U ušima mi bubnji hit grupe Džakarta, iz osamdesetih – „Ostajem sam, jer te java otima od sna…“ i kao u magnovenju odlazim na pripremno odeljenje. Pre nego što me još jednom stave na onu skalameriju od ginekološke stolice, krajičkom svog štreberskog oka ugledam načelnika odeljenja anesteziologije i intenzivne terapije, o kome sam čitala po forumima tokom svoje trudničke kvazidokolice. (Dokolica, nije – nego. Ja samo volim da budem upućena u materiju. Ako već idem negde gde će mi se raditi o glavi, volim i da upoznam aktere koji bi mogli da budu zaduženi za moj slučaj.) Tokom bespoštednog prekopavanja svega što je moglo da ima veze sa klinikom i porođajem, došla sam do zaključka da je ovaj čovek, lekar, najhvaljeniji anesteziolog, najljubazniji i najblagorodniji.Mislim, da se razumemo, naletela sam i na više desetina puta pomenutu individuu, što posredno, što neposredno, zvanu T.K. T.K. – anesteziolog, je omražen zbog diskriminacije trudnica. Koliko sam čula, ne voli debele pacijentkinje, sklon je fizičkoj i verbalnoj agresiji, a ako ste mislili da samo čistačice imaju privilegiju da koriste prostačke rečenice: „A, boli te? Što se nisi raspitala ranije. Porođaj boli. A dok si radila ONO nije te bolelo!“, prešli ste se. Gospodin lekar T. K. je u stanju da izgovori ovo ženi u veoma bolnim kontrakcijama, koju maltretira da bi se savila, iako ona to ne može što od porođajnih bolova, što od velikog stomaka. Onda počne da joj preti da će je ostaviti bez epiduralne anestezije, posle čega je dva-triput i udari u predeo kičme. (Moj muž je imao suludu teoriju da to liči na one medicinske sestre koje te ošajdare po dupetu da ne bi osetio injekciju, ali, avaj, ovo nije taj slučaj.) I tu prestaje da bude bitno što je vrhunski anesteziolog koji može da ti da epidural lagano kao da igra pikado. Psihički maltretman trudnice tokom porođaja je gora stvar od bolnog ubadanja među kičmene pršljenove.
Bilo kako bilo, srećem, dakle, M. P., uvaženog i voljenog anesteziologa, i svesna svog procurelog vodenjaka, a sporog otvaranja, postavljam mu pitanje da li ćemo se bockati. U tom sam momentu, naime, shvatila da ću ipak uzeti epidural. Sav moj entuzijazam, a na temu prirodnog porođaja je otišao u nepovrat. Shvatila sam da od mog priželjkivanog laganog porođaja nema ništa. Doktor P. me gleda blagonaklono, ali odgovara da nije dežuran, i da je došao zbog svoje pacijentkinje. Usput me pita čiji sam pacijent. Pominjem „svog“ lekara, gospodina D.D., koji me je pregledao svaki, ama baš svaki put, od 12-te nedelje trudnoće, odnosno od double testa. Takođe mu pominjem da se ovaj tek vratio sa odmora, da je te noći (utorak na sredu) kasno da ga zovem, ali da je od ujutru dežuran, tako da će mi se lepo namestiti. Kažem, takođe, da mi je pomenuti „moj“ lekar za petak zakazao CTG i UZ, ali da sam, eto, požurila. Doktor P. me gleda nekim tužnjikavim očima. Ja i dalje ne kapiram šta je po sredi, ali mi toplo i smireno kaže da nema veze, i da će ostati da mi da epidural i da to nije problem. On potom odlazi, mene ubacuju na onu pomenutu skalameriju, a potom dolazi izvesna dežurna lekarka sa punđom na glavi i akrilnim noktima koja stavlja rukavice i vrši veoma bolan pregled. Koga nisu pregledali sa veštačkim noktima ne može da zna koja je vrsta bola u pitanju.
