Umesto prologa:
I like smoke and lightnin’
Heavy metal thunder
Racin’ with the wind
And the feelin’ that I’m under
Like a true nature’s child
We were born, born to be wild
We can climb so high
I never wanna die.
Born to Be Wild
Born to Be Wild…
Ovaj tekst posvećujem čoveku koji me je umnogome formirao kao umetnika. Čoveku koga sam poštovala u svim njegovim životnim ulogama, a kome bi sutra bio rođendan da je kojim slučajem ostao sa nama. U mom životu je prisutan oduvek, i od njega sam naučila, na svoj način, šta znači biti svoj i kako se najbolje maše srednjim prstom što sistemu, što blaziranim sledbenicima istog. Naučio me kako da se razračunam sa hipokrizijom, najpre svojom, a potom i okolnom. I sve je to učinio nemavši pojma.
Čovek koji je bio prisutan na velikim ekranima skoro 60 godina, napustio nas je u septembru 2010. godine. Glumac, reditelj, fotograf, strastveni kolekcionar, propalica svetske klase, prvorazredan u snalazenju kroz život, i pored svega je bio bezazlena protuva, a veliki stvaralac. Različit od raznih “slučajeva” i nakaza koje je glumio tokom decenija ili možda upravo njima sličan, ( neobuzdani bajker u Goli u sedlu, psihopata sa Edipovim kompleksom u Plavom somotu, ludi bombaš u Brzini ) on je uspevao i u dobrim, i u lošim, ali i u spektakularno strašnim situacijama. Da preživi i da ostavi sebi svojstven pečat. On je otvorio vrata u novu eru Holivuda, ostavljajući zlatni holivudski period filma u oblaku prašine, jezdeći na svom Harleyu, u Goli u sedlu, naravno. Prokrčio je put Coppoli, Bogdanovichu i Scorseseu. Družio se sa James Deanom, ženio pet puta ( nekada zbog slave, nekada iz ljubavi ), bio godinama u bunkeru pošto je pokazao srednji prst Hanry Hathawayu, imao aferu sa maloletnom Joan Collins, putovao gde je stigao, upoznao najvećeg svetskog dilera, sa kojim je bio, pa…u izuzetno bliskim odnosima (otud pomama za kokainom u Holivudu tokom 60-ih!), najviše se družio sa Jack Nickolsonom, tužakao se sa Piter Fondom, visio sa Warholom o njujorškom klikom sedamdesetih, glumio sina Liz Taylor, a glumio i za Tarantina ( meni omiljenu ulogu u Pravoj ljubavi ). Bio je bogat i nepoznat, bio je izgubljeni i nadjeni bludni sin, bio je prva najveća stvar, bio je poslednji ostali iz stare garde. A, opet, meni je opisan kao najdivnije stvorenje na svetu. Kao jednostavan i nepretenciozan. Kao nesujetan i izuzetno drag. Kao neko ko se ne libi da zaviri u svaki geto ove planete Zemlje, da se druži sa kojekime, da posmatra i fotografiše decu u igri. Neko, čija snaga dolazi iz toga što ume da sluša, a čuje druge ljude, ko ume da savet da i da pomogne. O Dennis Hopperu, čoveku koji zasigurno nikoga nije ostavio ravnodušnim ( kako iko može da te ostavi ravnodušnim kada nemaš utisak da uopšte glumi, ko se ponaša prirodno i ispred, i iza kamere), pričala sam sa Mark Navom ( kao mali tribute Hopperu predstavila bih ga kao mog Der amerikanische Freund, sladokusci će znati o čemu je reč! ) . Mark Nava je mladi američki reditelj koji trenutno živi i radi u Beogradu, a Hoppera je upoznao u Bukureštu. Kaže da su se odmah prepoznali i da je Nava automatski postao Hopperov štićenik. Mark Nava je, inače, veoma neposredan i mislim da imam ideju kakav mu je mentor zapao. Na srpskom bi se reklo upala mu sekira u med, na engleskom je to malo nezgodno za prevod.
