Foto: thewritewoman.com
Prvu nelagodnost je osetio pre desetak dana kada je, sklanjajući suvišan materijal sa radnog stola, oborio svesku u kojoj je bila njegova tek započeta novela. Padajući, sveska se zaklopila tako da je pogužvala nekoliko ispisanih stranica.
Loš znak – pomislio je, no, nije se dao obeshrabriti.
Već sledećeg jutra sedeo je za stolom i pisao. Rečenice su se teško sklapale, reči su prosto bežale sa papira, jureći jedna drugu oko njegove glave. Nastojao je da oslobodi jednu personifikaciju koja mu se u toj jurnjavi zaplela u kosu, ali se na put isprečio anakolut, ruka je promenila smer i oborila mastionicu. Sve se zacrnelo: sto, rukopis, fotografija njegove majke, čak su, i inače crne, somotske pantalone dobile na pojedinim mestima tamniju nijansu. Njegovo delo je bilo toliko prezsićeno mastilom da ga je morao baciti u smeće.
Proklinjući svoju nespretnost, još uvek čvrsto rešen da završi pripovetku, uzeo je pisaću mašinu i spremio se za rad. Savladao je bes koji je u njemu budilo kuckanje, tipkanje, stenjanje, režanje, brektanje i toptanje omražene mu sprave, i vredno radio sve do večeri. Već sasvim umoran, krenuo je da otvori prozor, nadajući se da će mu svež vazduh vratiti energiju, ali tek što je to učinio, ušla je služavka noseći večeru. Kako je otvorila vrata nastala je promaja, zavese su izletele na ulicu, jedva se držeći za garnišlu, od jakog udara u zid slomilo se staklo na jednom prozorskom krilu, rukopis se razleteo svuda po sobi i sveže opranom hodniku, dok je desetak listova izletelo kroz prozor. Pojurio je na ulicu, ali se okliznuo na mokrim stepenicama, tako da se do prizemlja prosto skotrljao, ali, suviše kasno. Kućepaziteljkini sinčići su od njegovog rukopisa već pravili aviončiće.Video je kako jedna stranice zamiče za ugao na šeširu neke dame, druga je već jurila ka oku smotanog trgovačkog pomoćnika koji je dangubio pred radnjom preko puta, dok se treća kupala u bari pred ulazom.
Veoma neraspoložen, vratio se u sobu. I baš kada je seo da ceo događaj detaljno opiše u svom dnevniku, pregorela je sijalica. U žurbi da se što pre nekome izjada, makar i hartiji, upalio je komadić lojane sveće, koji se neznano kako tu zatekao, i udubio se u pisanje, tako da nije primetio kako se sveća sve više i više krivi. Bio je zatečen kada je pala i njen plamen dohvatio stranice dnevnika. Sobarica je sprečila veliku katastrofu prolivši bokal vode na vatru, ali od njegovih ispovesti nije ostalo ništa, sem malo pepela i mokre, razmazane hartije.
Izbezumio se. Tako uzrujan, hteo je da napiše pismo prijatelju, te da ga zamoli da što pre dođe, no shvatio je da ne ume da piše… Svi u zgradi smo čuli njegov urlik, premda niko nije bio siguran odakle dolazi. Sobarica veli da ga je te noći jedva smestila u krevet. Skakao je po sobi kao mahnit, cepao neke papire, bacao beležnice. Sledećeg jutra, odnosno, jutros, prošao je kraj mene bez reči. Nije me ni pozdravio.
Upravo sam se setio da mi je, pre no što sam pošao na doručak, sa stola pala fascikla u kojoj mi se nalaze najnoviji putopisi, još uvek u nastajanju. Da zna šta se sve dogodilo našem susedu, moja bi žena, sujeverna kakva jeste, pomislila da je i njoj konačno svanulo dobro jutro.