Kače me na CTG potom. Nos počinje da mi ozbiljno otkazuje. Žickam od sestre, kao poslednja klošarka, fiksni telefon ne bih li nazvala muža. Na jedvite jade i posle dugog preganjanja pruža mi slušalicu. Telefon bespoštedno i dugo zvoni. Moja glava ključa. Shvatam da je zaspao, po svom običaju ( a on je tip čoveka/narkoleptičara koga možete da prislonite za banderu i da budete uvereni da će zaspati za tri sekunde) što mi diže puls na 200. Javlja se „sa očima izvan svakog zla“, naravno nemajući pojma ko ga zove. Registruje da sam to ja, mada mu nije najjasnije odakle zovem, a pošto razabere da zovem iz bonice sledi krug čuđenja kako su mi uopšte dali telefon. Nervozna preko mere, besna, umorna, bolna i nadrndana molim ga da mi donese telefon, punjač i kapi za nos. On po svom običaju zapitkuje koješta, dok sestra koja cupka pored mene kao da joj se piški, a zapravo bi da mi otme telefon ( da ne štetim kliniku, pobogu) i koluta očima slušajući moje odgovore. Saosećajno mi se nasmeši i kroz taj osmeh pukne nemušta rečenica „Svi muškarci su idioti“. Dajem joj slušalicu. Prebacuju me na odeljenje.
U sobi sam sa drugom porodiljom. I njoj je pukao vodenjak i sporo se otvara. Pih, ali njoj je to kao „dobar dan“ jer rađa treće dete. Da ne pominjem da je muž zove na svaka dva minuta u „kuco-maco“ maniru (Zaključujem, naravno, deduktivnom metodom po njenom ustreptalom cvrkutanju. Nemaju svi sreće da im supružnik kaže da ne može da bude u drugom stanju umesto njih. „Njanjavica“ – odmah joj lupam etiketu u dobrom, srpskom maniru, valjda da ubedim sebe kako sam ja stameni primerak srpske ženke, gotova da je zazidaju u već pomenuti Skadar na Bojani. Tja, šta epika i etos mogu da učine od čoveka. A tek od žene, kukala mi majka na onome svetu…)
Meni su usne već suve od konstantnog disanja na usta. Nos odbija da sarađuje. Dolazi sestra koja mi daje injekciju antibiotika koja mi parališe celu levu stranu tela. Takva je procedura kada vodenjak pukne pre porođaja – to je zaštita od eventualne sepse. Ta oduzeta leva strana boli me više nego kontrakcije. Posle sat vremena dolazi sestra i donosi mi kesu koju mi je poslao muž. Na kesi odštampan Hram Svetog Save. Odmah mi se sloši. Kada vidim crkveni motiv u bolnici dobijem želju da ujedam. To mi stvara osećaj kao da svi peru ruke uz mantru: „Neka ti je Bog u pomoći“. Dakle, njušim (ovo je sarkastičan pasaž – ne njušim ja ništa, moje čulo mirisa otišlo je u nepovrat usled raširenih krvnih sudova u mom nosu, dakle bez njuha sam taman koliko i pas Svetog Huberta iz „Maze i Lunje“, ili iz „Mačaka u visokom društvu“). Halapljivo otvaram unapred omraženu kesu. Ta-na-na-na. Vadim telefon. Shvatam da moja uplata nije prošla i da mi je Telenor upravo otkazao uslugu. „Nema veze, imaju wireless“, mislim se optimistički. Ali, cvrc. Ima- fiktivno, praksa-jok. Kopam po kesici grozničavih ruku i očiju podivljalih od nedisanja u potrazi za spasonosnim kapima. Ali, kako to uvek u slučaju mog muža biva – kapi nema. Najbitniju stvar je zaboravio da spakuje. Međutim, usrdno je u kesicu metnuo ikonu Bogorodice. Oooooo, svih sedam smrtnih grehova me zapahnuše. Gnev božji pokulja iz mene. Krenuh da psujem i bogoradim. Mučena porodilja/koleginica odskoči iz svog kreveta. Ponavljam u nedogled glasno, a histerično, psovku Jože iz Kumrovca. I majku božju, i sve svete, i arhangele naređah tom prilikom. Upravo tada shvatam da sam ipak u stanju da ubijem čoveka, iako vrlo blagonaklono o sebi mislim kao o pacifisti i altruisti. Gledam kroz prozor. Od muža me deli jedva jedan kilometar. Razmišljam koliko bi mi trebalo da odletim na Vračar, da ga ubijem i da se vratim. Zaključujem da sam suviše šepava za tu akciju.
