Četrnaesti juli, dan kada je pala Bastilja. Ustajem sveže posvađana sa mužem, kako to već priliči ženi u devetom mesecu trudnoće. Demonstrativno izlazim na ulicu. Napolju je divan dan. Kuva kao u pretis loncu i ima milijardu stepeni. Naravno, ja sam morala da ustanem baš tog jutra da poplaćam račune, platim isključeni telefon i otvorim račun u banci. Tvrdoglava kako to samo može besna trudnica, izlazim noseći stomak „kao odlikovanje“ (courtesy of Momčilo Bajagić), valjda da ne bih poubijala sve po kući. Kolateralna šteta bi, naravno, bili psi. Elem, razdragana krećem, sa smeškom karakondžule. Teško hodam, ali ja sam uporna mazga. Ne postoji opasnije biće od razdražene, a zainaćene žene. Zvezda peče, ali mene kao baš briga, iako mi znoj u potocima lije niz kičmu. Obilazim kraj, vozeći slalom kroz gužvu. Pitam se ko li ove ljude, naročito penzionere bičuje da izlaze po kući po ovakvoj fjaci. Potom se setim sebe, od progesterona i vrućine raširenih krvnih sudova, zapušenog nosa, i lepo se samoopsujem. Šta je – tu je. Već sam zagrizla metak.
Bankomat – pošta – banka, mantra koju bespoštedno ponavljam u sebi. Beba se rita, vruće joj je, gnjavim je ovim donkihotovskim podvigom koji je, svakako, rezultat mojih podivljalih hormona u kombinaciji sa, kao strune na violini, prenapregnutim nervima. Potom pomišljam na Preverov „Vergl“ i počinjem da se kikoćem kao poslednja nišča duhom na svetu, baš pred šalterskom službenicom. Taman je zaustila „niste na redu“, kada me je videla onakvu polušizoidnu, ali ja iscedih osmeh kobre i rekoh „deveti mesec“, pokazavši na junošu koji mi čarlija po stomaku. Ne voli dete da čeka. Padoše joj naočari na vrh nosa, promumla jedva „ko bi rekao“, a onda učitah u njenom pogledu sažaljene u odnosu na moje nerođeno dete čija se majka smeje sama sa sobom po redovima u pošti. Rekla bih da je tip koja bi zvala socijalne radnike, samo da se brzinski nisam uklonila, pakujući svoj smeh pod bradu istovremeno kada i kusur u novčanik. Opet se zakamuflirah naočarima za sunce praveći se da sam nevidljiva, i izleteh na razgnjecani asfalt. Opsovah gradonačelnika, čisto da dam sebi oduška. „Beograd-put“ i dalje krade materijal za asfaltiranje, zato „so called“ asfalt i ne trpi visoke temperature.
Rešena da ne dočekam dolazak svog deteta kao osedeli Mogli, zadah sebi nove domaće zadatke. Farbanje i feniranje, te pedikir. Sevnu mi kroz svest da nije u redu da idem kao dripac na porođaj, pa si upriličih i novu haljinu. Vratih se kući ko lipsalo kuče, da domaltretiram svog pogubljenog muža. On nikada nije znao da prepoznaje, a još manje da funkcioniše u stresnim situacijama. Ja, štreberka, živim na spisak, i imam ceo život isprogramiran unapred. Sve je tu – pripremljena dokumentacija, nalazi, stvari za porođaj. Fali mi samo muž kao podrška. Sve ostalo sam sasvim lepo i na vreme isplanirala, kako to već rade osvedočeni control freaks. Nažalost, on ovaj predporođajni vapaj ne prepoznaje, jer ja nemam kada da mu crtam bojicama u kom sam stanju, a još manje mi veruje da sam pred samim porođajem, jer „doktor je rekao“. Doktor… O njemu ću tek da opletem malo kasnije.
Proterujem muža i dete (njegovu ćerku iz prvog braka, koju od početka tretiram kao da je moja, što nije uvek preterano nežan proces, ali je brižan, ako mi verujete na reč) iz kuće, i pravim plan odakle krenuti sa fizičkim pripremama. Gledam one naše stepenice u kući, koje vode na sprat, a koje je verovatno projektovao neki Ajhman od majstora, i koje su mi se krvi napile tokom devetomesečnog kampovanja po toaletu (jer spavaća soba je na spratu, a toalet u prozemlju), i čisto da ne izađem iz lirske forme, recitujem u sebi stihove Vita Nikolića „…a ja više nisam kadar, da se zidam i survavam, niz litice… Gojkovice…mlada Gojkovice“, rešena da koliko danas završim sa agonijom zvanom penjanje i spustanje niz strme stepenice sa stomakom.
