Foto: novosti.rs
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu nedavni serijal predavanja koji su bili kulturni događaji posebne vrste „Majstorsko pismo, veče sa…” počeo je sa Bobom Vilsonom, potom je govorio Dušan Jovanović, pa Slobodan Unkovski, a 16. maja predavanje velikana Dejana Mijača omeli su zdravstveni razlozi.
Šta je uporišna ili jedna od uporišnih tačaka vašeg majstorskog rukopisa?
Za mene je pozorište čarolija. Čarolija pred san. Lako je to reći, al‘ nije lako razumjeti, treba znati šta je čarolija, šta je san.
Šta je san?
Kalderon je kazao – život je san. Stavio znak jednakosti između sna i življenja. Čovjek valjda i dođe na svijet da budan sanja. I, ako iko ima iole sreće, to je bilo samo u snu. U pozorištu je strahovito važna imaginacija koja prethodi snu, a to je kao kad djetetu pričate bajku tako da ga uvodite polako u dobar, zdrav i srećan san. Danas su na sve strane na djelu razna preglasna mantanja koja ljudima stvaraju privid sna. Bombardovani smo histeričnim načinom i histeričnim sadržajem. Kao da dijete uspavljujete drogom, a ne mlijekom i blagim roditeljskim glasom kraj uzglavlja.
Šta je čarolija?
Grubo rečeno, pozorište je mašina koja proizvodi nekoliko stvari da bi se domogla sna. Prvo, proizvodi značenje. Značenja se oslanjaju na tzv.običan život. A proizvodi i magičan svijet. Pozorišta je bilo oduvijek, otkad je čovjeka. Predstavljanje toga što prethodi snu je imanentno ljudskom biću. I to je ponajbolji dio čovjeka. Sve se to vrlo slikovito vidi u starim pozorištima, recimo Šekspirovog vremena. Nije bilo reflektora, ni naročitog dekora. Izađe čovjek i kaže ovo je bojno polje, ovo je ta i ta građevina. I to je to. Stvaranje tog svijeta, te magije… to je pozorište.
Kad smo se dogovarali za ovaj razgovor, rekli ste da nećete o politici…?
Neću.
Zašto?
Gadim se.
Gadite se?
Da. Gadim se. Ne mrzim, ali sam alergičan.
Gostujući u emisiji „Agape” rekli ste da je korporativni kapitalizam dominanta našeg vremena, kao moloh?
Nije to moj pronalazak. Biblija je kazala da će ljudi izmisliti moloha koji će njima vladati, koji nije samo božanstvo nego i strah i potreba. Potreba nekog ko je zavisnik. Ne kažem da je civilizacija mogla da ode drugim putem. Pokušavali su ljudi da odu na drugu stranu sa puno strasti i ludila misleći da je san, a nije bio. Kao što klanjanje molohu nije san. To je više od zavisnosti, to je podaništvo, to je nesrećan trenutak pred apokalipsu. Kad pogledate oko sebe tu sveopštu buku, kao u vrijeme procvata fašizma pred Drugi svjetski rat. Kao da ljudi huče i buče, histerično se zabavljaju jer nemaju snage da vide i čuju stvari kakve jesu. Iza vrata te buke je mrak apokalipse. I rat je sredstvo za biznis. A iskustvo Srbije je doprinos da se vide sve mogućnosti tog pogleda na svijet, i one krajnje.
Da otvorimo pitanje ovdašnje kulture?
I, šta vidimo?
Ustanove u ropcu, u v.d. statusu, kritikama praćenu privatizaciju „Avala filma”…
Je l‘ to neko čudo? Pa pogledajte oko sebe, šta imate drugo nego te „Avale”, sve „Avala“ do „Avale”…
Hoćemo da pristanemo?
Pa pristali smo. Tu i tamo čuju se pojedinačni glasovi razuma, ali ima li iole ozbiljnije pobune? Ljudi samo bivaju zagriženi „za” i „protiv”, mrze, moloh se njihovom mržnjom hrani… Kad pogledate šta se dešava, razara se ne samo supstanca budućnosti, nego razoriše i kosti još nerođenoj deci.
I u teoriji i u praksi govori se o ozbiljnoj društvenoj angažovanosti pozorišta?
Kad je u umjetničkom smislu snažno, pozorište ne zaluđuje ljude nego, da se pomognemo Sterijom – zaljuđuje. Vraća ih ljudskosti, pravi ljudima. Pozorište se obraća onom najboljem u čovjeku, onom zrncetu koje u nedostatku bolje riječi zovemo ljudskošću. Na tom putu ka zrnu ljudskosti, da bi kao u akupunkturi dotaklo tu tačku, pozorište prvo oslobađa čovjeka od zaluđivanja. Ukazuje mu na suštinske repere, temeljne vrijednosti. Govori – pazi, nemoj se zaluđivati. Budi čovjek. Da bi bio čovjek, odsanjaj nešto što je ljudsko i probudi čovjeka u sebi.
Izvor: Tatjana Nježić blic.rs