Mark mi otkriva razlog zbog koga su on i Hopper postali bliski. Naime, na nekoj zabavi u Bukureštu, koju je priredio FF Coppola, Dennis je primetio ovog dugokosog čoveka ( Mark jeste upečatljiv – Amerikanac je, ali mu se meksičko – indijansko nasledje jasno vidi na licu, zapravo i sam izgleda kao pobegao iz Easy Rider-a) koji je, jasno, pušio svoj džoint i počeo da priča sa njim. Mark je završio filmsku školu u Los Angeles-u i upravo se doselio u Rumuniju iz Švedske. Kaže ne voli Holivud. Kako je zanimljiv, Dennisu se odmah dopao, pa ga je i pitao na čemu radi. Mark je upravo bio završio rad na scenariju Gangster ( Ne, nema veze sa Americkim gangsterom), i Denis je ujutru pre leta pokupio jedan primerak scenarija i odneo ga sa sobom u New Hampshire. Denissu se scenario dopao i umesto da glumi u njemu, poželeo je da ga režira. Meni je potpuno jasno zašto je Hopper odlepio na scenario. Imala sam i original, i desetu ruku u sopstvenim rukama, pa znam zašto nije prošao kroz produkciju, iako je Marku, svakako honorar bio isplaćen. Naime, u prvobitnoj verziji bilo je nečega čistog, postojala je izvesna doza nevinosti koja je Hoppera verovatno podsetila na stare dane, iako priča sama po sebi suviše podseća na Kuma, doduše u rumunskom okviru. Postoji neka scena u kojoj glavni (negativni) junak priča o tome kako voli samo pamučni, beli, ženski donji veš. U desetoj ruci, te scene nema, ali nema ni prvobitne priče. Kako je Dennis želeo saradnika na scenariju koji bi što autentičnije prikazao atmosferu Rumunije iz Čaušeskove ere, angažovali su još jednog (rumunskog) scenaristu, a i sam Hopper je na scenariju radio, tako da je prvobitna zamisao izgubljena negde izmedju treće i pete ruke. No, nije bitno, Markovo i Hopperovo druženje se nastavilo, što je meni, pak, dalo materijala za ovaj rad.
Hopper je rano postao zainteresovan za glumu. Ozbiljno je njome počeo da se bavi tek pošto je 1959. krenuo da pohadjao časove glume Lee Strasberga u Actors Studio-u, u New Yorku. Tome je naravno prethodio skandal, da hara po holivudskim žurkama. Kao rodjeni party man, ubrzo je otkrio i čari sexa, droge i alkohola. Jasno, pedesetih godina, to je sve još uvek bilo benigno, naspram onoga što će doneti šezdesete, a tek sedamdesete… Ono što je važno iz tog perioda je da se medju Hopperom i kanabisom stvorila jedna neraskidiva veza, te se ovaj marihuane nije odrekao sve do poslednjih svojih dana, na žalost imajući više nego adekvatan izgovor u galopirajućem raku prostate. Da ne bude zabune, Hopper je neprekidno pravio džointe, a marihuana je jedina droga kojoj je ostao veran. Tokom pedesetih godina, iako je bio proglašen za novu veliku stvar, Dennis nije umeo da suzbije svoj karakter. Kako je bio izabran da glumi u filmu Od pakla do Texasa, a već skrhan Deanovom pogibijom, uspeo je da se tokom proba posvadja sa Henry Hathawayem, jednim od najmoćnijih producenata Holivuda, čovekom koji je bio težak sa glumcima, bez obzira na to što su i Marilyn Monroe i John Wayne radeći sa njim profitirali. Hopper jednostavno nije mogao da izdrži osamdeset vraćanja na probama i pokazao je Hathawayu srednji prst. Pored svog Hopperovog talenta, Hathaway je Hoppera ipak kaznio, tako da je ovaj bio na crnoj listi tokom sledeće dekade. No, domišljati Hopper nekako i nije gubio vreme, te je u pauzama periodičnih pojavljivanja na televiziji, u nekim minornim rolama, (iako je njegovo prvo pojavljivanje kao epileptičara u Medic-u bilo fenomenalno), stigao da se 1961. godine oženi Brooke Hayward, ćerkom Leland Haywarda i bivše žene Henry Fonde, Margaret Sullavan. Taj brak koji je trajao od 1961. do 1969., gotovo koliko i Hopperovo izgnanstvo sa velikog platna, bio je obeležen velikim skandalima vezanim za drogu, ali i za čuveno lomljenje nosa Brooke Hayward, koje je Hopper upriličio oduzet od droge i alkohola . U tom periodu Hopper je upoznao Pablo Escobara i počeo sa njim da tesno saradjuje, odnosno da za ovoga prodaje kokain Holivudskoj kliki. Tako je uvek bio dobrodošao na zabavama, a i na oku potencijalnih producenata, strpljivo čekajući prestanak progona sa Holivudske A liste. Ako bismo se malo osvrnuli na Easy Rider-a, bilo bi potpuno jasno čija je ideja bila šverc kokaina iz Meksika. Ono što je veoma upečatljivo su sledeće činjenice, Hopper je upao medju Haywarde, želeći da da bude blizu čoveku koji je stekao ogromnu slavu producirajući The Sound of Music. Medjutim, izgleda je boravak medju Haywardima bio okosnica Hopperove adikcije. Samoubistva u toj porodici bila su uobičajena, još uobičajenija ona izazvana prekomernim dozama droge. Dakle, stremeći ka povratku u svet slavnih, Hopper je gratis dobio i malu naviku, koja je imala plodno tle medju Haywardima, što će reći , zloupotreba psihoaktivnih suprstanci je bila uobičajena u tom okruženju . A ono što je najpresudnije, zahvaljujući John Wayneu, prijatelju majke svoje prve žene, dobio je ulogu u filmu Sinovi Keti Elder 1965., i posle sedam godina se vratio filmu. Od Waynea je dobio još jednu šansu u filmu iz 1969.-te, True Grit.
