Od kada sam postala mama jednog zdravog i lepog muškog deteta, često se sećam svog bivšeg života. Razmišljam o svom drugom mužu, ocu svoga sina, i tu već mogu da napišem omaž a na temu Arenove „Sve te je vodilo k meni…“. Možda je naš sin i krenuo da se formira u mojoj svesti, u mom zaumu, prve godine mog života u inostranstvu. One godine dok sam još živela sa čovekom sa koga sam sigurno znala da ne želim da bude otac mojoj deci, iako sam ga izuzetno volela. Čak i kada volite neizmerno, znate da neko, jednostvano nije baždaren da bude otac vaše dece. Za drugog muža sam otpočetka bila sigurna da želim da bude otac moje dece, iako smo se bespoštedno svađali. Bespoštedno smo se i voleli. No, vratiću se unazad….
Prva godina mog karipskog života bila je bolna i mučna. Ogroman stan na obali koji zveči tupom tišinom. Bila sam sama, a živela sa nekim i to mi nije donosilo niti emotivno ispunjenje, niti životnu radost. Raspolućena od dodatnog straha što živim u nepoznatoj zemlji i na nepoznatom jeziku, bila sam toliko skrhana da više nisam znala gde udaram. I koga. I kako. Učinih se sama sebi i glupa i nemoćna da sama činim te prve korake. Učinih se sama sebi jako nesposobna da dam ikakvu životnu injekciju svom braku. Da ga reanimiram. Da ga izvučem iz pepela. Ni odziv sa druge strane nije bio primeren. Kao nevešto prebacivanje celzijusa u farenhajte. Mi u tupom uglu. Od koliko stepeni!? Oko sto četiri, da budem precizna. Farenhajta.
Prva svađa negde u apendiksu sveta samo je naglasila ono što smo oboje znali. Jedan izvestan kraj koji sobom nosi aromu sandalovine. Omamljujuć, opor i perzistentan. Dijametralna suprotnost moga supruga i moja kezila je svoje žute i naoštrene zube sve više i više, kako su dani u stanu uz obalu promicali. Sa danima, promicao je i novac, a manjak istog je uvek i povod za haos. Bar kod ljudi kojima je to izgovor da potegnu dugotrajnu prepirku na temu svih onih stvari koje ih zapravo nerviraju i bole kod onog drugog. Tokom jedne od rasprava oko novca, koji više nismo imali, rekoh čoveku za koga sam bila udata da zove majku i da nam ona pošalje pare. Dotičnoj dami sam ostavila ovlašćenje na svoje prihode. To je valjda i bilo učinjeno da bi smo preskakali ove trenutke. Nas dvoje, heroinski ovisnici, imali smo novac koji nam je davan na kašičicu, iz više razloga, a najočigledniji je valjda da tokom prekomernog trošenja novca ne potrošimo i prekomerne doze. Da, verovatno zbog toga. Samo, heroina više nije bilo ni u našim životima a ni na vidiku, ali nam je zato kokain izlazio i na uši, i na nos. To je izgleda, pak, bila jedina tačka spajanja o kojoj je naš bljutavo-jetki brak visio. I sada, da me pitate zašto je je njegova majka imala više ovlašćenja od moje , ne bih znala da vam odgovorim. Ja više nisam bila ja, možda je jedini odgovor koji znam. Dakle, ove moje reči, aktivirale su alarm u njegovoj glavi, na šta mi je uslovnim refleksom odgovorio da treba da zovem nekog od svojih bivših momaka, a da njegovu majku pustim na miru. Mene je to potpuno izbacilo iz takta. Razjarena, skupila sam sve njegove stvari, popakovala ih i pobacala sa terase. Slušajući kako u paramparčad praskaju stakla na ručnim satovima, metalne kopče na kaiševima i bočice Diorovog Farenheit-a na asfaltu, razdrala sam se odgovorivši da meni ne treba niti staratelj, niti neko ko upravlja mojim novcem. Potom sam, po palanačkom obrazcu nezadovoljne srpske žene, proklinjala, zakukavajući i zapomažući, i svoj život, i dan kada sam ga srela. U istom, srpskom tradicionalnom maniru, izvrištala sam da više ne želim ni da ga vidim, ni da ga čujem i da mi se tornja iz života. Tako je, valjda, radila i moja prababa, i moja baba, i moja majka. Ne možeš pobeći od porodičnog predanja pa taman utekao na kraj sveta. Možda se čovek može proterati iz Srbije, ali Srbija iz čoveka – jok!
Otišao je. Ostavio za sobom nepojamnu tišinu praćenu oštrim mirisom koji se lenjo rastezao iz Diorovih polupanih flašica. Nisam znala ni gde je, ni kod koga. Nisam sigurna ni da me je bilo briga u tom momentu. Ostala sam u mraku. Struje u severnom delu Dominikanske Republike retko uopšte ima. Agregati ni ne stignu da se napune, ako i dođe na nekoliko sati.