– Jebem ti antibiotike i ko ih izmisli! Eto, ne mogu čak ni sa si dam oduška. Nema veze, bar deca neće ostati siročići. (dijalog kao poludela vodim sa sobom u svojoj glavi, jasno)
Pretpostavljam da mi se usne pomeraju u bezglasnoj priči sa sobom, jer vidim da me koleginica/porodilja izbezumljeno gleda. Na svu sreću dođoše po mene.
Sada ide onaj deo koji bih najradije preskočila. Mislim, ne samo u tekstu. Inače. Klistiranje je gadan čin sam po sebi i nije ni vredan pažnje.
Vaj meni. Obavljam tu mrsku dužnost posle koje se temeljno i dugo tuširam. Dolaze po mene i odvode me u salu. Na putu do sale opet sretnem milo lice doborg anesteziologa. Govori mi da se čuo sa „mojim“ lekarom, ali da je on konstatovao da mu se nisam javila ( Sledi duuuga pauza i anesteziologov prodoran i saosećajan, takođe veoma dug pogled. Razumemo se. „Javiti se“ kod lekara sumnjivih moralnih kriterijuma ima jednu drugu konotaciju.). I dalje naivno ponavljam da je on ipak danas dežuran, a da smo zakazali za petak. Anesteziolog mi predlaže saradnicu/anesteziologa „mog“ lekara, međutim ja sam toliko zapušena da samo tupavo zurim u njega. Uzdahne čovek i kaže mi da će mi ipak on dati epidural, jer pomenuta saradnica trenutno spava, imala je dežurstvo noćas, i sve ostale lepote. Vidim ja da čovek vidi koliko je sati, a što bi u prevodu značilo da se „moj“ lekar elegantno distancirao od mene, i ostavio me (kako bi Vuk Karadžić to plastično pojasnio) „kao brabonjak na cedilu“.
Sala koja izgleda kao neki SF kokpit. Dve ogromne fotelje koje po potrebi postaju kreveti, najsavremenije moguće, a zapravo su uznapredovala i poboljšana verzija više puta pomenute ginekološke skalamerije. Samo dve u prostoriji. Ispred skalamerija su stakla koja odvajaju prostorije u kojima se muvaju lekari, babice i patornažne sestre. Stakla su premazana nečime tako da imaju i funkciju odgledala, Porodilja sedi ispred njih i može da se uključi u svoj porođaj lišena bola usled epiduralne anestezije. Fotelje/skalamerije imaju držače sa strane koji podsećaju na dva ogromna džojstika, a čija je funkcija jasna. Usled napona oni su oslonac o koji se odupireš što, svakako, olakšava porođaj. Onako zapušena razmišljam da će mi fino doći, jer ću ih tokom porođaja stezati zamišljajući vrat svoga muža. Nasmejem se sebi u sebi. Nada ne umire nikad. Kesu sa mojim stvarima, među kojima je i telefon, stavljaju u ormarić ispred mene. Odjednom se sjati gomila ljudi koja mi kači cevčice i bode me gde stigne. Čujem neku ženu iz boksa kako se porađa. Zvuči kao da peva operu. Pitam doktora da li ću i ja spoznati svoje plućne kapacitete tokom porođaja, on se smeje. Divni anesteziolog mi ubada kao konac tanku iglu u leđa. Žena na fotelji/skalameriji do mene ima već uznapredovale kontrakcije usled indukcije. Skaču do 100 koliko vidim. Anestezija počinje da me radi…
Omamljena padam u pamučni štit od stvarnosti. Konstatujem da mi je ovo najbolji flash koji sam imala u životu, mislim ako se prisetimo moje razuzdane mladosti. Plutam. Divno mi je. Nosi me ova droga kao vejku na vihoru, a ja mučena razmišljam kako je to divan osećaj, tužno zaključujući da u njemu ne mogu da uživam iz jednog banalnog razloga. Ne mogu da dišem. I nesrećna kakva sam, zaključujem da ću propustiti najlepši momenat u životu jer ću se ugušiti.