A onda 1969.-te godine Hopperu se dešavaju dve velike stvari. Saradnja sa Piter Fondaom i Jack Nickolsonom u Goli u sedlu, i razvod od Brooke Hayward. Kažu da se brak raspao ne samo zbog Dennisove opsesije stolom za montažu, već i njegove prekomerne opsesije drogom i alkoholom. O Easy Rideru je odavno sve rečeno. Taj film je prekretnica u holivudskom filmu. Zlatna era Holivuda zamenjena je drugim modelom – ako bismo uzeli citat iz Easy Ridera: Si, pura vida ! (1), i upotrebili ga u odnosu na novi američki film, postalo bi više nego očigledno šta je postao postulat američke kinematografije na ulasku u jedan novi period. Hopper, jednim autentičnim manirizmom otpočinje ili nastavlja, kako se uzme, europejsku tradiciju Artoovsko – Genetovskog teatra surovosti, ili da se pomerimo još malo unazad, otelovljuje jednu novu vizuru estetike ružnog, zapravo estetike šoka, svojstvene, recimo, Hieronymus Boschu. Goli u sedlu, kao potpuni, autorski projekat Hopperov, sa više nego očiglednim, pseudobiografskim elementima ( neko bi rekao više bio nego pseudo) svakako je pomerio granice. Ne bih sada pominjala sudsku tužbu koju je Hopper pokrenuo protiv Peter Fonde, a u vezi sa autorskim pravima na scenario. Kako god, izvesno je ono što je i vidljivo – film toliko liči na Hoppera, da dvojbe o originalnom autoru i nema. Započet kao niskobudžetni, nezavisni filmčić, pravljen sa manje od 400 000 $, postao je kultni film, ( na zaprepašćenje što celog sveta, što ekipe ), koji je tokom vremena zaradio više od 40 miliona dolara, što je enorman finansijski uspeh. Priča puna seksa, droge, usputnog nasilja, priča o žrtvovanju, sa šokantnim, nesrećnim krajem i pulsirajućim, sirovim R’N’R-om, bila je pečat Nixonove ere, rata u Vijetnamu, izgubljenih vrednosti. Priča o Čoveku koji odlazi da traži Ameriku i ne može nigde da je nadje, kako je glasio promo-slogan. Bez obzira na manjak istorijske utemeljenosti i razvoja karaktera, na nemanje tipičnog heroja-junaka, neujednačen ritam, brze rezove, flash-forward prelaze medju scenama, stilsku improvizaciju, različita raspoloženja izmedju dijaloga i glume, muziku koja popunjava narativni tok, kao i izjednačavanje motora sa slobodom, radije nego sa delikventnim ponašanjem, ovaj film je kao šamar što Američkoj, što Evropskoj publici ( najpre prikazan na Kanskom festivalu 1969.), ostao zapamćen kao svojevrsno remek delo. Peter Biskind je napisao u knjizi Easy Riders, Raging Bulls: How the Sex-Drugs-and Rock ‘N Roll Generation Saved Hollywood (1999), koliko je zapravo ponašanje filmskih stvaralaca pod dejstvima raznih droga, lutanja i suprotstvaljanje autoritetima, senčilo njihov pristup radu na filmu. Bilo, kako bilo, ovaj rediteljski prvenac Hopperov, osim što je utabao staze rediteljima Novog Holivuda, njemu samom doneo razna poznanstva sa Kanskog festivala i mogućnost rada na evropskom, doduše takodje niskobudžetnom filmu, donelo mu je i ugovor sa Universal Studio-m, potpisan na 840 000 $, za njegov sledeći projekat The Last Movie iz 1971. , koji je poznat po tome što je bio ne samo kolosalni fijasko u finansijskom smislu, već i ozloglašen po narkomansko – seksualnim orgijama tokom snimanja, ali i radu u montaži dugom godinu dana razvučenom usled prekomerne zloupotrebe psihoaktivnih supstanci korišćenih zarad inspiracije.
