Odmah na početku da kažem da mi ništa nije jasno oko navijača; ni kolektivno, ni individualno psihološki, a ni objektivno, ni subjektivno filozofski. Ali, gde god da krenem, neprekidno udarim u jedan te isti zid, koji se sada naziva DB, to jest Državna bezbednost. Ono što sam uspela da shvatim je otprilike ovo: taj DB mu dođe kao neka tajna parapolicija za koju svi znaju, čak i mala deca, koja obezbeđuje nesmetanu pljačku pojedincima, ali državi u celini ne donosi nikakvu dobit. Na protiv, pravi samo ogromnu štetu.
Dakle, ta lova od transfera ne ide u kasu kluba, već u privatne džepove. Igračima se daju samo opiljci, koji za običan svet predstavljaju basnoslovno bogatstvo. Vođe navijača su istaknuti komesari i imaju sve privilegije. Mogu da roknu koga ‘oće i neće za to odgovarati, mogu da diluju drogu nesmetano, ali i da prave nerede bez ikakvih posledica.
Sive eminencije…sive eminencije…ko su ti, ko su te glavne baje koje vuku konce i prave majmunima milione lakovernih usijanih navijačkih glava? Poznata je stvar da su navijači usko povezani s podzemljem i murijom. To zaista znaju i mala deca. Brankica Stanković je trenutno zbog čačkanja mečke oko ovih stvari pod stalnom policijskom protekcijom. Ne bih da me to zadesi i javno kažem da pojma nemam, ali mogu da se služim mozgom.
Elem, klubovi traže poreske olakšice, po kom to osnovu? Njihove nesposobnosti, loše igre, ili dilovanja?
Baš mi se javio neko ko je sebe predstavio kao žešćeg navijača preko Skajpa. Čovek je bio na heroinu, prepoznala sam po glasu, kameru da uključim mudro nisam htela. Meni je njih žao, zato ovo i pišem. Žao mi je kad vidim toliki broj zabludelih ovnova, izmanipulisanih i instrumentalizovanih neretko u političke svrhe i jalove državne prevrate, što je osvedočeno u Srbiji 9. marta i 5. oktobra. Kod nas nema „El Barca es mes que un club“, nema te svesti i gro navijača nema pravo glasa, a nema ni kontakta sa sopstvenim mozgom, kao ni sa stvarnošću. Idu ljudi da se biju širom sveta za tuđ račun. Ne shvataju navijački patriotizam koji vlada širom Evrope. Toj Barsi je jedino u glavi nezavisnost Katalonije i vrhunska sabornost, koja se upravo očituje u samom najtransparentnijem mogućem poslovanju kluba. Velški tj. keltski Kardif oće da bije Milvol tj. Engleze, ali za najamnu vojsku koristi naše navijače. Neće gospoda da prljju ruke. Prljav posao ostavljaju nama. E, to je patriotizam širokih razmera braćo! A, kod nas, sve sam go krimos u upravama klubova. Navodno uspešni privrednik, ali opet i malo dete zna da se to ovde čita „mafijaš“. Vrhunski patriotizam i svaka čast domaćini!
Razumem ja i psihologiju mase, kojom se amnestira lična odgovornost, ali ne razumem kako niko od navijača ne vidi da ih koriste one, gore pomenute, sive ličnosti. Oni veruju u boje svoga kluba. A, ja na to kažem – malo morgen, a evo i zašto: Ne, ti se osećaš moćno u masi. Ti, mali čovek, odjednom postaješ velik u velikoj masi. Ne voliš ti svoj klub više od rođene keve, ti voliš iluziju moći. Još kad ti priđe sivi čika iz DBa i da ti stvarnu moć da valjaš heroin ili oružije, ti si nepobedivi car i mnogi će zbog tebe zaista umreti. Podrazumeva se da možeš po gradu da biješ koga hoćeš, naročito onoga ko samo zaliči na pedera, iako je tog dana rešio da zameni tamno-plavu košulju, nekom u pastelnom tonu, jer ubi ga monotonija u firmi. Tako ti misliš da si faca, a u stvari i ne znaš da obavljaš prljave poslove za prljave ljude.