Kreće agonija. Razvaljena od epidurala, sa glavom koja kljuca počinjem da se borim za dah. Vičem i kumim ih da mi daju nešto da otčepim nos. U horu mi pričaju da na klinici nema kapi za nos. Prodižem se, koliko mi moj drogirani organizam dozvoljava. Suze mi vrcaju niz lice i molim koga stignem da mi da nešto, išta, jer ću se ovako odvaljena od epidurala ugušiti, a sa mnom i moje dete. Vidim da nema teorije da ovakva zapušena odradim napone – guranje – porođaj. Gospođa sa punđom i akril noktima urliče na mene da legnem jer pritiskam bebu. Ja joj se obraćam sa „gospođo“, objašnjavajući da ne mogu da dišem. Umesto da mi pomogne daje mi packu. Kaže : „Ja sam lekar, a ne gospođa“. U tom momentu, dok se gušim dakle, prilazi mi mlada sestra i daje špric sa fiziološkim rastovorom. Halapljivo špricam, a potom, pošto otvorim oči sa tužnom konstatacijom da mi je još i sve gore, ugledam lice „svog“ lekara. Došao je, srce slatko, da mi kaže sledeće: „Mislim, tu si, sad šta je tu je. Ja moram da idem. Neka ti je Bog u pomoći“. Zapanjena sam i furiozna. Osećam da mi lice gori. Nešto ga prži. Vidim svoj odraz u staklu i shvatam da ridam.
Žena pored mene se porađa. Porađa je mladi lekar A. R. koga znam sa ranijih pregleda. Potpisao mi je jednom CTG dok je „moj“ doktor bio na odmoru. Sve što imam u sebi, sva emocija, sva bol, sav strah, sve nade, nestaje, čili iz mene i prelazi i naručje te žene čiji porođaj gledam. I dajem joj sve što jesam i što sam bila, i što ću biti u tom momentu, sva zapušena i zajapurena od suza, od nemoćnih izdajničkih suza. Gledam je. Rađa devojčicu. Raspadam se. Tek onda počinjem nezaustavljivo da plačem. Upravo sam videla kako se rađa život. I ta scena, nabijena emocijama, čitavom skalom emocija, ostaće mi istetovirana za koru malog mozga dok postojim. Smirujem se nekako, pokušavajući da iskonrolišem svoj slabašan dah, znajući da sam potrošila svu emociju gledajući rađanje ove devojčice, i da je to bilo toliko jako i penetrirajuće osećanje, da više emocije nije ostalo za moj prvi susret sa sinom. I pomišljam kako je to grozotno, i kako me treba kazniti za ovu bogohulnu misao. Kazna u tom momentu stiže u vidu podivljale kontrakcije. U neverici gledam, znam da sam anestezirana, ali počinje neopisivi bol, koji se multiplikuje usled moje nemogućnosti da kontrolišem disanje. Počinje zbrka od količine babica, sestara, specijalizanata i lekara. Ispostavlja se da mi se dotok anestezije prekinuo. Nameštaju to. Nastavlja se moja porođajna agonija. (Jer ja nisam u Španiji, ja sam u agoniji . kako bi rekla Seka Sablić u komadu „Iza kulisa“ .)
Ženi koja je rodila devojčicu nije izašla cela posteljica. Mladi A.R. dolazi da joj radi reviziju. I eto. Scena – filmska. Žena drži u naručju svoje čedo. Zaljubljeno ga gleda. Telo joj je utrnulo od anestetije. Njen ginekolog/akušer sedi sa rukom do lakata gurnutom u njenu nutrinu, ostavljajući utisak da joj vadi krajnike, a ne da radi reviziju materice. Žena i dalje zaljubljeno gleda u plod utrobe svoje. Čupava i zapušena koleginica, u oblaku znoja, dišući kao astmatičar posmatra sve to, razmišljajući o tome da njoj neće imati ko da radi reviziju ako do iste dodje jer je „njen“ lekar odjebao u skokovima. I u tom very momentu dešava se preokret, u drami zvan kao deus ex machina. Pored mladog lekara A.R. seda još mlađi lekar (zlobnici bi rekli „neko dete“), veoma ubrzan, kao da je na nekom speed-u i počinje da mu priča o tome kako će ne-znam-kad-i-gde Marko Nastić (najpoznatiji DJ u Srbalja, čiji lik i delo pratim još od faze Teenage Techno Punk – što bi značilo mnogo neprospavanih noći, razvrcanih marabuova, polomljenih štikli na rave zabavama po Beogradu) da pušta muziku. I oni se dogovaraju za đusku. Ovaj koji izgleda kao da je izgutao sve kiseline ovog sveta, i ovaj drugi što šašolji krajnike koleginice/porodilje. O, majko božja, i svi sveti! Obuzima me histerični smeh. Iz ormariča čujem „cing“. Pomišljam da je možda moja uplata za Telenor prošla. Pogledam mlađahnog lekara, kome brzina stana nije, kao sestru rođenu. Obratim mu se sa „rejveru“. On ne ukapira, ali ukapira A.R. koji radi reviziju. Počinje opšte kočenje od smeha. Ponovim na brzinu sklepani nadimak.
