Vazda u skrušenom i bogomolitvenom bdenju nad „plemenom koje obuhvata tama“ , Jelena 25. novembra 1442. godine ostavlja u Nikonovo pero testament, koji se nalazi u Historijskom arhivu u Dubrovniku
Va imja Oca i Sina i Setago Duha, u Svetuju Torjicu, amin!
Mi, gospođa Jelena, kći svetopočivšago gospodina kneza Lazara, da je va svidenje vsakomu komu se podoba i pred koga se sej pisanje iznese ogledati, kako po milosti Božjej i sina mi gospodina vojevode Stepana, satvori mi milost i da mi svoju reč kadi se sa mnoju staja u Gorčane, štogode bih kude oldučila od imanja mojego, da mi tvrdo i nepoklebljivo od njega i njegove dečice.
Sad, ja, rečena gospođa Jelena, činju riječ za života, mojej dobrej svesti u moći.
Ako bi mi se prilučila samrt, d auzme gospodin vojevoda Stepan onedivne svite u Nikše Tamarića, i što je kuntuš zlatom figuran, d aje gospodinu vojevodi Stepanu, i krijegla velja, i pet cat dukat koji su u LUkše Palutinovića, takoj z dobitjem kako gredu.
I plašt z biserom, ako je milost gospodina vojevode, da se da gospođe Jelene vojevodine, i jošte oglavje moje s kamenjem i sa biserom obotci velici.
I Vladislav da se da romenča srebrna pozlaćena, i prsten s očcem zmajevem, i mošti svete to su pri mni.
I gospodične Katalene obotci mali i lutca zlata.
I Todore, moje unučice da se da pojasac na plavetnoj tkanice, i prsten u kom je kami safin, i jedan bilčužac.
I ostali prstenci i rugla mala knezu Vlatku.
A srebrni sudi koji su u komunu, zdele i pehari, i što je crkve Svetago georgija i novej crkve Presvetej Bogorodici, da se odluči, a ino da uzme gospodin vojevoda, da im ih plati što bude pravo, da mi se pokrije crkva koju sam činila za moj grob.
A ikona zlatna, koja je u komunu, kako sam zapisala s vlasteli, takoj i d abude sestre mi gospođe, Despine. Ako li bi se Despine samrt prilučila, da bude ta- zi ikona gospođe Jele vojevodine.
A što se tisućah dukata u komunu, moah i zaklinjem gospodina mi i sina vojevodu, da mi ih da gospođe jelene, da ona s mojem duhovnikom podeli za moju dušu.
Najprvo od njih da se da gospođe Despine 200 dukat, da mi s epoju leturđije i da se razdeli milostinja. I mojemu grbu, gde mi se priluči leći, da se da 200 dukat dai se poju leturđije inostano i da se dijeli milostinja. I crkve Svetago Georgija u Gorice dadoh olovo, kupiv za 60 dukat, da se pokrije crkva, i jošte da im se da za majstore 30 dukat.
I ovaj čeljad koja je sade pri mni, koja bise prilučila na samrti moje, da se dast duhovniku mojemu, starcu Jerozolimskomu Nikandru, 50 dukat i kaluđeru Jovanu 40 dukat, i Vokovsavu Tamariću 40 dukat, i popu Teodosiju 20 dukat,i Duce 12 dukat. I vladikam -Ruže i sinu joj 30 dukat, i Kataleni kćeri Nikolenoj 30 dukat. I Dobrko ako bi se tada primeril na samrti mojej, da mu se da 30 dukat. I koje se zgode na samrt mojej devojke, da im se da prćija oliko se može z govorom kako da se udome. A ostala čeljad da se pomiluje z dogovorom koliko se uzmože.
A što je postaljeno u trg, u Lavra Šigovića u Baru še-sat dukat, ti-zi dukati da stoje crkve novoj u Gorici, što sam učinila Presvetoj Bogorodici moj greb, i po meni i da ima dobit od tijehej dukarčim se okrmljati. I vinogradi koji su u Bjeseh, što sam kupila i s crkvom Svetago Georgija zamenila i utakmila, vinograde i njive i maslice u Baru, i solila, toj da mi gospodin vojevoda potvrdi crkvi rečenoj. I po moje samrti da bude tomuj ktitor i okrmitelj moja unuka, gospođa Jelena vojevodina i njih knez Vladislav- ili bi njih gospoctvo ili čije ino, oni o tome popečenje da imut.
