Foto: ashtonphotography.co.uk
Poljana je bila posuta šarenim cvetićima, sa kojih su uzletale malene bube i veselo zujale pčelice. Okupana suncem bleštala je oivičena brdom sa kojeg su mahale olistale zelene grane. Ivan je hitrim koracima jurio poljanom prateći svog razigranog psa. U džepu su mu zveckali klikeri staklenci. Svaki od njih je imao ime: plavutak, šestoperac, šarko… i nikada, ali baš nikada nije dolazilo u obzir da ih u igri menja sa drugarima, za to je koristio neke druge ne tako omiljene klikere. Kada je stigao do mesta gde obično vežba igru klikerima, Ivan pažljivo odloži sadržaj svojih džepova na jedan veliki, zeleni list repuha. Ponovo ih prebroja. Pas dotrča i onjuši Ivanove klikere, pa videći da nisu za jelo opet se dade u trku po poljani. Ivan petom napravi rupu u zemlji, pa poče da odbrojava korake. Čučnuo je i zažmurivši na jedno oko pažljivo naninašio držeći u ruci šestoperca. Odjednom se nad njim nadvi čudna senka, kao da je sunce palo iza brda. Ivan podiže pogled i ispred sebe vide veliku, dugačku prugu, koja se izvijala prema nebu. Ne shvatavši ništa, razrogačenih očiju spusti pogled ka zemlji i ugleda dve šarene zmije kako se uvijaju preko poljane. Ukočio se od straha i čuda. Ponovo je podigao pogled koji je preko one dugačke pruge vodio nebu pod oblake i opazi dva ogromna plava oka, velika kao dva vedra oblaka. Nije mogao verovati prizoru, ali ubrzo razazna nos, usta, uši i ogroman šešir. Onda se ona velika usta razvukoše u još veći osmeh i Ivanu bi malo lakše, jer mu se učini dobronamernim. Ponovo je spustio pogled ka zemlji i onda shvatio da je ona ogromna pruga ustvari ivica panatalona, a dve šarene zmije pertle na jako uglancanim cipelama. Pred njim je stojao jedan vrlo uredan div, koji progovori dubokim glasom, kao što je i bilo očekivano za jednog diva.
– Umalo da te pogazim.
Ivan na te divove reči oseti jezu, ali se istog momenta seti svojih klikera koje je odložio na list repuha i kao oparen skoči da vidi da li su još tu. Kada ih je ugledao neoštećene brzo ih pokupi u džep i pogleda prema divu.
– Dobro je nisi mi pogazio klikere.
Div se nasmeja i poljanom odjeknu eho.
– Ja sam div Zdravko. Kako se ti zoveš?
Div je podigao Ivana za kapuljaču i držao ga u vazduhu, dok je ovaj pretrnuvši od straha mlatarao nogicama.
– Nemoj me ispustiti… Ja sam Ivan.
Div spusti dečaka u šaku leve ruke. Ivan primeti kako div divno miriše i to mu bi vrlo neobično.
– Izvini Ivane, ne treba da se plašiš, neću ti učiniti ništa nažao.
– Ako smem primetiti, ti si jedan vrlo uredan i lepo obučen div.
Div se opet nasmeja i krunice svih cvetova zazvoniše od njegova smeha.
– Da, doterao sam se sa razlogom. Rešio sam da se oženim. Zato nosim venčano odelo. Ali, nas divova ima malo, tako da već dugo tragam za nekom divicom. Da li si ti možda video neku?
– Ti si prvi i jedini div koga sam ja u životu video.
– Ooooo, pa to je vrlo tužno, to znači da možda… ne…ne… Mora postojati još divova na ovom svetu.
– Ne znam. Koliko dugo tražiš drugog diva, mislim divicu?
– Pa ne bih tačno znao da ti kažem, ali mislim da sam već jednom prošao ovo mesto, što bi značilo da sam makar jednom obišao zemlju.
– Hmm… možda ideš stalno istim putem, pa se nekako mimoiđete.
Ivan oseti sažaljenje, prema ovom ogromnom biću koje ga je držalo na dlanu i pomisli kako je strašno biti sam na svetu. Div uz veliki tresak sede na vrh onog brda koje je opasavalo poljanu i kamenje poče da se kotrlja. Ivan je čuo kako je zacvilo njegov pas i kako je trkom pobegao kući. Držeći svoje staklence u džepu, pogleda diva u oči i reče. Ne očajavaj mora da postoji način da sretneš divicu.
– Verujem da postoji, ali kada bih bar znao kuda da krenem, mislim u kojem pravcu ili kada bi znao postoji li još divova na ovom svetu.
