, ja sam vi-deo za-mak Dra-ku-la! Mno-go le-po! Stra-šno!
– Ma, ne, to je bila Rumunija… Srbija se sprema za žetvu. Mora da si video žitna polja… Veliko…
– Aaaa, be-lo, be-lo…
– Ma, jok, bre, žuto…
U tom trenutku umeša se jedan od pripadnika službe:
– Kapiram, šefe, da on traži belo, ili žuto… nije frka, imamo i jedno i drugo…
– Ćuti, bre, ko te pita! – reče predsednik i okrete se ka Pre-Ceu. – Nije belo, nego veliko žuto polje…
Umeša se kineski čovek u crnom:
– Ob-la-ci…
– Aaaaa – uskliknu Pre-Ce. – Ob-la-ci su to bi-li… Ja sam vi-deo ob-la-ci…
– E, jebi ga – reče predesednik. – Baš sam baksuz. Ali, veruj mi, žetva se sprema. Ima dosta pšenice i za vas. Prodaću ti koliko god hoćeš, vrlo jeftino.
– Jef-ti-no – reče Pre-Ce.
– Skoro džabe. Veliki posao. Veliki prijatelji – reče predsednik i krete da potapše Pre-Cea, ali se suzdrža. – Posle će moji ljudi da pokažu tvojima detalje. Je l’ dogovoreno?
– A ćo-kanj?
– Čokanj ću da ti poklonim. Sto čokanja!
Pre-Ce zapljeska rukama.
***
Te noći, oko dva ujutro, neko je lupao na vrata predsednikove spavaće sobe. Predsednik je u tom trenutku hrkao i sanjao nepregledna žitna polja majke Srbije. Osmehivao se i nešto mrmljao. Prva dama poče da ga drmusa.
– Precedniče, neko lupa!
Predsednik se pridiže.
– Ko je to u pola noći?!
Ustade i otvori vrata. Bio je to njegov sekretar. Delovao je uzrujano.
– Izvinite, predsedniče, ali propali smo… Kinezi su odbili posao sa žitom. Kažu da hleb nema prođu u Kini… Tamo svi jedu pirinač…
Predsednik se lupi po čelu.
Nešto kasnije, on je sedeo na ivici kreveta i mrmljao:
– Propali smo… Sve nade sam polagao u to žito… Sad će opet da me razvuku u štampi i za lažnu diplomu i za sve… Pa kako, majku mu, ne jedu hleb, kad smo onda, kad smo bili u onom kineskom restoranu, jeli vruć taze hleb?
– Eh, to… – reče prva dama. – To se ne računa…
– Kako se ne računa? Pa to je bio kineski restoran…
– Jeste, ali hleb sam ja ponela u cegeru… Kupila ga kod Goranaca na ćošku…
Predsednik skoči.
– Pa što, sunce mu jebem?!
Prva dama slegnu ramenima.
– Čula sam da u kineskom ne drže hleb, a znam kol’ko ti voliš da umočiš, pa nisam htela da dozvolim da ga u restoranu tražiš… da se ne izblamiramo.
Predsednik sede na ivicu kreveta, zaroni glavu u ruke i zakuka:
– ‘Leb ti jebem i čokanje i Kineze i žute ljude ti jebem, da ti jebem!
Pogled mu pade na novogodišnju kesu sa nacrtanim majmunom. Na trenutak mu se učini da mu je majmun namignuo.
– Sipali su mi nešto u rakiju – promrmlja on.
– Jesu, jesu – reče prva dama. – I poslali su majmuna kineske proizvodnje da te špijunira.
Vojislav Todorović
