Ne znam kada je tačno započet ovaj trend. Čini mi se da je i on došao sa potpunim sunovratom devedesetih. Prikladno apokaliptičnom stanju, diktatura prosečnosti neguje one koji se nalaze na rubovima – što svesti, što morala. A kada se amoral (potpuno poništenje etike koje pod ruku ide sa poništenjem estetike) uvuče gde mu mesto nije, u kulturu i umetnost, to znači da je otišao u nepovrat i poslednji bastion odbrane od maloumnosti.
Spuštanje čitalačke, odnosno gledalačke razine, ima za zadatak stvaranje mlake atmosfere praćene atrofijom afirmacije svega što sadrži ma i trunku originalnosti i inovativnosti, a da ne pominjem što je eonima udaljeno od ne-daj-bože zlatnog preseka. U stvari, sada shvatam da više ništa ne shvatam, i da sve što sam mislila i sve u šta sam verovala, uopšte nije prigodno a još manje pogodno za današnje vreme. I umetnost, kojom se bavim, takođe je otišla dođavola, jer su vlastodršci umetnosti odlučili da umetnost nije igra nego mašinerija koja štancuje i donosi novac.
Od kada sam bila devojčica koja je tek naučila da piše doživljavala sam svoje pisanje kao neko padanje u trans. Mislim, da sam od najranijeg doba, u momentu stvaranja, bila potpuno nesvesna svoga bića. Pisanje mi je bilo istovremeno i bolna potreba ali i veoma čulni užitak, koji sam potpuno podsvesno doživljavala kao igru. Još uvek svako predavanje papiru doživljavam kao neki magijski ritual, sebična sam u tome i svet oko mene prestaje da postoji. Posle sam shvatila da ljudi koji stvaraju imaju obeležja Tvorca, i možda su stoga sva ta pitanja o Bogu, nadahnuću i talentu krenula da me kopkaju. Sada, kao već zrela osoba, nemam mnogo dvojbi o tome ko sam ja ili bilo ko ko stvara.
Mislim da smo mi samo provodnici, kanali kroz koje viša energija traži izraz, a jesmo li dobri ili nismo kao takvi, nije nikakvo sudbinsko određenje, već naša sopstvena spoznaja i rad na toj spoznaji. Provodnik- umetnik – Homo ludens. Dakle, moj je zaključak da umetnik kroz svoje stvaralaštvo spoznaje svoje nebiće, igrajući se. Možda upravo igrajući se Tvorca. Na Istoku, spoznaja svog nebića predstavljena je slikom igrača i igre. Bog je predstavljen kao igrač, a božije stvaranje kao njegova igra. Jer, Bog nije veliki igrač, a vi mali igrač. Ne. Vi uopšte niste igrač. Vi ste igram! To me dovodi na pomisao da se delo ne stvara ni iz čega. Pošto je i ništa – nešto. Ono se gradi od motiva, od jezika, od odsustva motiva, od podataka, od odsustva podataka. Baš kao i dečja igra. Ili pak božja igra.
Kao što se materija može napraviti od antimaterije, a kao dokaz da se svet može stvoriti ni iz čega ( vidljivog golim okom ) i igra se može napraviti bez ikakvih vizuelnih ili auditivnih elemenata. Sav materijal potreban za stvaranje je već pohranjen što u svesti, što u nesvesnom. Od istog materijala se pravi i umetnost. Umetničko delo proizlazi iz duha i za njega je potrebna subjektivna stvaralačka osobina a zahvaljujući toj osobini, delo nastaje kao proizvod. Taj proizvod postoji radi drugog, da bi se posmatralo i da bi ga publika doživljavala. Publika ili čitalac postaju obuzeti umetnikovom maštom.
Mašta je povezana i sa sećanjem jer joj pamćenje pribavlja materijal za njene slike. Sećanje je aktivnost kojom čovek postaje svestan samog sebe. Poetika je u gradivu kome valja dati oblik, u temama i motivima koji sami pronalaze umetničku formu; umetnički postupak je u biranoj simbolici, u sadržini presvučenoj u zamamno poetsko ruho.
Estetski hedonizam jedan je od osnovnih kvalifikativa umetnosti. Misao koja se temelji na hedonističkoj tezi i igri kao čistoj estetici, umetnost svodi na nivo magijskog užitka. Nije li onda već sama igra to što je predmet estetike tzv. estetski trougao koji sačinjavaju stvaralački čin, umetničko delo koje je njegov proizvod i, naposletku, čin recepcije ili doživljaja umetničkog dela od strane posmatrača?
