Da se najpre predstavim?
Zovem se Srna Lango i imam 43 godine od novembra meseca. Prvi put sam pomislila da mi je vreme za penziju i odlazak na “pusto ostrvo” kada sam imala devetnaest godina. Umesto toga, upisala sam akademiju, odsek gluma. U izvesnom smislu, dobila sam tačno to što sam htela.
Škorpija sam, sa podznakom u vodoliji, šta god to značilo. Meni to nije naročito bitno, ako neko nema nešto lepo da mi kaže na tu temu.
Ružan horoskop i loša očekivanja više ne čitam. Što bih? I inače, nisam preterano sklona grupisanju, pa sebe ne bih fanatično tutnjavala ni u jedan od tih dvanaest znakova.
Zvanično, živim i radim u Beogradu. Nezvanično, živim, radim i volim, tamo gde me neko hoće i angažuje me ili zavede mudro. Sa decom sam krenula za vreme studija, davnih devedesetih. Nisu mi se desila. Htela sam ih. Sve me je bolelo od želje da ih imam. I jesam, pod hitno! Onako, kako pametne glumice ne rade, jer prave karijeru. Neko vreme sam imala potrebu da zbog njih puštam korenje i budem bolja od sebe. Nije mi to loše išlo. Pravila sam najbolji pekmez, ajvar i kiseli kupus u kraju i šire, sa neprepričljivom radošću. Karijerom sam se bavila u slobodno vreme. Sada su to veliki momci i odlični ljudi i ja sam, ponovo, čergarka. Ono što sam i bila, zapravo, pre nego što sam odlučila da ne budem. Učinilo mi se da sam u mogućnosti. Čergarenje volim. I razumem. Čergarim dušom i mislima i kad se zakucam u jednu tačku. Ne treba meni da lunjam da bih bila daleko. Oh, ja sam daleko, verujte mi na reč.
Često delujem nadrndano i nedostupno ljudima koji mi ne daju još sekund šanse i, preljubazno ljudima kojima neću dati još sekund šanse. Ponekad čujem i da sam divljakuša. Uglavnom kad žele da me uvrede. Meni je to kompliment. Rođena sam u nedelju, u podne. Imala bih, zato, pravo na večnu fjaku, zar ne? Da. Da nije bila jesen. I da jesen nije za sve, samo ne za fjaku. I da ja nisam ja… Ali bila je hladna, šuštava, uzbudljivo koloritna jesen i ja često, zadivljena mirisima beogradske jeseni, tumačim svoje nemire. U jesen udara košava, koja će biti ili tvoj veliki neprijatelj ili tvoj najveći saveznik. Košava i ja se snalazimo jedna sa drugom i, bez mnogo reči se razumemo. Košava čisti! Volim te tragove severnih vetrova koji umeju da uplaše… Mene smiruju.
Sisam prst i ne znam zašto bih to krila, ni posle svih iščitanih stručnih teza o tome. Ne dam pet para. Davno mi je neko rekao da je to velika sramota i da, koliko god da krijem, kada se sazna, mogu biti ozbiljno osramoćena. Aham, tako? Odlično. Tada sam shvatila da je neophodno jedino da umem da se nosim sa tim i da prva to izgovorim, kako niko ne bi pomislio da ima “veliku tajnu” o meni. Dobro. Ako smo s tim završili, da priznam još nešto. I sa ostalim svojim Manama sam vrlo intimna. Sve što sam do sada radila, inspirisano je nebrojenim rupama iznutra, o kojima sve znam i nemam nikakvu nameru da razrešavam. Dakle, ne da ih imam i priznajem, nego se njima dičim. Pa, ako smo i to razjasnili, možemo dalje.
Ne skupljam ni servijete ni značke Crvene zvezde više. Ponekad igram tapke u kući i znam kako su se zvali klikeri pred zgradom. Radim mnogo toga što drugi ne bi i, malo onoga što drugi bi. Znam oduvek da bih mogla i jednostavnije da živim. Neki bi rekli pametnije. Svaki svoj izbor platim sa stotinak sudbinskih bičeva i negde pred klečanje, stigne i nagrada, veća od svakog „udarca“. Hoću da kažem, prema sudbini nisam cicija.
Imam nebrojeno uspona i padova privatnih i poslovnih. Volim svoju intuiciju, ponovo, i više ličim na životinju nego na čoveka. Ako je verovati da su najkvalitetniji ljudi i jednostavni ja sam, onda, šljam. Komplikovana sam i zadrta, iako se ponekad, u svrhu civilizacije, pravim drugačija.
Kako god, izborila sam se da se srećem isključivo sa ljudima kojima se divim i od kojih imam šta da naučim.
Kada pišem, nekako sam tačno ono što jesam, ni više ni manje.
Otvaram sada belo vino u čast ovog druženja. Pravo govoreći, više volim crveno. Avaj, oblaporna sam pa moram da pazim šta konzumiram. Nemam meru. Ni u čemu. Onda najbolje da ukinem hranu, jer ostalo ne želim i ne mogu. Pušim previše, tako kažu, ovi što se stalno brinu za mene… Kad govorim, govorim ono što mislim. U suprotnom ćutim, toliko sam naučila.
Tri života da živim, bilo bi mi malo, oduvek to znam.
Radim ono što volim i iza čega mogu da stanem.
Moje ime je Srna Lango i činilo mi se pristojno da se prvo predstavim. Ne bih vas više zadržavala…
Srna Lango
