Uhvatih sebe u čudnoj igri poslednjih meseci. Što je bliži dan otvaranja nove etape mog života to sam dalja od sadašnjeg trenutka. Kopam po podrumima svoga života, tražim ono praiskonsko, ono zakopano, davno zaboravljeno, u nasušnoj potrebi da se vratim svojoj suštini. Da se vratim onoj davno sahranjenoj čistoti. Beslovesnosti. Impulsu. Instinktu.
Kao da lovim sebe sadašnju koja mi se ne čini dostojnom da jedan novi život usmeri na onaj put koji smatram ispravnim. Gde sam ja, prošla, negdašnja, u kojim sam budžacima svesti i savesti zaboravljena, zatrpana prašinom? Koliko je ostalo od one čedne i neuprljane mene, koju bih mogla da ponudim svome detetu? Kako će me, i hoće li me moj sin prihvatiti u ovom obliku koje je vreme izvajalo u nešto potpuno drugačije od one blagorodne devojčice koja se samo smejala i mazila?! Kada sam postala ovako gruba i gotova da se rvem sa životom? Kada sam postala isključiva i rigidna? Fokusirana? U kom sam to isečku vremena, tačno, od lepršave sanjalice postala vojnik? Nije to bio jedan događaj, bojim se. Nije bilo prekretnice. To su bili vatrometi kratkih spojeva, sistemi povezanih sudova koji su me doveli do toga da pređašnju nežnost zamenim stamenošću, a dečju potrebu za sigurnošću odbacim kao nekakvo razmaženo ačenje nedostojno zrele osobe.
Ne lamentiram ja nad ovime što sam postala. Da nisam, verovatno bih odavno posustala u ovom životnom maratonu. Ojačali su mi nožni mišići, postala sam kadra da trčim dokle god treba, dok ne padnem, dok još ima životnih sokova u žilama. Samo, na momente, onda kada posmatram sebe ( kako bi to Selenić rekao svojim duhovnim okom), zaličim na jednu ogrubelu odalisku, koja spoljnom hrapavošću zabašuruje i krije unutrašnju mekotu, a koju pogrešno i samokritički prečesto tretira kao slabost. I verovatno bi taj slučaj, samoposmatranja i samoprocene, davno završio ad acta, kao neki zaboravljeni satni mehanizam koji lenjo počiva, odložen na prašnjavom sajdžijskom pultu (baš kao i lupa od koje je sajdžija digao ruke shvativši da se časovnik ne može popraviti), da nisam uletela u novu životnu fazu.
Sve se manje dopadam sebi, a kao primer koji bi majka trebalo da da detetu. Kao osoba bez dece sam sebi daleko dopadljivija. Kao mama, naročito mama koja nema namere da svoju prošlost uvija u oblande i da se predstavlja okićena cvetnim aranžmanima i srcima, nisam baš ono što bi okolina uzela kao društveno prihvatljivo.
I tako, igrajući se oštrim vrhom od andžara, sistematizujući događaje pluskvanperfekta sopstvenog postojanja, vraćam se, prečesto, u period svog studiranja. Razmišljam o svojim profesorima, i o tome kakva su to gospoda bila. Poslednja onovremenska gospoda, zalutala među (opet da citiram Selenića) Seldžuke. Presabiram misli i pitam se kao je njima bilo među novim svetom koji su zatekli, među istim tim Seldžucima, seljacima, koji su nakaradno iznikli u naletu novog vremena i poretka. I ostaje mi gorko pitanje, da mi grebe nepce kao nikotinska progorotina – jesu li oni svesno odbili da imaju decu, upravo zato što im se vrli novi svet nije dojmio kao idealno mesto za podizanje nejači.
Potom pomišljam na svog najboljeg prijatelja i kuma sa kojim sam poslednih dvadeset godina imala slične polemike. Stalno je ponavljao isto pitanje : “Zar ti se ne čini malo neodgovorno da na ovakav svet doneseš dete? Kako ga zaštititi od surovog naleta stvarnosti?“. Nas dvoje smo, kao neka dva izmeštena ostrva, doduše, svih godina studija bili upućeni jedno na drugo, obavijeni zaštitnim, mekanim zidom opijata. Previše tanani da stvarnost prihvatimo zdravo za gotovo, a previše ponosni da se nad time vajkamo, zakukavajući da je to previše da bismo imali kapacitete da prihvatimo i kao sopstvenu realnost. Bili smo različiti od kolega i sličniji našim profesorima nego što je to zamislivo. Zaostaci davne, predratne epohe, a što su nam naša porodična porekla nametnula. Nesnađeni u sred kraja veka, zatečeni onim što se zbiva. Zatečeni hrupljenjem nekih novih divljaka, Seldžuka, koji su se ovaplotili usled stihije novih/starih ratova, crne berze, nemaštine, ljudskih niskosti, potkazivanja, diktature prostote i rudimentarnosti. Ono što smo čitali kao literarne bravure ali i dokumente ondašnje prošlosti počeli smo da živimo ( kao i oni, uostalom, po drugi put za svoga veka), čime smo na jedan perverzan način postali ratni savremenici naših ostarelih profesora.
