Sedim ovde, u svom dvorištu, staroj avliji, na mojoj Čuburi – evo već skoro pola veka; sedim i gledam kako se svet oko mene menja… A istovremeno se i ne menja.
I baš je čudan taj, svima nam dobro poznati, dvojaki osećaj vremena. Sve je drugačije, a opet isto; sve se menja i ništa se ne menja, od kad je sveta i veka (jedni imaju drugi nemaju, neki zavide, neki se batrgaju, nekima sve ide od ruke, neki se muče, neke su fatalne lepotice, a neke niko ne primećuje na ulici…).
I tako, tek što pomisliš da je sve, u suštini, uvek isto i nepromenljivo i učvrstiš se u takvom ubeđenju, kad, evo, već te sustiže svest o tome da u nijansama ništa nije isto, da je sve drugačije i da je ljudska istorija najpre kao nekakva ogromna pustinja, naizgled nepromenljiva, a u stvari, pod neprestanim uticajem volšebnih vetrova koji ponekad jasno i izražajno, a ponekad neprimetno, preoblikuju nabore na pesku, svakodnevno stvarajući novi zemljopis.
Svet se neprestano zanosi čudnim stvarima. Strast ljudska je naopaka. Koliko je prošlo od krvavih rasprava o tome da li je Zemlja okrugla do objave NASA da na Marsu ima vode? Nekoliko stotina godina, gotovo ništavih za večnost…
U međuvremenu su ljudi bili na Mesecu… ako su bili.
U međuvremenu su ljudi verovali u hiljade informacija koje su im se u trenutku učinile životno važne, da bi ubrzo prestali i da ih se sećaju…
***
Godine 1950. italijansko-američki naučnik i nobelovac Enriko Fermi razmatrajući postojanje vanzemaljskog života u razgovoru sa kolegama, jednostavno pita: „Gde su?“ („Where are they?“) i ova dilema i do današnjeg dana ostaje poznata kao Fermijev paradoks. I zaista kako je moguće – s obzirom na veličinu svemira, broj nebeskih tela i na verovatnoću postojanja planeta sličnih Zemlji, dakle, sa uslovima za život – kako je moguće da nemamo ni jedan jedini dokaz o postojanju vanzemaljskog života, u vidu sondi, letelica, ili barem uhvaćenih radio-talasa? Ništa osim tišine. Možda tražimo na pogrešnom mestu? A možda vanzemaljci baš i ne čuče iza svakog svemirskog ćoška, ili možda mi i nismo tako uobičajena pojava u beskraju.
I sada, ovog septebra 2015, godine NASA prekida svu tu tišinu svojim „kolosalnim otkrićem“, u stvari informacijom o kojoj se šuškalo decenijama unazad…
Na Marsu ima vode!
Sami smo, paradoksalno – ali tečne vode na Marsu ima, i to u letnjim mesecima kad se polovi ove malecke planete malo otope i kad ta voda poteče kroz centralne klance i useke, koji pomalo liče na reljef naše božanstvene Zemlje.
I tu odmah kreću priče i fantazije… Moguće je da na Marsu postoji i neki niži oblik života i sve to čeka samo na nas! Niži oblik života…
Naselimo Mars! Idemo na Mars!
A ceo Antarktik, ogroman, naš, stoji nam na dohvat ruke, ako ne naročito topliji, a ono bar ne ni hladniji od Marsa. I na njemu oblik života – u vidu pingvina.
Naselimo Južni pol! Na Južnom polu i na ostrvu Južna Džordžija čekaju nas pingvini još odavno!
Zamišljam ih, kako dostojanstveno, u svojim frakovima, stoje i čuvaju našu planetu. Svaki eventualni posetilac iz svemira, koji bi samo njih video, odmah bi znao da je ova plava planeta-lepotica Božije delo. A mi? Znamo li mi to?
***
Na Marsu ima vode, a ima li je u podavalskim selima? Ima li je u Africi?
Naučnici upozoravaju da će se do sredine dvadeset prvog veka blizu sedam milijardi ljudi na planeti suočiti sa nestašicom vode (Podatak Vojno medicinske akademije, Beograd).