Div se jako snuždio pomislivši kako je možda on jedini preostao. Oči mu se zamutiše od suza i Ivan se uplaši, da će div zaplakati, pa predvidevši kakvu bi poplavu izazvao svojim suzama, brzo reče:
– Slušaj, imam ideju, nemoj plakati, evo obećavam da ću dati sve od sebe da ti pomognem.
– Ali, kako ti tako jedno majušno biće možeš pomoći divu? – reče Zdravko i kažiprstom desne ruke pomazi Ivana po glavi.
– Mogu, pretražiću internet, pisaću prijateljima sa društvenih mreža i ako je neko sreo diva ili još bolje divicu, Ivan veselo namignu, uskoro ćemo saznati.
– Da li je internet neka nova planeta, na kojoj možda ima divova?
Ivan se grohotom nasmeja i reče:
– Internet je globalna mreža koja povezuje ceo svet, nudeći gomilu informacija. Što pre me spustiš na zemlju, otrčaću kući i potražiti tvoju divicu. Ti samo sedi na ovom bregu i odmaraj.
Div Zdravko je pažljivo, koliko je to mogao jedan div spustio Ivana na zemlju i on brzo otrča kući. Nikome nije ništa govorio. Na računaru je ukucao podatke koje je želeo znati i preko društvenih mreža se obratio prijateljima. Ali avaj, svi su mu se smejali i ismevali ga, ne verujući u postojanje divova. Ivan je bio očajan. Nije ga vređalo podsmevanje, koliko je bio tužan što ne može pomoći divu Zdravku. Nije znao kako će mu izaći na oči, a plašio se i njegovih suza. Već je bilo jako kasno i Ivan se spremao na spavanje, kada je dobio poruku koja je bila na ruskom jeziku i u prevodu je značila:
– Zdravo ja sam Nataša. Da li ti zaista tražiš diva?
– Da, zaista tražim.
– Pročitala sam tvoju poruku danas, ali nisam odgovarala jer sam razmišljala da li je to šala. Ipak odlučila sam da odgovorim. Ja sam upoznala jednog diva. Zove se Divna.
– Upoznala si devojku diva?
Ivan poskoči od uzbuđenja.
– Da živi u Rusiji. Vrlo je usamljena.
– Ja zapravo i tražim devojku diva, za mog prijatlja Zdravka. On je divan div. Da li bi mi rekla gde tačno živi Divna?
– Naravno, poslaću ti mapu.
– Nataša hvala ti puno, obradovala si me beskrajno, a verujem i usrećila jednog usamljenog diva.
Ivan je odštampao mapu. Želeo je da je odmah odnese Zdravku, ali već je bila noć. Jedva je čekao da svane, tako da je skoro cele noći bio budan, a ujutru sa prvim zrakama sunca na svom jastuku, Ivan je hitro ustao i uputio se na poljanu. Na brdu je sedeo div Zdravko, sa glavom u oblacima. Ugledavši Ivana, nasmejao se najdivnijim osmehom i uzeo ga na svoj dlan.
– Kao što sam obećao, donosim ti divnu vest. Pronašao sam divicu koja se zove Divna i živi u Rusiji. Zahvaljujući tebi upoznao sam i novu prijateljicu Natašu, koja mi je poslala mapu na kojoj piše gde tačno živi Divna.
Ivanu se učinilo da će ogluveti od udaraca divovoskog srca koje je od radosti zakucalo najjače do sada.
– Juhuuu… , uzviknuo je Zdravko i jačinom svoga daha rasterao oblake. – Krenuću odmah, jedva čekam da upoznam Divnu, a tebi Ivane, prijatelju maleni dugujem veliku zahvalnost, ti si duga koja je spojila dva kraja sveta.
Ivan zavuče ruku u džep i izvadi najsjajniji staklenac plavutak.
– Zdravko, želim da ti poklonim nešto. Ovaj predivni staklenac ugradi u prsten koji ćeš pokloniti Divni. Ovo je moj poklon za venčanje.
Divu se opet zamutiše oči i Ivan pomisli
– O neee… samo da ne zaplače, poplaviće celu poljanu.
Div mu namignu i reče:
– Ivane, očekujem da ćeš biti kum na našem venčanju.
Kako divovi prave divovske korake Zdravko je ubrzo bio u Rusiji, a kako iste takve korake prave i kada se vraćaju, Divna i Zdravko su ubrzo stigli nazad do kuma Ivana, noseći i kumu Natašu. Bilo je to najlepše divovsko venčanje na kojem su ikada Ivan i Nataša bili…
A da, i najveća svadbena torta koju su ikada videli i jeli… hmmm, stojeći na njoj…