I, eto me. Usamljena bela žena, u crnoj zemlji, sa crnim ljudima, na terasi uz more, sedi u tišini i gleda u okean koji se goropadi. Vetar duva, i lepi mi pesak na lice. Otpadničke nemušte suze mi se slivaju u slapovima niz obraze, a zrnca peska peku već iritiranu kožu. Sedim obgrljenih kolena pokušavajući da isprovociram nekakav osećaj pripadnosti, zagrljaj, šta li? Nemam pojma šta ću sa sobom i kako ću iz svega isplivati. Atlantik je premasivan za tu egzibiciju isplivavanja. Bez ikakve podrške sam i prilično emotivno atrofirana da bih mogla da izvedem takav manevar. Shvatam da mi treba pomoć da se izborim sa svojim životom i da zajednički pokušaj oživljavanja braka neće biti uspešan ni kao hipoteza. Poželim da se pojavi neko da me izvuče. Da mi predoči rešenje. Da mi da odgovor.
Potom palim sveće u stanu. To naravno nema niti ritualnu niti erotsku konotaciju, sveće palim u nedostatku električne energije. Umivam se i presvlačim u nameri da ulovim neku hranu. Makar za dušu. Sedam u internet centar i šaljem pismo prijatelju, nezavisnom filmskom producentu i reditelju ( ovenčanom nekolicinom Zlatnih vitezova – uglavnom je radio dokumentarce o Kosovu) dva meseca pošto sam nestala sa lica zemlje, a nikome se nisam javila.
Ne sećam se o čemu sam pisala. Sada mi čini se da sam zapomagala i kukala kako već nalaže običaj ponet iz dedovine. Ili sam nešto folirala, kako već umem. Htela sam da ga nekako privolim da dođe. Da me pokupi. Da me vrati tamo, u poznati milje, u moje spokojno palanačko okruženje.
Očekivala sam neku toplinu. Neku ljudskost. Neko biće koje mi neće prebaciti da sam sva pogrešna, da sam kiksirala. Nekoga ko će mi reći da je u redu. Da se ne plašim. Da me prihvati takvu kakva jesam. Da mi oprosti da bih i ja sebi oprostila. Sve.
Onda se vraćam toj silom-prilika-kući koja je trenutno moja. Dugo posmatram zvezde, bez neke preterane želje da razmišljam, a u jezivom naporu da zauzdam slike iz prošlosti. Agonija traje do jutra, kada samlevena svime otpuzim do kreveta u koji zaronim posmatrajući svoje iscrpljene i usahle udove.
Popodne zatičem pismo svog prijatelja u inbox-u. To postaje hleb moj nasušni. Pisma koja šaljem i pisma koja primam. Moja jedina spona sa sobom samom. Jedini materijalni dokaz da ja zaista postojim. Kada se na to osvrnem iz ove prespektive rekla bih da je to suštinski bila vrsta mentalne onanije. Agonija praznoslovlja čiji je zadatak bio da prst uperi na očigledno.
Muž se, naravno, ubrzo vratio a sa njim i svi problemi. Shvatio je, valjda, da život nije zezanje. Abnes carens1. Ako želiš da živiš, moraš da imaš i izvor šuškavih papirića. Ako ne radiš, izvor neće postojati. Šta reći? Nije voleo da radi. Ali, i dalje ne shvatam da je on tu jer nema bolje rešenje. Želim da verujem da me ipak voli. Matirana odavno, ipak se nadam da postoji izvesna nada da on želi da pokuša da tu našu zajednicu učini podnošljivom a funkcionalnom. Podsvesno se nadam i da se nisam zajebala. Umorna od promašaja, negde priželjkujem i da je on zapravo čovek mog života. Da je tu moje uporište. Da se za ljubav treba boriti. I da ako se boriš, smirenje na kraju dođe. Ma, sve ono što nas već patrijarhalni sistem perfidno nauči a da nismo ni svesni. To se, u odraslom svetu, zove linija manjeg otpora.
Ali, avaj! Počinje jedan pakao sastavljen od međusobnih prevara i laži. Od dugih ćutanja. Od spavanja u razdvojenim sobama. Moj prijatelj naprasno najavljuje svoj dolazak. Sklona nalaženju zaobilaznih rešenja, pride sklona da poverujem da postoje dobrotvori spremi da zabludele devojke vraćaju na pravi put, ja se radujem i čekam, umesto da odlučim da se sastavim sama sa sobom i nađem izlaz iz problema.
Nastavak sledi…
Danica Nikolić Nikolić
1 – Ko je odsutan ne dobija ništa. lat.