Oduvek sam znala da želim da budem majka. Nisam znala koliko jer ne bih to bila po svaku cenu, svakako. Ali, nekako sam mislila da se to neće destiti, da će to ostati da lebdi nada mnom, kao pramenovi neke izmaglice, kao neka davnašnja a neuslišena želja. Zapravo sam bila sama sebi jasna u odabiru koji se kosio sa mojom željom i sa činjeničnim stanjem, da nemam hrabrosti da u to zakoračim. Upravo iz razloga što sebe smatram odgovornom osobom. Upravo zato što ovaj svet nije uvek nešto što bih darovala svom potomstvu. Ali, onda sam upoznala svog muža, i stvari su se promenile. Dobila sam injekciju hrabrosti zato što sam našla nekoga kome verujem, na koncu. Verujem da me neće ostaviti samu i nesnađenu u najozbiljnijoj raboti od kada je sveta i veka, a koja se zove roditeljevanje.
Ali… Čeprkajući po već pomenutim kutovima prošlosti, vraćajući se na prepočetke, dolazeći sebi, reših da se podsetim onoga što su moji, više puta pomenuti profesori pisali. I uzmem, posle dvadeset godina, opet u šake „Očeve i oce“ Selenićeve. Ophrva me neko poznato zadovoljsvo kao da se vraćam u roditeljski dom posle silnih godina. Neka prisnost i bliskost. Krenem da čitam poznate rečenice. I njihov ritam stvara melodiju, poznatu, sigurnu, domaću, i uživam dok to radim. Potom dođem do kraja i raspadnem se. Zajecam gorko. Zajecam iz praiskona. Muž me juri po kući dok neutešno ridam da me zagrli, a ja bežim i sklanjam se, izbegavajući njegov pogled. Ne smem da ga pogledam. Ne smem jer bih onda morala i da mu priznam da se gorko kajem što sam odlučila da rodim sina na ovom klimavom i nesigurnom buretu baruta.
Sećam se kako je moja majka želela da ja budem sin. Moja majka, posleratno dete, 1978. godine umotana u socijalističku pseudoidilu, nije imala ni najmanju ideju da bi u futuru moglo da dođe do novih klanica, bojnih polja ili stratišta, na tlu države Jugoslavije. Moja majka je želela sina zato što jer „muškoj deci sve dozvoljeno“. Moj otac, sa druge strane, rođen dvadesetih godina dvadesetog veka, koji je prošao rat i ono što je došlo kasnije, recimo nije želeo da ima sina. I on i braća, i njegovi ujaci i stricevi, i njegov otac, svi su listom prošli rat. I svaki od njih je nosio pušku i smrzavao se na frontu, i gladovao, i gledao užase. Potom su gledali posleratne užase. Nije moj otac želeo svome sinu istu sudbinu. Radovao se kao dete što sam kćer i ponavljao „Dosta mi je (svih ovosvetskih) Hamleta“.
Ushićena sam i plaši me to što sam mama dečaka koji se rađa u Srbiji. Sa njegovim tatom vodim iscrpne razgovore a na temu kako se gaji budući dezerter. Pitam se koliko je to nenormalno. Razmišljati o tome nekoliko dana pred porođaj. I volela bih da to, taj strah mogu nekako da prevaziđem. Ali, ovo nije polaganje prijemnog ispita na katedri za dramaturgiju. I preda mnom ne sedi osmočlana komisija. I neće mi, opet, Selenić, pošto su me cedili sat vremena u mojih čitavih šesnaest godina, dati ironičan odgovor na pitanje : „Jesam li slobodna sada?“. Ne. Boba Selenić mi se svakako neće osmehnuti onim šarmantnim a ubojitim osmehom i odgovoriti „Slobodni ste, koleginice, kao ptica na grani!“, i dati mi voljno, ujedno nedvosmisleno nagoveštavajući da sam prijemni pala i razbila se kao zvečka. Nema više slobode na grani. Nema više prijemnog sledeće godine. Mame samo jednom izađu na ispit, a posle „studiraju“ kako znaju i umeju. Nadolazeću paniku, koja zvuči kao Hačaturijanova „Igra sabljama“, a koja se smenjuje sa stihovima Đure Jakšića (koji referišu na baletsko propinjanje na prste na oštrici noža), nekako, volšebno, utišava glas moga muža. Ne obećava mi da ću biti slobodna ko ptica na grani. Naprotiv, obećava mi da će moja sloboda biti razgranata, ali ne usamljena i inokosna, i da će on uvek biti tu. I to me malo, ali sasvim malo, omamljuje, ali mi nepogrešivo zamenjuje pamučni štit od stvarnosti koji sam nekada nalazila u opijatima.
Danica Nikolić Nikolić