Ali, ajde da vidimo i pozitivne akpekte, izuzimajući volove u cirkusu zvanom „hleba i igara“. Sport je divna stvar, simulakrum bojnog polja. Tako se lepo ispucaju ratničke strasti, a pride se upražnjava makisima „u zdravom telu, zdrav duh“. Novak Đoković je plastičan primer toga. Vratio čovek dostojanstvo čitavoj uniženoj i poraženoj naciji. Izgubljeni ratovi, lako su se pretvorili u sportske pobede. Milina! Ali, u biti i to je porazno, jer onda ispada da je jedan čovek odradio posao milionima neosvešćenih ovaca i ovnova. Dakle, Srbi danas onako trutovski parazitiraju na krvavom radu samo jednog čoveka i teraju silom svoju netalentovanu podgojenu decu da postanu Nole car. Uvek će se naći neki mali Novak, ali jedan, i to neće biti tvoj dežmekasti sin!
Umesto gore pomenutog heroina, savršeno mesto za beg od stvarnosti je navijačka strast i navlaka na kladionice. Prepuna je država korisnih duhom, pa čak i svetim preplavljenih, prozorljivih doktora kladioničarskih nauka. Veliki su to doktori koje, da se izrazim ćirilično, zabole da sebe učine korisnima za celo društvo. Njima je država kriva što su neradnici. Sve manje verujem u to, jer znam da kad je čovek uporan u svom radu, u ma kojim, pa i najstrašnijim, okolnostima – uspeće! A, ako je još uporniji, ništa ga ne sprečava ni milioner da postane od svog poštenog rada. Čak i ovom sistemu-ubici, može se pronaći Ahilova peta. Kakva god bila, ta SFRJ ipak nije prodavala svoje mlade fudbalere u belo roblje pre punoletstva od 27 godina kada se smelo početi zarađivati. Umesto toga imamo mafijaške udruge upravnih odbora i menadžera, kojima ne ostane ni cvonjka da ulože u raspali toalet na stadionu, ali zato su im nozdrve pune kokaina, dok im napumpane starlete gužvaju preskupa Bosova odela. Ponekd se pitam kako ih nije sramota da intoniraju himnu države koju pride pljačkaju kroz druga javna preduzeća poput Telekoma. Po meni, to je ono što se zove čist ološ! Samo mi je jako žao tih mladih ljudi koji svoju samobitnost pronalaze izvodeći tu smešnu komediju del arte, za račun onih zbog kojih im majka svakodnevno kuva pomije i soli ih suzama.
Ovde neumitno dolazimo do tačke razgraničenja huligana i navijača. Huligan se najeo mnogo tih pomija i mnogo je besan, jer sanja Dom perinjon i Kristal. Veruje da je patriota, a razbija grad u kome živi, kao da je taj grad, koji je primio njegovog izbelog oca sa ratišta, kriv za njegov jadan društveni i egzistencijalni položaj. On ga uistinu mrzi. Visi mu kajla s krstačom oko vrata, a huli na sve živo. Kune se u Dušana silnog, a ređao je kečeve iz istorije. Kao takav, ama baš ništa ne može da pruži ni državi, ni društvu, a ni svojoj ženi, koju će već u sledećoj sceni da baca kao plastičnu stolicu sa stadiona. To je zaista istinski hulitelj, a pre svega, parazit koga mama hrani, pere i oblači.
Opijaće se do besvesti i verovaće da je važan. Jeste, važan je službi koja će daljinskim upravljačem da sprovodi njegovu volju u pravcu nekih svojih opskurnih političkih obračuna.
Budi Bog s nama!
Navijač je nešto drugo – on zaista voli sportsko nadmetanje, on voli igru i o njoj filozofira bolje od Aristotela o Nepokretnom pokretaču. Zahvata sve aspekte problema. Jadikuje nad korumpiranom upravom kluba, ali opet ni njega ne zaobilazi sila DBovskog daljinca.
Sanjam vreme kada će klubovi biti Klubovi, kada će profesori biti profesori, a treneri treneri; kada će svako ući u nišu koja mu po prirodi stvari pripada. I kada će Državna bezbednost stvarno raditi za DRŽAVU. Jedini problem se javlja kada te države zapravo nema, ili kad u državi postoje dve domaće i nekoliko stranih i to okupacionih. Onda su svi navijači huligani, a svi pederi zreli za batine. Deluje kao bezizlaz, ali čvrsto verujem da nije, jer niko ne može da nas spreči da prestanemo da budemo DeBili, sem nas samih u intimnom razgovoru sa svojim ogledalom.
Irina Marković
