Foto: opi.com
Filmovi: „Pedeset nijansi sive”, režija Sem Tejlor Džonson, uloge: Džejmi Dornan, Dakota Džonson… Trajanje 127 minuta, proizvodnja SAD, 2015. „Odrastanje”, scenario i režija Ričard Linklejter, uloge: Ilar Koltrejn, Itan Houk, Patriša Arket… Trajanje 166 minuta, proizvodnja SAD, 2014.
Kako je ovo maestralno izvedena prevara! Onog koji je, u holivudskoj centrali, osmislio marketinšku kampanju za film „Pedeset nijansi sive” treba dodatno bogato nagraditi. Upakovao je jedno veliko filmsko ništa, u ukrasni papir sa mašnicom i prodao ga celom svijetu za sve pare. Svaka čast.
Pomama za filmom „Pedeset nijansi sive” sa potpisom britanske rediteljke Sem Tejlor Džonson, rezultat je pravovremeno plasiranih, a zatim i dodatno „napumpavanih” medijskih najava o holivudskoj „vrućoj” ekranizaciji sado-mazo-erotske bestseler trilogije („Pedeset nijansi”) E. L. Džejms, o erotskim fantazijama i ljubavnoj žudnji seksualno neiskusne Anastazije Stil i nedostižnog, (seksualnom) dominacijom i kontrolom opsjednutog Kristijana Greja.
O „književnom predlošku” niko ozbiljan nije imao mnogo lijepih riječi, a evo sada ispostavilo se da ih ni na film ne treba trošiti previše. „Pedeset nijansi sive” se vrlo brzo pretvara u pedeset nijansi dosade, zbog krajnje neinventivne režije, niskih kinematičkih vrijednosti, beskonačnog ponavljanja klišea i estetike kiča. A što se filmske erotike tiče, pa erotičnija je ona reklama u kojoj se siroti retriver zalijeće glavom u televizor, kada zanosna pudla sa malog ekrana zavrti repom. Miljama je ovo daleko od Žakenove „Emanuele” (sa Silvijom Kristel, 1974), Linovog „Devet i po nedelja” (1986). O erotici u „Carstvu čula” Nagise Ošime (1976) ili u filmovima Živka Nikolića i Lordana Zafranovića da i ne govorim. A i upoređenje sa „Noćnim portirom” Lilijane Kavani bilo bi krajnje neukusno.
I žanr erotske drame, baš kao i drugi filmski žanrovi, ima neke svoje unutrašnje zakonitosti koje valja ispoštovati. Kada glavni junak gospodin Sivi – Kristijan Grej (Džejmi Dornan), još negdje na početku filma sa punim autoritetom i u glasu i u pogledu izgovori rečenicu: „Ja ne vodim ljubav, ja j…m i to žestoko”, onda publika očekuje. Naravno ne pornografiju, već vizuelno domišljate i dobro režirane scene koje vešto prikrivaju ono što na velikom platnu ne treba da se vidi, a u pravoj mjeri nagovještavaju sve ono što žanru erotske drame daje smisao. U „Pedeset nijansi sive” ključne erotsko-perverzne scene u sado-mazo igraonici glavnog junaka, djeluju kao rediteljkini blijedi omaži reklamama za žilete ili „šveps”. Antiseptično, bez zadiranja pod kožu, čak pogrešno kadrirano.
Dijaloške linije u filmu su posebna priča (prije svega, sam scenario je krajnje problematičan). Rečenice poput: „Gdje si bila do sada u mom životu”, ređaju se jedna za drugom i izvorište su smijeha u publici. I glumci se zbog toga muče, ne vjeruju u ono što igraju i izgovaraju. Njihovi likovi su nerazrađeni, plošni, beskrvni.
Fizički i glumački privlačnoj Dakoti Džonson, lijepoj na oca i majku – Melani Grifit i Dona Džonsona, rediteljka je namijenila da u liku Anastazije Stil uglavnom gricka donju usnu, stidljivo prevrće očima i povremeno strasno uzdiše. Nije prošao bolje ni mišićno izdefinisani Džejmi Dornan, u liku mladog bogatog džentlmena-sadiste, koji vozi avione i helikoptere i besprekorno svira klavir, ostao je i blijed i nedorečen. Čak manje muževan ili seksipilan od Grejovog šofera Tejlora (Maks Martini) koji se u filmu povremeno pojavljuje na par sekundi, ali ga odmah zapaziš.