Znaće sedam milijardi ljudi da vode povremeno ima na Marsu i verovatno će moći nekakvim priručnim teleskopima ugrađenim u mobilne telefone budućnosti i da posmatraju tu crvenu tačkicu na nebu, ali oni sami – vodu neće imati. Sedam milijardi.
Sedam. Biblijski broj. Sedam dana u nedelji. Sedam imena božijih.
Sve planete Sunčevog sistema, izuzev Zemlje, dobile su imena po rimskim bogovima, a baš maleni crveni Mars, po bogu rata. Smešna, mala, mrtva planeta. Ali, ima smrzuntu vodu, koja u letnjim mesecima… poteče… Pod određenim uslovima, ponekad, poteče.
Tako su rekli? Ponekad, pod određenim uslovima? Da li to sad znači da na Marsu baš i nema tako puno vode?
***
Kad smo već kod Marsa, čak ga i ja, ponekad, kad se steknu nebeski uslovi, golim okom vidim, odavde iz moje avlije i često se, kao nekakav… pisac… osećam baš kao da sam se strmeknuo sa te crvenkaste tačkice i ljosnuo ovde, na ovu moju čubursku ledinu.
Oduvek Marsovac u ovom svom zanatu, pitam se zašto toliki broj ljudi kod nas pokušava da piše? I kako da se iz te mase ne pojavi bar jedan Andrić, ili Njegoš, ili možda Crnjanski? Gde su? Fermijev paradoks?
I zašto uopšte žele da postanu pisci? Dugo sam pokušavao to da odgonetnem. Svi znamo da je to mukotrpan posao, a zarada nikakva. A onda mi je konačno sinulo. Pa oni žele da postanu pisci, jer uistinu veruju da imaju šta da kažu i da je njihova ispovest (jer danas se pisci mahom ispovedaju) važna i značajna i da svi treba da je čuju!
Ali, kako mogu u tako nešto da veruju? Kako je moguće da su toliko samouvereni? Ponovo mi sine. Prosta stvar. Pa naravno da su samouvereni kad nisu dovoljno čitali. Jer, onaj ko je čitao velike pisce, ne može da bude tako ubeđen u svoje domete.
Prvi put sam čuo da dobro pišem u drugom osnovne, kada je učiteljica čitala moj rad pred celim odeljenjem kao najbolji. To je svakako bila posledica moje rane „načitanosti“, jer sam već u tom periodu pročitao dosta knjiga dečje i omladinske literature. Kasnije, kad sam već počeo da pravim prve književne korake, pisanje je u meni uvek izazivalo ambivalentna osećanja. S jedne strane, zadovoljstvo koje pruža stvaralački čin, a sa druge – odbojnost i muka pred uranjanjem u taj unutrašnji svet, koji je itekako mračan i pun nepoznatog. Svakako je lakše šetati kraj reke, ili piti kafu u nekom šarmantnom gradskom lokalu, nego pisati.
Ali, eto, svi bi da pišu – i svi i pišu. I to ni manje ni više nego roman. Meni, lično, u vreme kad sam pisao prve stihove, roman je delovao nedostižno. Jer, roman je bio pojam. Roman je dugačak; pisci romana deluju kao mudraci koji poseduju sve znanje čovečanstva…
Danas je roman izlizana reč. Maltene ne postoji niko ko nije napisao roman.
***
Čitati, dakle. Još možete naći knjige na policama gradskih i seoskih biblioteka. Zaboravite na komercijalna izdanja po knjižarama i zaronite u čudesni svet književnosti. Čitajte knjige koje su objavili Nolit, Prosveta, Srpska književna zadruga…
Tih kuća, bolje rečeno, institucija, na žalost, nema više, ili ako zvanično i nisu ugašene, one su prikačene na aparate, klinički su mrtve… Vakuum koji ostaje iza njih je užasan. Nedostatak takvih institucija kulture, nemoguće je nadoknaditi. Možda jednom, u nekom drugom vremenu, ako bi se neki novi naraštaji okupili oko kulture, a ne oko stadiona i tržnih centara, možda bi ponovo moglo da nastane nešto slično… Ali, teško je poverovati u tako nešto…
Današnje izdavačke kuće su tezgaroške firme, koje zanima jedino komercijalni efekat njihovih izdanja. Izdavačka kuća „Laguna“ koja je vodeća u Srbiji, na svom sajtu otvoreno naglašava da neće uzeti u obzir rukopise ispod 250.000 karaktera. Mora da bude roman! Svi pišu i kupuju roman!