I na moje samrti ako bi se koji sudi obreli srebrni, da uzme gospođa Jelena i Vladislav. I što im se svidi od njih da postave u crkvu novu. Na njih rasuždenje da bude, što bi koji nedostatak crkvi, a oni tijem d anaprave. A što bi koje pokućje bilo, ili knjige ili što ljubo ino, da se priloži u obe crkve, gde što prestoji.
A što si mi rekal, Vojo, po starcu radinu u Sveto- Troice crkvi orčanske, što ću gospostvu vi dati, što li komu inomu, da pišu i obimenju, – da, da ovo, što mi moj samisao prinese, Boga moleće i prečistu Bogorodicu, uimenih iupisah sa rukom duhovnjago mi otca, straca Nikandra Jeruzalimca, što će biti gospostvu vi i inem tvojem, i duše našoj. A jedanko je vse Božje i tvoje, i u tvoju kuću prehodi, i na službu duše našoj!
Da zaklinjem tebe, gospdoina mi i sina bez greha, vojevodu Stepana, va Svetuju Trojicu jedinosuštnuju i nerazdelimuju, i va strašni sud vatorago prešestevija Sina Božja, jegda pridet vazdati komuždo po delom jego, takožde i moju unuku gospođu Jelu zaklinjem, kako ovoj moje pisanje ne potrti niže paki na manje prineti, no vse da vršite i isplunite za života našega i po samrti našoj.
I jošte – ašte bi koji nedostatci naši bili, što bi podobalo popeći se o nas i o našoj duši, da vi svojem blagom pobolete i siplnite o nas i o našoj duše, jer mi samrt i život u vaše ruke prilagamo, a pred Bogom.
Pisa sej pisanje v leto 6959, rožastva Hristova 1442. leto, meseca noemvrija 25. dan, u Gorčaneh.
Smertno prilučenje
Plemenita, bogobojažljiva, smerna i bogočežnjiva Gospođa Lena, umna i moćna vladarka, knjigoljubiva i umrla je početkom 1443. godine. Njen duhovni učitelj i ispovednik Nikon Jerusalimac, umro je posle 1468.godine i sahranjen je na Vranjini.
Manastirska zdanja na Skadarskom jezeru: Beška, Vranjina, Grmožur, Žabljak Crnojevića, Kom, Lesendro, Moračnik, Prečista Krajinska, Starčeva Gorica, čine skladnu celinu, skadarsku Svetu goru, čuvajući vidiljiv i pouzdan znak utvrđivanja u pravoslavnoj veri, monašku smirenost, duševno stremljenje molitvenim visinama, nepojamnu svetlu lestvicu koja trajno veliča stameno i božansko.
Uvezujući belo monaško pojanje i molitveno tihovanje, otvarajuću kopčicu na sedefnom medaljonu sa ikonicom Vladičice Bogorodice (majčin i očev darak spušten u kolevku ispod njenog jastuka) u vremenima kad narod kome pripadaše suzama krvavim Boga prizivaše, u purpurno povesmo trajanja i ispisa crnim mastilom pesmu molitvenicu, čijoj je isceljujućoj i zarnoj svetlosti prinosila sebe celu do oslednjeg uzdaha i daha.
I onaj snovidovni sanak tanak.
I ono bestelesno prebivanje, ono snovidno pletivo, onaj prosjaj kroz iglene ušice vremena u čijem središtu sjakti krst, i ono Otpisanije bogoljubno, ono sijanje što se kroz snoviđenje umnožava čineći izvesnim i naš spas i spas roda našeg u metežnom i zlehudom svetu.
„I kao što neko venac plete zlatan, zatim biser priloži i mnogoceno kamenje najsvetliju tvori dijademu“ – tako je i Jelenina bogočežnjiva duša prinela na dar rodu i srpskom pesništvu bogospoznajno dragoceno zrno.
A u onaj sarkofag od ružinog drveta u crkvi Lazarici u Kruševcu, dospela je blagodarjem mitropolita crnogorsko – primorskog Amfilohija, i čestica Jelenina, utrojičena sa očevim i majčinim moštima.
Milica Kralj
KRAJ