Ovo je još jedan u nizu slabih holivudskih filmova koji će dobro zaraditi.
***********
Sasvim je druga stvar sa filmom „Odrastanje” („Boyhood”) Ričarda Linklejtera. On je uprkos prošlogodišnjem osvajanju „Srebrnog medveda” za najbolju režiju na 64. Berlinalu, osvajanju svih mogućih kritičarskih nagrada, „Zlatnih globusa”, Bafte i ovogodišnje nominacije za Oskara, zaradio svega 15 miliona dolara. I u našim bioskopima se prvo na kratko pojavio tek u avgustu 2014. (zašto je tada brzinom munje nestao sa repertoara, treba pitati distributere), da bi od juče ponovo vaskrsao.
Foto: forbes.com
Linklejterovo „Odrastanje” nije film za propuštanje, kao što to svojevremeno nisu bili ni filmovi „Propalica”, „Sluđeni i zbunjeni”, a naročito ne oni iz triologije „Pre” („Pre svitanja”, „Pre sumraka” i „Pre ponoći”), zbog kojih je ovaj američki scenarista, reditelj i producent u potpunosti opravdao svoju poziciju jednog od najznačajnijih autora nezavisnog filma.
„Odrastanje” je fenomen sam za sebe. Po protoku vremena jedinstven film. Po rediteljskom postupku, autorski hrabar. Jer, Linklejter je film o odrastanju dečaka Mejsona (Ilar Koltrejn), od njegove šeste do devetnaeste godine, radio za 39 snimajućih dana, raspoređenih tokom 12 godina. Takva posvećenost i reditelja i glumaca i filmske ekipe jednom projektu, prekretnica je u istoriji filma.
U priči o porodici iz Ostina, o dečaku Mejsonu (Koltrejn) i njegovoj sestri Samanti (igra je Linklejterova ćerka Lorelaj) i njihovim razvedenim roditeljima (u tumačenju Itana Houka i Patriše Arket), Linklejter ujedinjuje sve svoje dosadašnje filmske preokupacije i fascinacije. Pre svega fascinaciju značajem i važnošću funkcije vremena u filmu. U uspešnom eksperimentu zvanom „Odrastanje”, istraživanje funkcije vremena sproveo je do maksimuma, učinivši vrijeme važnim integrativnim učesnikom naracije.
I ovaj Linklejterov film je lišen tradicionalno postavljenog razvoja fabule. Film je građen od fragmenata u vremenu, od intimističkih fresaka koje sugerišu bitne stanice na životnom putu. Od gledaoca se očekuje fokus na atmosferu i sam proces odrastanja, što nije datost sama po sebi već nešto dugotrajno, sa preprekama i problemima. Uz niz narativnih rukavaca vezanih za članove dječakove porodice, koji i sami prolaze kroz proces sazrijevanja, Linklejter plete i prati interakciju među likovima, njihove razgovore (povremeno su to dovitljive improvizacije), stvarajući osećaj prirodne neposrednosti i živosti.
Nema velikih događaja, velikih obrta. Samo fini, ustaljeni ritam s kojim se prati život u američkoj provinciji, dječak koji nam pred očima odrasta prolazeći periode od odlaska u školu, do egzistencijalističkih pobuna, zaljubljivanja, odljubljivanja, sporadičnih stranputica, boljeg razumevanja odnosa sa roditeljima, pa sve do promisli da će na kraju ličiti na svog oca.
„Odrastanje” je i izvrsno snimljen film i montiran film, sa pravim izborom muzičkih interpretacija koje dodatno oslikavaju periode. Sa lakoćom „hvata” gledaoca. Linklejter izbegava sve zamke melodramatičnosti ili patetičnosti, dajući prednost doziranom humoru, pravim emocijama i stvarnom životu.
Izor: Dubravka Lakić politika.rs
