Bijaše to, ako mi pamet nije išćurela, neđe iljaduosamstoosamdesetčetvrte, pete…
Moj zvanični pobratim, Dino Burdžović, javlja se, poslednji je čas geografije, da opravi jedinicu da se nekako pretekne razred. A bila je, iz jedan u jedan, svu dragu godinu.
Novo Vuković, profesor i revolucionar, veli da iziđe pred tablu.
Oće da ga pušti. Riješio.
I postavi mu pitanje na koje bi se Ajnštajn zamislio, ali ne bi ni poslednja baba sa Sinjavine.
Tipovi sela?
Dino je čaršijsko dijete. Sva su mu seoska znanja ona kad je par puta sa Rankom Mešterom ili Džigijem Medojevićem otišao na igranku u Kneževiće ili Mioče.
I jedva se bubrezi spasili od vrljika i kočeva pjanih domaćina.
Okreće se Dino, ko što je i red, a odeljenje šapće.
„Postoje sela zbijenog tipa“, počinje Dino. „Razbijenog tipa.“
„I španska sela.“
Pogodi Dino, još tada, zlu priliku.
Prođe par godina, stiže demokratija, a sela nam postadoše i razbijena i – španska.
Ranije se, sjeća se priča, u cik zore dizala familija. A poitaj, smiri živo, narani, napoj, okidaj štalu, natri ljeb, otkuj kosu… Trista čuda vas dugi dan.
A kad selo utone u mrak i tišinu, kad zamukne bleka ovaca, ide se na sjednik. Da zna čeljade što živi.
Leluja gašnjača.
Ljudi igraju prsten u jedan dio sobe, u drugi, pored furune, žene pletu nakurnjake. Od rude vune. Ciča je zima, da se vršnjak čoeku ne smrzne. Da se muda spašavaju. Zna se šta prvo treba da se sačuva od kijameta.
„Boš, boš, boš – ambar“, čuju se muški glasovi.
Tako se igra prsten. Ispod vunjenih čarapa krije se prsten, pa se pogađa. Tamo đe ga nema, đe je prazno je – boš, a ambar đe bi trebalo da bude. Onda se sabiraju koze.
Pored furune, nevjeste pletu i krišom pogleduju koliko je ona pored pripuštila mustru.
I za Boža Kitonjicu bi mnogo bilo.
A onda bi zapjevale:
„Moj dragane željo moja
Za tebe mi nema broja…“
„Ambar!“ čuo bi se pobjednički glas.
I lampa bi se od tog uzvika ugasila.
I dok je domaćin tražio šibicu da opet lampu priždije, a čudesni mrak vladao u sobi, oteo bi se tek poneki ženski uzdah.
Onda bi ponovo zasjala gašnjača i sve se vraćalo u prijašnje stanje.
„Ambar!“
I opet jovo – nanovo.
Ujutru, u cik zore, opet su čeljad na noge. A poitaj, smiri živo, narani, napoj, okidaj štalu, natri ljeb, otkuj kosu… Trista čuda vas dugi dan.
Nisu se samo ovce bliznile i krave telile.
Đaka prvaka nije falilo.
A svaki domaćin. Sto ovaca, desetoro govedi, vola, konja… Mogo bi dočekat bataljon sa punom sofrom.
Nedugo, kad stiže demokratija, posle Dinovoga vremena, počesmo da ih viđamo pored pijaca i ulica. Prodaju cigare. I to, one, bez karbona.
Prodalo se šta se imalo. Đeca otišla u grad da traže sreću. Definisala se, u međuvremenu, u novim nacijama. Partijska pripadnost se podrazumijeva. Svuda ih ima – u NVO sektoru, političkim organizacijama, glasačkoj mašineriji, noćnim klubovima, privatnim fakultetima, vjerskim organizacijama, nosiocima transparenata… Ušli u politiku…
Starim roditeljima otvorili fejsbuk profile i kupili one telefone, mudre, tač-skrin…
Da lakše prate civilizacijski napredak.
Jedino što ne znaju je da, ipak, za politiku nisu dovoljna samo muda.
Bio je Dino u pravu – španska sela.
Boš!
Mirko Rakočević