Pobornik sam teze da umetnost može da se stvori samo iz osećaja koji su čisti i uzvišeni, iz poimanja dobrog, blagorodnog i čulnog. Da bi to bilo moguće umetnik-provodnik mora i sam biti čist kao dete . Mora da se „preobrati i bude kao dete“, ne bi li „ušao u carstvo nebesko“. Umetnost kao paralelni svet, koji opstaje po sopstvenim razinama i zakonima, u okviru ovog, već postojećeg, na neki način i jeste carstvo lepog i harmoničnog, nepterećenog ovozemaljskim patnjama i trivijalnostima, a nije li to ionako sinonim za raj!? Takođe, mislim da ovaj svet izgleda kako izgleda upravo zato što smo zaboravili da živimo u sadašnjem momentu. Kao ozloglašeni hedonista mislim da čoveku pripada samo ono što je sadašnje te stoga treba uživati od danas do sutra, jer je nada u neko buduće dobro uvek povezana s nemirom uzrokovanim neizvesnošću sudbine. Važno je da mi dominiramo užitkom, a ne obratno. Umetniku to svakako polazi za rukom, ako se u obzir uzme ono što sam napomenula na početku, da je proces stvaranja čin jednog ponekada bolnog, ali na koncu, svakako, užitka. Uz to, umetnik je sposoban da uhvati i zaustavi vreme, samim svojim delom opovrgnuvši postojanje tog istog vremena, što je već igra sama po sebi. Ako želimo da demistifikujemo umetničko delo, moramo definisati pojam stvarnosti a definisanje ovog pojma je u neposrednoj blizini sa pojmom igre. Svet igre je odvojen od stvarnog sveta. On ima sopstveni prostor i sopstveno vreme (iako čovek igrajući se koristi realan prostor i realno vreme). Igra se podvrgava istim važnostima kao i neko umetničko delo. Ona nastaje u stvarnom svetu, gradeći nepostojeći svet ali služeći se realnim rekvizitima koje oblikuju svet nerealnog pa tako iz stvarnosti nastaje ne-stvarnost. Igra je neobavezna i možemo je svakog časa prekinuti. Kroz igru se može osetiti potpuna sreća stvaranja jer nema pritisaka stvarnosti, omeđenosti iluzije ili uskraćenih sloboda.
Umetnost je najviši oblik igre. Umetnost i igru vezuje svet imaginarnog. Igra nas vodi ka razumevanju sveta i na taj način je igra bliska umetnosti. Igra je stvaralačka simbolička aktivnost koja prezentuje smisao sveta i života. Čovek je čovek samo dok ima sposobnost i želju da se igra. A da bi se igrao mora da nauči ili da se seti kako da se izmešta iz realnog vremena. Pojam stvarnosti možda je ključan za razumevanje umetničkog dela, ali čim ga dovedemo u vezu sa nestvarnim on postaje jednako zagonetan kao i sama priroda dela. U umetnosti kao i u igri dolazi do razdvajanja sveta na realni i imaginarni, čime se i kroz igru i kroz umetnosti može sagledati dvostruka egzistencija igrača, ali i dela. Mističnost sveta igre ili umetnosti, nije u njihovoj odvojenosti od stvarnog sveta: on nema svoj prostor i svoje vreme u stvarnom svetu i stvarnom vremenu, već poseduje sopstveni prostor i sopstveno vreme, ali čovek igrajući se/stvarajući, koristi stvarni prostor i stvarno vreme.
Igra je, u krajnjoj liniji, ozbiljna delatnost. Igra je najuzvišeniji oblik umetnosti i s njom se prožima za sve vreme dok traje zagonetni svet igre što se pokazuje kao „nestvarnost“ kao „kaoda stvarnost“. Umetnost nastaje na granici stvarnog i nestvarnog, ona omogućuje da se stvarnost pokaže, da svoj smisao odvaga naspram svog lika u ogledalu. Umetnost je iznad odražavanja; ona učestvuje u svemu, ali se ni u čemu ne iscrpljuje. Odnoseći se igrački prema svetu mi se isto tako odnosimo i ka sebi samima; no, živeti igrački nije isto što i igranje – živeti umetnički nije isto što i umetnost koja se potvrđuje u delu. Ako stvarnost omogućuje umetničko delo, onda u još mnogo većoj meri umetnost omogućuje stvarnost: delo je dokaz da stvarnosti ima; naše tvorenje umetničkih dela, naše učešće u stvaranju jeste ono najvažnije, najbogatije, smislom najvrednije.
Možda je upravo zato i ispravno definisati umetnost, kao i igru samu, kao nasofisticiraniji, najrafinisaniji oblik slobode. Pala mi je na pamet jedna Platonova misao: „Od slobodnog čoveka ne može se napraviti rob, jer je slobodan čovek slobodan čak i u zatvoru.“ A svaki čovek, umetnik najpre, filozofski rečeno, ostaće mlad, ako zadrži dete u sebi. Ako ne pristane na taj hipotetički zatvor koji mu svet odraslih i “užasno ozbiljnih” nudi. Taj isti zatvor gde je zabranjena igra. Kako je moguće da se zabrani igra? Ona opstaje i postoji oduvek, bar kroz umetnost. I, ako se samo prisetimo da je jedna od najstarijih umetnosti, dramska, još u antici karakterisana kao satirska igra – igra u čast žrtvenom jarcu, ne postaje li sve jasnije? Na kraju, ne zove li se dramski tekst ili drama sama, na engleskom play – igra!?
Umetniku je data moć igre i ako ne doživi sebe preozbiljno, moći će da uživa u svojoj igri, u slobodi da se igra kada god i kako god želi. Umetniku je podareno da ostane večno mlad. Kao dete. Deca se igraju. Ona ne doživljavaju ovaj svet i život sa kamernom ozbiljnošću. Kako se može doživeti ozbiljno nešto što je promenljivo!? Osim ako se ne ovekoveči, ako se ne zaustavi, ako se suština ne upakuje u neku lepšu, trajniju formu.
Ovih godina ( ili decenija, bolje reći), nažalost, svedočite tome da je igre nestalo, da je umetnost potisnuta a je zavladala diktatura prosečnosti. Prosečni su oni, što nam mozgove ispiraju, što nam ubijaju receptore za lepo a kojima je to zadatak, diktiran sa višeg mesta. Prosečni su oni što su odavno prestali da se igraju, da stvaraju i koji debelo naplaćuju svoje činodejstvovanje bazirano na ubijanju svih estetskih merila, što je zapravo prečica kojom se ubijaju i poslednji trzaji etičke svesti.
Danica Nikolić Nikolić