Hopper sedamdesetih snima sa Phillipe Morom Mad Dog Morgan 1976., Henry Jaglomom Tracks 1977. , pomenuti The American Friend, sa Wim Wendersom, da bi 1979. briljirao u Coppolinom Apokalipsa Danas. Malo izmeštanje sa rediteljske stolice i glumački rad na pomenutim filmovima, ponovo ga vraćaju u sedlo, te dobija Zlatnu palmu za Out of the Blue 1980., na kome radi i kao reditelj, i kao glumac, ali i kao nekreditovani ko-scenarista. Ovim filmom, Dennis se vraća svojim antiherojima – bajkerima, protuvama i djankijima. Sledi rad na komediji Neil Young-a Human Highway 1982., u kojoj glumi kuvara Cracker-a. Sudeći po rečima Petera Biskinda, Hopperova kokainska adikcija se popela na tri grama dnevno u tom periodu, no da ne zaboravimo i grame, i grame marihuane, trideset boca piva na dan i bespregledni broj rum-kola, tako da je ime Cracker (2) svakako bilo više nego opravdano.
Napravivši spektakl na art hepeningu Rice University-ja ( ah, taj Arto! ) glumeći pokušaj samoubistva sa 17 štapova dinamita ubačenih u kovčeg, što je profesor i dokumentarista Brian Huberman uredno snimao, i kasnijim nestankom u Meksičkoj pustinji ( verovatno otrovan od pejotla ), Hopper konačno odlazi na rehabilitaciju 1983. Naravno, do 1986. njegova je karijera u stagnaciji, dok do njega ne dospe scenario Lynchovog Blue Velvet-a. Priča se da je Hopper pozvao Lynch-a sa rečima: Moraš da me pustiš da igram Frenka Buta. Zato što sam ja Frenk But!
Hopper je, naravno, snimao mnogo, do kraja svog života. Bio je toliko multitalentovan i neobuzdan da je Warhol, koji ga je ovekovečio rekao da nije video čoveka koji je toliko lud u očima.Takodje je rekao da se nikada ne zna odakle će ljudi pokupiti stvari, mislivši na Dennisove bravure.
Hopper koji je više puta razarao sopstvenu karijeru, praveći jezive greške usled samoubilačke konzumacije droga i alkohola, opet je, kako sam čula bio mudar i skroman čovek. Mogla bih sada da prepričavam scene iz njegovog budoara, pikanterije o razvodima, razgovore sa Escobar-om ( hej, ako Mark laže mene i ja lažem vas! ) ali ono što je mnogo interesantnije je rečenica koju Mark stalno ponavlja, a koju je njemu Hopper uvek govorio : You have to listen people Mark. You have to listen! (3)
I, umesto završetka, pošto verujem da je duh neuništiv, a da će Hopper-ov ostati još dugo da lebdi, možda ne bi bilo loše odgledati spot Gnarls Barkley-a Smiley Faces.Ona vesela i intrigantna priča iz spota, opet rukotvorina Hopperova, možda je ponovna autobiografija Dennisa Hoppera, ako se za ozbiljno uzme izjava Federica Fellinija da je umetnost autobiografija. Pogledajte spot, shvatićete o čemu govorim.
Srećan ti rodjendan, gospodine Hopper, gde god da si!
Danica Nikolić Nikolić
1 – Da, pravi (čist ) život!
2 – Cracker – crackhead- čovek napuknute glave, igra reči, kokainski zavisnik
3 – Moraš da slušaš ljude, Mark. Moraš da slušaš!