Umetnost je ograničena brojem karaktera. Laguna bi danas odbila remek-dela naše književnosti: „Ljudi govore“, Rastka Petrovića; Pekićeve „Uspon i pad Ikara Gubelkijana“ i „Odbrana i poslednji dani“; Kišove „Rane jade“ i „Grobnicu za Borisa Davidoviča“; „Dnevnik o Čarnojeviću“, Miloša Crnjanskog; “Usta puna zemlje” Branimira Šćepanovića… Jer, eto, prekratki su… ili su tu negde, na samoj granici „Laguninih propozicija“…
***
Ali, da ne bude sve tako tužno, da ubacimo i nešto tragikomično. Pomenuta „Laguna“, povodom „Noći knjige“, pre nekoliko meseci, organizovala je auto-reli u kome su učestvovali njeni autori. Pisci su imali zadatak da obiđu sve „Delfi“ knjižare u gradu, da pronađu svog obožavaoca, da se slikaju s njim i da potpišu po pet primeraka svojih knjiga, a sve ovo da bi stekli sertifikat (šta god on predstavljao). Sponzor je bio Citroen koji je obezbedio i automobile, i to poslednji model. Ne bih dalje o piscima, vozačima relija, oni su se kezili i plezili pred kamerama, i sve po redu, baš kao i sve ostale estradne zvezde… Nego, razmišljao sam o nečemu… Da li biste mogli da zamislite prave pisce kako učestvuju u reliju?
Da, prave; ne ove, sad, nego baš pisce.
Zamislite…
Andrić, onako gospodstven, u svakoj krivini daje migavac i pažljivo prati sve „znakove pored puta“… Prgavi Crnjanski, sa baskijskom beretom na glavi, seče Andrića u krivini, pokazujući mu srednji prst… Desanka vozi smišljajući nekakvu gargiju koju će im lupiti na cilju… Isidora, usredsređena, ponavlja mantru svoje pobede, naravno stihove svog voljenog Njegoša: „Tvrd je orah voćka čudnovata…“
Pa onda, da li biste mogli, na primer, da zamislite američke bitnike, sledbenike Kerouaca, kako pristaju da im General Motors, ili bilo koja druga mrska im korporacija sponzoriše nekakvo majmunisanje… (Ovo kažem namerno, jer među piscima koji su učestvovali u „Laguna“- reliju ima i izrazito antikorporativistički orijentisanih.)
Eventualno bi došao Charles Bukowski, ali u svojoj bubi; vozio bi sa konzervom piva u ruci, namerno bi stigao poslednji, a dodeljenim mu sertifikatom – javno bi obrisao dupe.
***
I tako… ne znam zašto sam sve ovo napisao i da li su to samo moje neodređene refleksije, ili pak tema koju sam obradio.
Tema? O čemu? Sa kojim ciljem, sa kakvom poentom?
Bilo kako bilo, tu sam, sedim, evo već skoro pola veka, ovde, na mojoj Čuburi, sa koje eventualno prošetam do Kalemegdana… I to je sva moja maršruta. Od mesta sa kog se sveti Sava vazneo u nebo, do brda nad ušćem, kog su Turci nazivali Fićir Bajir, odnosno Breg za razmišljanje, a sa kog se vidi najšire nebo koje čovek može okom da sagleda.
I ništa se ne menja, uvek je sve isto.
I sve je drugačije; nikad ništa nije isto.
I nikad više neće biti kao što je bilo.
Na Marsu, kažu ima vode… A savska voda koju sada gledam, pre nego što se budem vratio kući, biće već u Dunavu… I dok pisci završe svoje relije i podelu sertifikata, biće već i u Crnom moru…
Ali, reke će, odavde, sa Fićir Bajira, uvek izgledati isto, iako je to uvek neka nova voda. I mi ćemo misliti da je ista i reći ćemo ninje i prisno u vekove vekova amin, a voda će teći, i tu nema mudrosti.
I ko smo uopšte mi i gde su, uopšte, oni?
Fermijev paradoks.
Vojislav Todorović