– Rejveru! E, ako bi bio ljubazan, molim te, papir za nos i izvuci mi telefon iz ormarića.
Čovek me gleda u neverici. Vidi da mu se neka sredovečna raščupana spodoba sa stomakom do zuba obraća krajnje familijarno, pride ubada tačno kao prstom u soc u kafi, i nadimak i aspiracije. Skače na noge lagane moj lekarski podmladak, kao da je „Supermena“ zgutao. Pravi piruetu uzimajući papirne ubruse i moj telefon iz kese u ormariću istovremeno, završavajući malom arabeskom baš kod mojih nogu, koje opušteno visesa, doduše, porođajnog stola. Pogleda me saučesnički. Ja se slinavo/zapušeno raskezim, verovatno izledajući kao slučaj kome su kiseline mozak davnih godina popile, negde oko Barutane. Duvam njokalicu. Ništa. Daha i dalje nemam. Bojažljivo pogledam telefon i shvatim da uplata jeste prošla. Zovem muža za kapi.
Kapi su došle za 20 minuta ili za pola sata. Mislim da je pola klinike Narodni front skapiralo kako mi se muž zove. Mislim, često sam ga tokom tih dvadesetak minuta pomenula. Babica je konstatovala da je to veoma purgativno za porođaj. Potom su kapi došle, a ja sam pomislila da u tom trenutku ne da mogu da letim, nego i da rodim Kiklopa ako treba. Porođaj je počeo. Opravljena kapima, saučesnički pogredah babicu koja mi dade odobrenje da slobodno pominjem muža tokom napona, ali kada grene guranje, da se držim onih šipki. Op, cup, osvanu mi sin pred očima. Mali, mršav, siv i teget, ulepljen, krvav, sa sablasno belom pupčanom vrpcom. Baciiše mi ga na grudi, kao poveću krvavu šniclu. On iscedi dva „kme-kme“ iz sebe i odmah zatim ugura svoj palac u usta. Šokirana, prestah da mislim o tome kako tupim predmetom presuđujem svom mužu, i pomislih na svoju čupavu drugaricu koja mi je dete indoktrinirala sisanjem prstiju još dok je bio u stomaku. Babica se ozari kada je čula novu psovku. Samo mi je bacala petice. Kao majka ispražnjenih emocija, nisam zaplakala kada sam videla svoje dete. Počela sam da se smejem, slažući slike u glavi.
Ustala sam dva sata posle porođaja. Istuširala se, promenila spavaćicu i posteljinu. Stavila dezodorans i očešljala se. Potom sam sa kafom i kutijom cigareta krenula na terasu. Sestra B. me je zaustavila i rekla mi da nisam normalna. Izdeklamovala sam joj šta sam sve prethodno uradila zaključujući da sam zaslužila ovu kafu i cigaretu. Ona žena, šta je drugo mogla osim da pusti budalu i ode u sobu za sestre. Sedoh na terasu sa divnim pogledom. Naplju je sunce pržilo po gradu a vazduh je bio lepljiv i gust. Pomislih da je ipak najlepši dan na svetu. Ona pomislih na Gagu Nikolića i na seriju koju sam obožavala kao devojčica, i rekoh umorno sebi u bradu: “Deco, idemo dalje“.
Danica Nikolić Nikolić