Obavljam sve što je trebalo da se obavi. Okupana, sređena, namirisana, namazana, tonem u noć. Sedim sa psima u bašti i cevčim „Somersby“. Čekam. Tada nisam znala da to radim, ali sada mi je jasno. Čekam da počne. Ukućani se vraćaju. Ja forsiram mučnu tišinu. Ne znam ni šta bih rekla. Ne umem da kukam ni da zahtevam kao normalne žene. Ja sam onaj kretenski tip osobe kojoj se podrazumeva da oni koji te vole odmah prepoznaju koliko je sati. Ali, to u realnom svetu ne biva. Moja očekivanja su preterana, a ja senzibilna preko mere. Stomak me boli nekako tupavo, treperim od višemesečnog nespavanja. Kenjkava am, i iskreno, jedino bih volela da moja majka bude uz mene, glupavo očekujući da će moj muž da preuzme tu funkciju. Ali, moj muž se u panici uglavnom blokira, pa onda da ne bi priznao da je blokiran, nabaci neki ledeni ton i glasu, i neku kamenu facu. Valjda ga je sramota da prizna da je uplašen, šta li? Ja sam, naravno, odvaljena od straha, ali kako sam „sistematična“ (kako bi on rekao), jasno je meni šta mi je. Pokušavam da se saberem.
Ležem u krevet. Tonem u san uprkos glavobolji. Ali… Avaj… Na samoj granici REM faze budi me poriv. Sve prolazi, samo wc šolja i ja ostajemo večni drugari. I to traje. Penjanje i spuštanje… „Dan osvanu, a ja Skadar…“. Međutim, posle dva sata žurke između wc-a i kreveta, upali mi se lampica. To je to. Otišao vodenjak. Hladna lica, ali u panici, razmišljam o tome da je skoro 4 ujutru, da ne mogu sada da zovem lekara koji mi je u Frontu vodio trudnoću, i kako je sve pogrešno, jer mi je tek za dva dana zakazan CTG i ultra zvuk. Jedino što me raduje je to što znam da se vratio sa odmora i da mu ovog jutra počinje dežurstvo. Govorim mužu da mi je izgleda pukao vodenjak. On kao i svaki muškarac nema pojma šta bi to trebalo da znači. Zna one statističke forme iz udžbenika, ali ne poznaje varijacije. Malo se preganjamo, a na temu jeste li ili nije. Vidim da teško diše, ni njemu se baš ne uklapa u plan sve ovo. Dete je zaspalo pre koji sat. Oblačim se, budimo je, skupljam dokumentaciju i mesecima unapred pripremljenu torbu. Krećemo.
Tu počinje agonija. Tu počinje pomenuti Preverov „Vergl“.
Pospano dete, pogubljeni muž i kao-sabrana-ja, dolazimo u porodilište. Pregled. Jeste. Pukao je. Spora dilatacija. Popunjavam formulare. Zadržavaju me. Muž mi u brzini odnosi torbu jer u porodilište mogu da ponesem samo kesu sa neophodnim stvarima, iz koje ja takođe u brzini nisam stigla da povadim tri užasno važna artikla. Mobilni telefon, punjač i kapi za nos bez kojih praktično ne mogu da živim poslednja 2 meseca. Bez kapi za nos, hormonalna na plus 40, niti mogu da dišem, niti mogu da rađam. Ništa nije kako smo se dogovarali poslednjih meseci. Muž i ja se dugo gledamo pre nego što njih dvoje odu. Zadržavam suze da se ne raspadnem pred odlazak na pripremno odeljenje. Sama sam. Ipak ću ovo morati sama. Jezoviti napad panike zadržavam griženjem jezika. Otkinuta sam od straha, ali kada mi se to desi, postajem ili osorna ili se histerično smejem. Nisam se smejala…
I tako. Odlazi moj muž, odlazi sva moja snaga i hrabrost. Odlazi moj stub za koji sam se uhvatila kada sam počela ovu avanturu, a kao već matora žena. Odlazi moja ljubav, i toplina, i drug u iščekivanju. I vrišti mi se koliko sam bespomićna, dok mu gledam leđa koja zamiču za ugao.
Odlazi on, ali sa njime i moj telefon, a što je najvažnije prekopotreba bočica bez koje sam neupotrebljiva. Ali, u tom momentu osetim udarac nogom u stomak. Trgne me, i to prekida moju navalu patetičnog samosažaljenja. Udarac mi hoće reći sledeće: „Slinava, mani se ćorava posla, došli smo ovde da obavimo zadatak!“ Kako objasniti malom kik-bokseru da mu se neustrašiva majka malo oduzela? Nikako. Ne bi mi verovao. Vukla sam ga po avionima i aerodromima. Po nezagrejanim sobama u pozorištu u sred najveće zime. Po premijerama i gostovanima. Truckala ga 12 sati do Grčke, plivala sa njim i ronila, i sada, kao, šta!? Da prodam detetu priču da sam uplašena?! Jok. To ne biva. „Ja na verglu sviram, na kami koncentriram…“
Nastavak sledi …
Danica Nikolić Nikolić
